Женски покрет

Нездраве прилике у „Женској Странци“.

Лањске гoдине изјављивале су оснивачицe »Женске Странке« да »Жен ски Покрети« (које су упоређивале са Црвеним Крстом) сувише споро раде на остварeњу захтева за женско право гласа. У свом прогласу казале су: »Прилике у којима се налазимо такве су да захтевају бржи рад и одлучнији став у женском питању.« На основу тих изјава ми смо сни постали веома радознали на »бржи рад и одлучнији став« и у истини од мах су се разлетеле оснивачице на све стране и за кратко време основале у неколико мањих крајева, ве ћином у Србији, својо одборе. Одржале су и један збор у Београду. На тим зборовима заиста није се чуло ништа ново, ништа што нису »Жен ски Покрети« већ сто пута казали, писали и тражили. Још радозналије смо очекивали ново, што је обећавала Женска Странка у тако вехементно започетој акцији. Али, акција се није продужила, чак се није из вршило конституисање странке према статутима. Мислили смо да су се оснивачице већ замориле од првог полета и првих акција, јер нисмо знали да се њена акција пренела у сам оснивачки одбор, где су настала свакојака трења и препирања и то не за неке високе принципе и идеале, него за шефовство странке Напослетку је дошао моменат да су те унутрашње несугласице избиле на јавност и Женска Странка је дошла, после непуних девет месеци од оснивања, већ на раскрсницу. Оснивачки одбор се распао на два дела, између којих је сваки повукао неколико чланица. 26 фебруара тг. одржао је један део оснивачица и чланица Женске Странке јавну конференцију у Београду, на којој су протестовале против нелегалног рада једног дела оснивачког одбора. Али се није чуо само I документован протест против нелегалног поступања,. него шта више чуле су се такве ствари из интимног живота Женске Странке да смо се чудом питали: дали је то тај рад, који је обећавао проглас Женске Странке: »Оснивамо Женску Странку јер сматрамо да је за нашу земљу корисно да жене буду израније навикнуте на рад у политичкој организацији « Нелегалан поступак једнога дела оснивачкога одбора Женске Странке је у томе, што је он тело без икаквог мандата искључио три чланице оснивачице. Тиме се јс тешко огрешио о члан 17 статута странке.

који каже да сме о најстрожијој казни - искључењу - решаваш само Главни извршни одбор тајним гласањем. Али, гај одбор у доба искључена није ни постојао, него је неколико чла ница себи узурпирало то право. Тиме су дале те чланице-баш најлепши пример како се не сме радити ни у једној политичкој организацији. На све ово што су изнеле искључене оснивачице и чланице на одржаној конференцији дао је други део оснивачког одбора једну изјаву, која ни је оповргла ни један једини факт изнесен против њих на тој конференцији. Убрзо затим је тај исти део објавио у београдским новинама конституисање месног одбора за Бео град и Главног Извршног Одбора, упркос томе што је првобитни оснивачки одбор био окрњен, а који постаје према чл. 27. статута Главни Извршни Одбор чим се оснује у Београду месни извршни одбор. Строго узевши са формалне стране није било оправдано да се окрњени оснивачки одбор претвори у главни извршни одбор, и још мање са моралне стране. Врло је смело оснивати одборе у моменту, кад је у организацији јака опозиција. Сваки, који има осећање за коректан и лојалан рад не би тако радио па чак и даје, чисто формално, у праву. Нас цео овај хаос у Женској Странци интересује само с гледишта по литичког васпитања жена и на жалост морамо сасвим објективно констатовати да је једна страна оснивачког одбора Женске Странке дала еклатантан пример политичке деморализације и апсолутизма, што сигурно није добра припрема за улазак жена у политички живот. Београд.

Алојзија Штеби.

Нешто о проблему рационализације рађања.

Под ОВИМ је насловом у бр. 3 г. 1928 »Женског Покрета штампан чланак г-ђе Др. Јулке Хлапец Ђорћевић. Питање је свакако необично занимљиво, и сили сваког човека и женског и мушког, да одреди према њему свој став. Зато смо имали прилике да у оно, зачудо мало одговора, видимо врло различита схватања. А мене је управо споменути чланак највише потекао да се изјасним. Једно треба да нам буде од почетка јасно: питање рађања деце или побацивања плода проблем је који захвата у егзистенцију читавога човечанства, и стога се о њему може исправно говорити једино са чисто човечанског становишта, без обзира на кршћанско или било које религије

