Женски покрет

ђивања, по овоме Нацрту, зауставља, као и у новелираноме Аустриском Грађанском Законику, код четвртога колена закључно: колена прадеда и прабабе и њихових потомака) 2-о у сваком колену обеју лоза код градских (варошких) породица, а то исто вреди иза сеоске инокосне породице осим за прво колено, колено потомака, изједначени су потпуно мушки и женски сродници оставиочеви, само ако су истога степена: тако, на пр., отац и мати наслеђују своју децу једновремено и подједнако, бра-ка и сестре свога брата односно сестру, а у градским породицама изједначени су потпуно и синови и кћери, као и даљи потомци оставиочеви; 3-е Супрузи, којима је, за разлику од Српскога Грађан. Законика, признато право узајамнога наслеђивања у сваком случају па, дакле, и онда ако има деце, наслеђују један другог, такође, подједнако, стим да су њихови наследни делови већи у градским него у сеоским породицама; 4-о Нема разлике, код недостојности за наслеђивање (односно за стицање легата), изме-ђу мужа и жене: они су обоје, у погледу узајамнога наслеђивања, недостојни из истих узрока. Реформишући, на показани начин. законски наследни систем Српскога Грађанскога Законика, Стални Зако нодавни Савет мислио је да, без великога ризика да наиђе на опозицију код Српскога и Црногорскога Земљорад ничкога Реда, може овде дати маха тежњи зазаконским изједначењем мушких и женских. Он, Стални Законодавни Савет, није, дакле, могао не водити рачуна о општој тенденцији за изједначавањем мушких и женских, тенденција која је нарочито јака после Великога чији узрок можемо специално тражити у неједнакости међу појединцима и народима. Али, с друге стране, он није могао прећи ни преко традиција и предрасуда Српскога и Црногорскога Народа а особито његовога земљорадничкога дела, који никако не може да схвати да правно и друштвено жене могу бити на равној нози са мушким а ово посебице вреди за Наследно Право. Мени је, н. пр., казивано у Ваљевском Првостепеном Суду, да, у задругама отац ко ји нема мушке деце радије оставља свој део у задружној имовини својим синовцима у задрузи него својим рођеним кћерима, а зато што ће сиповци продужити његово име и породи цу, остаће на породичном огњишту и славиће исту славу, док кћи одлази у туђу породицу, узима туђе име и туђу славу, предајући забораву род одакле је дошла. Као што видимо, овакво схватање наших сељака долази отуда што они дају и сувише вре дности овоземаљском животу и желе да, и после смрти, живе на земљи бар по имену и у успомени, менталитет противан Хришћанском Учењу по коме тек загробни живот значи савршенство и кога живота треба се удостојити земаљским животом. И зато, када се је било тицало законскога наслеђивања у првом колену, колену потомака, код сеоских инокосних породица, Стални Законодавни Савет није смео, а да, због евентуалне опозиције српских црногорских сељачких посланика у Народном Представништву, не доведе у питање цео Нацрт новога Грађанскога Законика, отићи до краја у попуштању мало час реченој тежњи за изједначењем мушких и женских и ставити, и у српским и црногорским сеоским породицама, сасвим на равну ногу мушку и женску децу. И Савет се задржао на овој полумери: и кћери ће наслеђивати зајед но са синовима, само мање. На име, заоставштина умрлога родитеља (оца или матере) поделиће се на онолико равних делова колико има свега синова и кћери, и свакој кћери даће се половина од онога колико би добила да је мушко а друга половина додаје се деловима синова. На тај начин, кћери, и ако наслеђују мање од синова, наслећују ипак у сваком случају а не као данас када браћа потпуно искључују сестре из заоставштине родитељеве. Нема спора да је тиме материални положај кћери, и када има синова, много боље обезбеђен него садашњим њиховим, тако и фактички

и правно несигурним, правом издржања и удомљења. И, када у току времена, и благодарећи овом прелазном систему, наши и Црногорски сељаци буду задобијени за идеју потпунога изједначења деце, и мушке и женске, једног истог родитеља, тада ће отпасти код нас и ова последња неједнакост у Законском Наслеђивању измећу мушких и женских, и они ће бити, и ту, једни другим равни, онако како то уопште наређује Христово Учење.

Живојин М. Перић.

Жене у Лиги Народа.

У списковима делегата и сталних раденика Лиге налазимо неколико женских имена. У одбору за хигиену су две жене и 15 мушкараца. У комисији за мандате или колоније ради од 1920 године Шведкиња Fru Viksel. једина жена на 8 мушкараца. У комисији за заштиту жена и деце miś Cushman i miś Caren Јерре. У комисиjи за борбу против трговине белим робљем раде miś Abbot делегат Америке Dr. Estrid Hein из Данске и Dr. Paulina Luigi из Уругваја као редовни чланови; сем њих у исгој комисији као асесори налази се: Avril de St. Сгоiх, представница Међународног Женског Савеза, г-ћа Моntenah делегат католичких организација за заштиту девојака, Curchard - секретар међународне федерације пријатеља младих девојака и г-ћа Baker, председница међународног бироа за борбу против трговине женама и децом. У специалном одбору Dr. Luigi и књегиња Kristina Baudini. Специ алисти за заштиту деце су; Еleonora Rathbone од Међународног Женског Савеза, Eglantina Jebb од стране међународне уније за заштиту деце и г-ће Whitton i Burnian. У међународној ко мисији за интелектуалну сарадњу су: г-ћа Curie Sklodovska 1 Dr. Вопеvie i Vacaresco. Последња се налази такође у подкомисији за литературу и лепе уметности.

