Женски покрет

који би имао да одлучи да у извесним случајевима и до извесног времена могу се вршити побачаји, како је то. споменула г-ђа Д-р Хлапец у 15. бр. »Женског Покрета« од прошле год. Или би се могао одредити један порез за све оне који живе у могућности да одхрањују децу, а неке да их имају. Овај порез да се употреби искључиво за одржавање државних домова за децу и додељивање помоћи сиромашним породицама са много деце. Порез да буде у толико већи, у колико је веће благостање опоре занога. Јер сви остали разлози, били они у једну руку ма колико племенити. или у другу појединцу важни, морају да одступе пред правим и основним потребама голога живота. Обазирати се у томе питању на какво лично, класно па и феминистичко гледиште, значило би кратковидни егоизам. Магло би се приговорити да и тежња за одржавањем врсте, расе јс такође егоизам. Свакако је то највиши егоизам и веома оправдан, Јер користи највећем броју индивидуа, за које можемо ма у колико установити што је корисно и штетно, добро и зло. Још Једно: „Јер шта је култура, не го бој са природом, тежња човекова да надвлада, себи покори природнр силе» написала је г-ђа Хлапец-Ђорђевић у бр. 3. овогодишњег »Женског Покрета«. И јесте то тако. Али не смемо заборавити да је човек могао и колико успети само тако да је своје проналаске оснивао на законима природе, и да им се прилагодио, онаквим, какви су они по себи. Ако ко мисли да ће моћи променити нешто а да се на њих не обазире опазиће врло скоро да је то управо он, о коме се не води рачуна, да природа с њиме нема обзира, и да је сам подсекао грану на којој седи. Јер су закони природе бар за наше појмове непромењиви и вечни, а ми сами нисмо ништа друго, него тек један облик њихова деловања. Загреб.

Мара Марковић.

Француска публика посећује своје домаће локале, који су много скромнији. Она се забавља по приватним и упола приватним школама играња, по разним друштвеним локалима католичког, социалистичког или локалног карактера. Ове забаве не рекламирају се нигде по новинама и шира јавност за њих не зна. Тек на овим забавама се види прави однос између мушкараца и жена, који влада у Француској. Ту нема укочености и велике етикете, влада лежерност, веселост и живахност, у разговорима чине се духовите шале и лепе алузије, али се не употребљавају они претерани комплименти и галантерије, које су обично често код других много мање културних народа. Францускиња на овој забави одмах би окренула леђа човеку, који би почео да говори о њеним заносним очима и чаробном погледу. Французи су зрео народ, који је постигао потпуно равнотежу духа и они знају умереност у свему. Чак и кад су заљубљени не губе трезвеност разума и гледају критично на све. Францускиње уопште много су солидније него што се мисли у иностранству. Разуме се да се и код Францускиња дешавају случајеви »по грешака«. Код девојака ови случајеви чешћи су код нижих сталежа, раденица, контоаристкиња итд., код удатих жсна чешке се дешавају у вишим сталежима. Француз гледа и на ове случајеве врло трезвено. Де-

војка, која је имала „une petite histoire “ тиме није још престала да буде „serieuse" (стари израз „vertieuse" не употребљава се више у овом случају). Само ако се ова „petite histoire“ поновила три или више пута, а особито ако је имала односе са разним људима, престаје да буде „serieuse". А и таква девојка може поново да постане „serieuse" и поврати свој друштвени углед, кад се удала. Француски народ Је силио уравнотежен и Францускиња може да нађе равнотежу и после више таквих „погрешака". Она се уда и постаје изврсна домаћица, жена и мајка. Француз гледа такође на брак другим очима него многи други млађи народи. За њега је то једна врло озбиљна ствар, где се ради о будућности. Он не познаје то, што се обично назива »брак из љубави«. али исто тако брак није ни чисти инте рес. Он гледа и на ову ствар трезним разумом и мисли на будућност. Љубав може да ишчезне после брака, а може и да се појави као последица заједничког живота, хармоније карактера и међусобног поштовања. Само на такву пролазну ствар као што је љубав није могуће оснивати заједницу живота. А исто тако брак нс може да буде ствар чистог интереса. Људи који се узимају, морају да мисле на будућност. Човек мора да мисли како ће жени да осигура живот, јер без материалне сигурно сти и љубав тешко траје дуго. По-