глобуса, и чак шта више треба моментано да заборавимо да смо жене и присталице женскога покрета. Јер је свака жена ипак и у првоме реду човек уопште и треба то да буде. Ис ћемо да будемо безобзирни егоисти, каковима су се показали мушкарци кроз хиљаде година, док је у њиховим рукама била моћ и давање закона. Ми морамо развитку човечан ства давати нове вредности. Жена мора питање опћега интереса да решава без обзира на личне користи, или, што је у ствари исто, на користи оне заједнице којој припада (било то економска класа, религија или женски покрет), већ као интегрални део читавога човечанства, само имајући на бризи најопћенитије добро. Дакле, пита се: да ли је добро и потребно за напредак и успешни раз витак човечанства да се деца рађају по случају или сили природе, или треба уметним средствима у многим приликама насилно спречавати рађање и развој ембриона. Да би се човечанство могло сретно развијати, треба пре свега, да оно постоји. Уосталом ми овде имамо посла пре свега са једним биолошким питањем. А биологија •ће нам рећи да свака врста органских живих бића (у овом случају човечја) има то више гаранције за успешан развитак и одржање, што више индивидуа производи. Осим тога велики број индивидуа повољан је у секлетивном смислу. Када има више јединки, Јавља се више различитих особина и много више вероватности да ће се крижањем те особине сретно комбиновати, уврстити и тако дати нове и боље облике организма. Па у томе се развој и састоји. Аргуменат, којим се често служе присталице рационализације рађања, јесте тврдња да на свету има превише људи. То је врло проблематична тврдња, и још ни у колико доказана. Толики голи простори необрађенога земљишта, голема богаства у рукама појединаца па оне милијунске количине и хране и свакојаких потребштина, што се на пр. у Америци годишње уништавају само да им не би пала цена, доказују да земља може да храни и четвороструко своје садање становништво, како то вели Бебел. Једино се може закључити из тога, да нам организација никако не ваља, да је благостање лоше нодељено и увети за стицање добара исто тако, да се труд и енергија управља на сувишне и непотребне ствари; укратко, да Је све пошло „ђавољијем тра гом", да све треба да буде другојаче, али како то је засебно питање.

Али не може се никако оспорити, да Је у садањим приликама где када безуветно потребно уметно ограничити број порода (док су родитељи сиромашни, а имају већ много деце, где, мајка има звање, које јој одузима време и снагу. уопште увек ако нема могућности, да се деци даде бар преко потребан минимум материалних и моралних добара, како се то уосталом и врло често спомиње). Само је тешко утврдити критерије према којима би се допуштало или забрањивало побацивање плода, и по свој прилици немогуће уредити такове прилике, које би обећавале да неће бити злоупотребе. Истина је и то да садање стање ствари најтеже погађа жену радницу, и сироту, када она нема средстава нити да децу одхрањује. нити да се обрати лекарској помоћи ако је приморана да спречи зачеће порода. Тако има случајева у којима је управо нечовечно не допустити побачај, или га, ако је већ извршен, кажњавати тешким казнама, које разаравају читав живот своје јадне жртве. Требало би дакле принципиелно допустити да се према потреби ембриони отклањају. Здрава, поштена и свесна жена, биће увек спремна да прими дужност и да сноси одговорности, које јој се намећу основним увјетима њена живо та, и неће се без тешке невоље одлучивати на. чин, толико противан и штетан самим темељима живота уопште. Жена је и душевно и физички одређена за стварање и чување живота, и побачај је у сваком случају насиље и грех против себе, и што је Још теже, против вечних закона, чији је она носилац и представник, а који су дубљи, јачи и неизмерно важнији од ње саме. Мора се у жени бунити најинтимнија дубина њенога би ћа код помисли на такво дело, па било оно и потребно. Осим тога код побацивања плода, и поред лекарске помоћи, веома је тешко, скопчано у многим случајевима са разним комбинацијама и нервним потресима. То се ипак врши у толикој мери, што јс знак њене, за сада само надајмо се безуветне нужности. Сви смо људи и има нас свакаквих. И најсвеснији појединац нс може за себе гарантовати да неће доспети у прилике, које ће га сломити и принудити на компромисе којих се гнуша, у часовима потпуне снаге- и моралне свести. А колико лакше они слабији. Тако је врло вероватно, да би се нашло много жена, које би без преке потребе или лакоумности хтеле отклонити порођај. За те случајеве могао би се наћи регулатив. На пр.: установа једног посебног суда.

Францускиња.