Нешто к проблему рационализирања рађања.

„Женски Покрет", бр. 16 год. 1927 донео је приказ брошуре "Борба про тив казне вештачког отклањања трудноће" (Weg mit der Arbtreibungśtrafe na pisali Dr. phil. H. Stocker, Dr. jur. Stabel Dr. med. Weinberg, Berlin, 1927 ), који је изазвао неколико одговора. Пре пего што се кратко зауставим над њима и одам скицу мога феминистичког „creda", дозвољавам се напо менути да дотични редови нису били израз мога личнога мишљења него извесне, врло заслужне скупине немачких феминиста и феминисткиња. Не да бих хтела опорећи ондашње тврдње! Ово само к успостављању фактичног стања ствари. Одговор „Хришћанске жене“ у бр. 19 истиче своје хришћанство на прам натуралистичко-материалистичком становишту дотичне брошуре. Дотична госпођа заборавља да су четири материалистичка филозофа и социолога - Маркс, Ла сал, Енгелс и Бебел - више учинили за ослобођење жене, него сви барјактари хришћанске вере заједно. Св. Петар са изререком „Mulier taceat in eclesia “ - тим се мислио цели јавни живот; Св. Ав густин, бранилац проституције: „Уки ните проституцију и имаћете неред“; схоластик Макон који је тражио доказе за „недушевност жене“ заборавља да је безбожна Русија дала жени нај шира, а побожна Шпанија најужа права, и сличио. (Завлачити Бога и узвишену појаву Христа у те дебате, изгледа ми посве неумесно.) Најпосле ваља констатовати да алтернатива не гласи као што »Хришћанска жена мисли „изношење" или „прерушење" плода, него прерушење пло да „стручним лекарем" или „несавесним шарлатаном", а на сваки начин је последње опасније по жену него прво. По статистици умиру у Берлину четири пута толико жена после побачаја плода као у Лењинграду. У бр 20 одштампано је Једно врло занимљиво писмо руског лекара. К тому би само хтела додати да реченица „у женама узбудио се опет осе-

ћај материнства" изазива помисао као да би прерушење трудноће дале на себи извршавати само жене без деце, што статистика опориче. Често су то жене, које имају порода и врло га пажљиво и брижљиво негују али чија физичка, социална и економска снага не сме даљне дете. Сврха некажњености одбацаја плода под и извесним погодбама није уништити него ограничити рађање. Жеља за вољним ограничењем физичког плођења је стара као човечанство само. Узроци, који воде к томе су двоструки: страх пред пренасељењем и нужност ослободити жену превеликог бремена физичког матетеринства. Док су преће епидемије, глади, ратови стално децимирали становништво, ови регулатори свс више одпадају. Светски рат н.пр. стајао је Европу око десет милиона људи, па ипак имају све државе велике тешкоће са незапосленошћу раденика, исељивањем породица и т. д. Али, како нас овај у осталом врло компли цирани проблем не интересира, да пређемо на други. Свакоме ко се само мало озбиљније бави феминизмом јасно је да главни и првобитни узрок слабог учешћа жене у Јавном животу, а с тим у уској вези стојећа бесправност жене, није мушкарац него женина биолошка оптерећеност, физичко мате ринство са свима својим физиолошким функцијама. Мушкарац је за жену генеративним задаћама запослен предузео исхрану и одбрану у боју за опстанак, али је зато све законе, сва урећења просто све погодбе животне прилагодио себи. Он Је шта више њену слабоет искористио и злоупотребио... К њеном биолошком бре мену прикључио је социолошка бремена, дужност домаћинства и негу деце (која није органску везана уз жену). И док Је он биолошки и социално слободан, јачао своје мишице, развијао свој мозак, усавршавао себе интелектуално, она је стењући под својим теретима Једва могла да коракне напред. Размак мећу њима постајао је све већи. Што се тиче проблема социалног оптерећења жена оно прво не спада овамо, а друго је на западу бар теоријски већ мање више решено, тако да можемо прећи на проблем њеног биолошког бремена. Као што Је опште познато у човеку је после нагона за самодржањем најјаче развијен нагон за сексуалним опћењем. Што више часовима постаје он много силовитији него први. Али, док задовољење сексуса оставља мушкарца слободним, оно везује жену, намеће јој терет физичког материнства. То неједнако и Једнострано раздељење генеративних задаћа је једно од највећих бруталности, неправда и дисхармонија природе. Постанак детета стоји мушкарца часак радости, а жену месеце тегобе. Физичко материнство мећутим не као таково, али као једна дивља, слепа неукроћена сила одузима жени слободу, право самоопредељења, могућност концентрисаног рада, прави је слабом. Живимо у доба хипертрофије сексуалности, али и ако ову одстранимо, и ако развијемо и у мушкарцу осећај одговорности, уздржљивости и савесности у погледу сполног сједињења, оно ће ипак још међу жељом и потребом за сексуалним опћењем и жељом и потребом за физичким плођењем остати ужасан јаз. Феминистички покрет иде за тим да издејствује за жену иста права као за мушкарца. То инволвира наравно и исте дужности. Али, како, може жена развијати ту исту делатност док је. тако рећи, од 15 до 50 година играчка најјачег природног нагона? Зар може једна жена која непрестано рађа на пољу било физичког било интелектуалног рада корак држати са мушкарцем? А не држати корак, значи падати у цени и губити право на његове бенефиције. Ми, наравно, не можемо ослободити жену од биолошког бремена физичког материнства, али ми се морамо трудити, то мора бити алфа и омега сваког феминисгичког покрета, да нађемо средства да јој то бреме олакшамо. Рационализирање, ограничење, прилагођење