требна Је хармонија карактера, узајамна нежност, поштовање, узајамно поверење, и брак може да буде срећан и да траје стално у случају кад нема љубави. Францускиња у већини случајева је добра и верна жена. Она ради заједно са мужем, да створе ренту. Идеал просечног Француза је да постане рентиер. Он ради ако треба и по двадесет сати дневно и ради врло интенсивно, само да би зарадио своју ренту и после живео независно. Ако Је постигао свој идеал, живи трезвено и мирио од ренте и предаје се културним занимањима. Ових малих рентиера је у Француској врло велики број и опи су врло корисна друштвена класа, јер и они не живе без посла. Тип француске домаћице знатно се разликује на пр. од немачке. Добра немачка домаћица пере и код куће, брине се за мужа да има удобан стан и укусно јело, кад се врати из бироа или другог посла, дочекује га на степеницама са засуканим рукавима и почиње му говорити, како је имала много посла, морала је да истресе собу, скувала је добре кнедле итд. Францускиња оставља ове грубе послове служавци, она хоће да буде другарица мужу и кад се врати са посла не мучи га разговорима о трешењу тепиха и о кнедлама. За главну дужност сматра да »домаће гнездо држи топло«. Муж мора да се код куће осећа пријатно, због њега се лепо облачи, не мучи

га баналним разговорима. Али, сло бодно време она искоришћује плодно, ради непрестано и увек је запослена и тако надокнађује оно, што издаје на служавку. Истина је да се такозвани поро дични скандали и љубавне трагедије у Француској дешавају сразмерно често и то иде на рачун француског темперамента, а не француског неморала. Немац одлази свако вече у свој „Stammtisch“, избија скандал са келнерицом или каквом другом женом, последица је велика свађа код куће, они се изгрде, могуће потуку, али после тога се поново сложе и муж напушта своју авантуру, док после неког времена не упадне у другу. Францускиња је много осетљивија и у таквим приликама врло лако може доћи до развода брака или до трагичних догађаја, она напада супарницу у јавности, или долази до трагедије између ње и мужа, а француска штампа опширно износи сваки такав случај. Један од главних узрока да влада по свету такво мишљење о францу ском неморалу, јесте такође француска штампа. Француска штампа, то су махом велика капиталистичка предузећа, а између појединих листова влада велика конкуренција. Француски листови већином су сензациони листови, који пре свега доносе дневне догађаје. За озбиљније ствари постоје ревије којих имају Французи врло много сваке врсте. Дневник за

Женска занатска школа.

Реферат поднет Годишњој Скупштини Женске Задруге Панчевачких Српкиња, одржаној 19 фебруара т. г.

Задатак Женске Занатске Школе је образовање интелигентних раденица и самосталних занатлија. Настаје питање, да ли ми то успевамо? На Скупштини Н. Ж. С. у Суботици имала сам реферат о Женским занатским школама у Војводини. Тада сам изнела у главним цртама узроке свих недостатака наших занатских школа.

Мислим да је и сад целисходније говорити о томе, пре него о оним стварима, које су у најбољем реду, благодарећи Женској Задрузи, заузимању г-ђе председнице Павловић, оданој пажњи управног одбора и савесном раду школског одбора. Наша школа ужива завидан глас, пуно признање меродавних, служи као пример другим стручним школама, али ми ипак нисмо задовољни. Ми бисмо само онда били задовољни, кад бисмо видели, да нам деца излазе из школе са позитивним знањем заната и кад бисмо видели да се тим знањем користе оне и друштво. Али ми, на жалост, не видимо таквих примера. Мислим ако би родитељима указала могућност, да ћерка отвори салон или интелигентним родитељима казала, да не шаљу своје дете у гимназију него у нашу практичну школу многи би се нашли дубоко увређени - а Ми бисмо се разишли нерасположени, као два човека која се не разумеју. Ових дана читала сам чланак Превоа, француског академичара, који хвали организаторску вештину Францускиња, њихов практичан дух и вели: „Познајем госпође високог рода, коЈе се више поносе својим успесима ,на пољу уметничке индустрије или својим уделом у неким кројачким салонима но што се диче њиховим племићким грбом«. Колико би се таквих особа код нас нашло, које би се бавиле занатом или које би финансирале кројачке салоне? У нашој демократској средини не постоји демократија рада. Ове године нам у школу не долазе ни ратарке у већем броју. За њих је меродавна родна година. Интелиген ција је заступљена са ученицама које нису успеле у гимназијама и грађанским школама. Остале су ситне егзистенције, које ће утонути тамо од куд су и дошле. А занатлијски ста леж? Тек угледни занатлија пеће послати своју кћер у занатску школу. То Је за ћерку његовог раденика, који ради на парче или другу сиротињу. Питам да ли Је овај елеменат позван и способан, да створи будућу занатску индустрију наше државе? Није ли узалудан наш труд и докле да чекамо, да се пробуди свест на ших грађана? Наше кројачице ретко имају стручно школовање, па ипак им закон дозвољава да ослобођавају калфе, и њине су радионице препуне. Треба да завлада принцип путем стручне школе у радионице. Ово би требало да јс девиза сваког, који би одано пропагирао задатак наше