Код нас се врло површно познаје француски народ, односно стојимо још увек под утицајем разних пред расуда и лажних погледа. Опште је раширено мишљење не само код нас, пего и код других народа Средње Европе о француском неморалу и о лаким обичајима француских жена. Позната је међународна пословица: „Немачки пост, пољски мост, француска женидба и италијанска молитва“, то су најнесолидније ствари на свету. После рата у нашим новинама и ревијама често су се појављивали дописи из Париза и описивање француског живота и француских прилика. Начин ових описивања постао је стереотипан. Аутор описује разне ноћне локале и живот, који по њима влада или саопштава фантастичне авантуре о париским апашима и апашкињама. А ови типови треба да буду представници француског женског типа! А врло ретко аутор нам описује солидну француску жену, којаје тип просечне Францускиње. Најпосле и ова пословица о француском браку не одговара истини. Ако погледамо статистику развода бракова после рата, видимо да број развода у Француској у последњим годинама стално пада, а готово по свим модерним државама он је у рашћењу._ У Француској годишње се разводи мање од 15.000 бракова, што

Је врло мало за овај велики број становништва и то становништва са сразмерно високом културом. У Сједињеним Државама Северне Америке, које се тако истичу својом морал ношћу, 15% бракова свршава се разводима и у том погледу Американци заузимају прво место, за њима долазе после рата Немци са 10%, а на трећем месту стоји чедна Енглеска са 8%. Најпре треба да се питамо одакле долази ово тако раширено мишљење о неморалу француске жене? Узрок није тешко пронаћи. Французи су велики народ, велики не само по броју становништва, него пре свега и по величини своје културе и своје увек стваралачке прошлости. То је народ, који непрестано ствара и даје целом човечанству, а врло мало узима од других народа. Француски народ довољан је сам себи, као ни један други на свету. Ако би други народи искључили све што су посредно или непосредно добили од Француза, сразмерно мало би им остало, а ако би Французи искључили оно, што је њима дошло од других народа. мало би се осетило и цео културни и економски живот ишао би мирно даље својим током. Француски народ непрестано корача на челу цивилизације и он не треба да тражи и узима од других народа. Природно јс дакле, да странац који долази у Париз, не може лако доћи у додир са француским животом и

француским круговима. Француски народ по својој природи је искључив, јер нема шта да тражи од других народа. Странац, који долази у Париз увек је добар гост, према коме се Француз понаша љубазно, али он остаје увек странац. Ова искључивост јс узрок да су Французи тако сачували у току векова своју расу и свој национални карактер упркос огромном броју странаца, који одавна посећивали ово огњиште светске цивилизације. Странац посећује у Паризу међународне локале, он не види прави француски живот, него живот у коме се крећу ове огромне масе посетилаца Париза. Од целе ове огромне међународне масе која посећује Париз, утврђено је да је у годинама пре рата само око 40 000 посетило изложбе у Лувру и друге уметничке изложбе, а само око 10 000 разгледало старе историјске успомене, као катакомбе на Монтмартру и друге. Огромна већина ових посетилаца долази у Париз са мишљењем, да је Париз модерни Вавилон, где влада силан разврат и неморал. Они хоће да виде овај неморал и кад хоће, онда могу и наћи. Разуме се да се могу лако наћи такође спекуланти, који искоришћавају ове жеље страних посетилаца Париза. Допутовао је на пр. у Париз солидан немачки грађанин, прилично богат човек, који важи код куће као врло моралан човек. У Паризу хо - ће најпре да види славан париски неморал

о коме је толико слушао, па пита тајанствено и дискретно свог чичерона: „Да ли је истина да постоји у Паризу кавана за хомосексуалце?“ Чичерон неће да изгуби прилику, да заради неколико франака, па је одмах спреман да га води у ову тајанствену ноћну хавану. Одвео га је у једну кавану, где се скупљају обични граћани и странци, који желе да виде француски неморал, немачки Мајер седа за сто и плашљиво каже чичерону: „Само мало хоћу да поседим, да видим како изгледа ово развратно друштво. Сачувај Боже, кад би знала моја жена, да сам био у таквом локалу!' После неколико минута устаје и излази, а кад се вратио у Немачку прича у најотменијем кругу својих пријатеља, да је у Паризу чак видео клуб хомосексуалаца. Ако је Париз модеоан Вавилон, онда треба признати да највећи део овог Вавилона сачињавају странци и онај део француског народа, који служи странцима, и странци проносе поново славу о овом Вавилону по целом свету. Просечна Францускиња нема никакве везе са овим модерним Вавилоном. Публику, која посећује ноћне локале на Монмартру, чине готово искључиво странци, а нарочито је мого више странкиња него Францускиња. Французи су служитељи, играчице и играчи, а публика су странци из целог света, од Кинеза до синова Албиона, од Индианаца из дивље Америке до руских Јевреја.

Страна 2

«ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Бпој (>