о физичког материнства индивидуал|е ној, особној потреби жсне је сопсЈШо ‘з зјпе цпа поп целог феминис!Ичког о покрета! Тим проблемом стоји и пада 0 феминистички проблем! Ако се од и жене изискује да она сама себе храни а и брани, да она успешно води борбу а за опстанак, онда јој се мора дати д влада над својим телом, онда и она - мора постати бар донекле господар свога Ја. То је то есенциелно примарно. Да I- ли ће се горе означени циљ постие гнути с овим или с оним средетвом, ;• јесте од секундарног значаја, зависи у од тога на каквом ступњу стоји ме■ дицинска наука. Уметно одстрањива :, ње плода је на сваки начин једно I- врло гнусно, неморално и опасно е оружје али шта да се ради док е се нема шта бољег? У Данској иаја знаменитији еугенетичари држе пре:- давања и шире брошуре, које по|, учавају како да се препречи зачеће I, плода. У Америци се у лаборатори-1 јама биолога и лекара праве опити а како бч сс жена пролазно могла направити стерилном. А тим проблсмом врло много се баве научници Русије. а и Аустрије. Јер, шта је кз'лтура него бој са и природом, тежња човекова да над- влада и себи покори природнс силе? - И данас где човек са својим тешким !■ телом лети по ваздуху, данас где се - жљезде пренашају и чине трансфуУ зије крви, данас где је потребна једна ужасно брза акомодација и гипкост, а зар се може изискиваж од женс да а баш она остане изузетак и препусти е природи да ради са њоме што хоће? е И ако се уведу разна социална урс - ђивања као дубока заштита материнства и са стране оца и са стране - државе, забавишта за најмању децу V и т. д. која су сва неопходно поз требна и о којима само зато не го- ворим јср не спадају у овај оквир, , онда ће се тек равнонравност жене и ; мужа иинтенсивнија сарадња жене на X пољу јавног рада моћи постићи, када ■ се проблем њене ужасне биолошке - оптерећености бар донекле згодно - реши. Увек ће жена морати да сноси ) трагичније конфликтс, веће напоре 1 и љуће болове него мушкарац, увек : "ће у јавноме раду суделовати мањс I жена него мушкараца, али биће то • бар живот а не животарење као сада. Има за цело неколико жена, којс су - у сваком погледу врло плодне, раI ћају много деце,' водс домаћинство, I суделују у (авни.м пословима, али с тим није речено да оне нису преоптерећене и да се то експлоатисање њихових сила неће осветити. Можда ће неко рећи: ако жсна неће да рађа, нека живи аскетски. За цело је нужно да младеж остане шго дуже без полног општења, као што је потребно и у касније доба наЈвећа сексуална Ј'здржљивост, али као шго рече оштроумни Оуlсlшs Набо: Затрпавај проти сексуалноме нагону колико хоћеш, он ће те ипак победити. „Узорита сексуална недотакнутост жене пређашњег доба била : е откуиљена често по цену њене животне енергије, повученост и одсутност великих искушења олакшавала Јој је ту борбу. Од ње се није ништа друго тражило но да буде »часна«. Данас впсорбира борба"за опстанак њену снагу и позорност у другом правцу и доводи Је стално у "критичне ситуације. Сексуална бујност мушкарчева имала је надаље свој јвентил у проституцији, младић јо I како вели Масарик стално шетао из| међу мадоне и проститутке коју баш феминистички нокрет и то са ј потпуном правом хоће да искорени и одстрани. Светом не влада сенти менталност него закон органске нужности, а тај остаје. Уосталом ми жнвимо у доба е}’демонистичких прин, ципа, ми тражимо срећу свугде и увек, ми хоћемо да треперимо са свима жилицама и ћелијицама нашега Ја и ми нећемо више да се делимо. ми нећемо да осакатимо или душу или тело. Иаклоност измећу мужа и жене је врело најинтенсивнијих осећаја, подстрек к раду и усавршав)њу, то је тако рећи осовина живота. Не сме се заборавити да цела полна етика мора добити нову подлогу ако феминизам буде покрет светског и

Бро! 3

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Страна 3