школе. Чудновата је та психологија, да интелигентног, културног човека може задовољити рад нешколованог раденика. Мало се у пракси тражи стручно школована учитељица. Она има често да преживи болну трагедију интелигентног раденика, који се запоставља. Ова кобна судба прати школу и њене невине ученице. Учитељице. Да видимо какве су учитељице? Да бих је пластички оцртала, даћу један пример пз Црне Горе, у местанцу Колашину. Тамо ради једна учитељица потпуно сама, без потпоре Женске Задруге, јер иста тамо не постоји. И ако има наклоност општинског поглавара сиромашна мала општина није у стању ништа Јој пружити. Учитељица издржава школу од школске зараде, приређује лутрије, да би могла купити столице, астале и најпотребнији прибор за школу. Станује у влажној соби, умало да није вид изгубила. Тако живи Једна просветна раденица. Шест година се већ бори успешно; преместити је на лакше ме сто немогуће је, јер која би друга чувала ову културну стражу? Ученице Јој долазе из околине, пешке, преко високих брегова, неке пролазе воду, и ако се уска даска сломије, дете стиже све мокро у школу и седи тако док се не врати кући. Ова одлична просветна раденица била је на једном курсу у Београду и том приликом прелазила је код нас, да научи ткати. Живаљ тамо има доста оваца, али жене не ткају и не искористе своју имовину. Хтела је и овим путем да користи своме народу. Док видимо оваке учитељице на просветном раду, гледаћемо поуздано у будућност. Кад се овако ради у Колашину, како би се тек требало радити у Панчеву? Колашин има 38 ученица у V разреду више занатске школе и ако постоји нижа гимназија у месту. Ми имамо пет ученица у завршном разреду, и ако се код нас иде по асфалту и имамо електрично осветлење. Ми учитељице се не боримо раме уз раме са ученицама да набавимо по једну столицу. Нама купује Женска Задруга стаклене ормане, док у Колашину ученица продаје свој рад у корист школе. И велики добротвори, као г. Ђукановић тражи ученицу да јс награди, а у Колашину нема где да се осуши прокисла ученица, нама на нашу прву жалбу поклања одборни ца г. Хадија пећ. Да ли Колашин са својим неизмерним тешкоћама пружа нарочиту привлачност Једној јакој снази? Или Је

можда ова велика енергија Једина, која је у могућности да осигура успешан рад у Колашину. Да ли рад у Панчеву мање привлачи од рада у Колашину? Тврдим да је наш рад овде много занимљивији. У Колашину се ствара култура корак по корак и сви учествују у томе раду. Код нас, у културној средини, учитељица може великим тр у дом, да усавршава оно, што се тамо тек почиње да гради. Задаћа није лака, подићи једну стручну школу чију вредност треба да признају и они, који су без ње признати и уважени. Војводина је видела учитељице које, не само да нису схватиле ову задаћу, него су нам управо сметале у овом послу. Хладнокрвно су се инсталирале у школи са својом приватном зарадом, која је изазвала стално премештање. Подићи интелегентну генерацију занатлија изјавиле су лаконски - да је то немогуће. А зашто то може у Француској, Белгији, Чехословачкој, Пољској, Немачкој, Маџарској, Румунији Грчкој - државама, које су путем стручних школа подигле своје индустрије до светског гласа, и као меродавни фактори утичу на светску трговину. Министарство Трговине и Индустрије прати наш рад са највећом пажњом и задовољством. Доказ је строго критично, али објективно деловање госпође референта Љ. Кнежевић приликом нашег испита и изложбе крајем прошле школске године. Исто нам Министарство шаље одлично спремне учитељице а наша Је дужност, да их ставимо пред озбиљну задаћу. Треба их запослити толико, да немају времена за време прописаног рада да се баве својим пословима. Треба одлучио да тражимо видне и свестране резултате рада и ону способност, која је дорасла захтевима данашњице. Ми тражимо да наше учитељице створе што више савесних, озбиљних стручних раденица. По једна учитељица не може казати, да је учинила своју дужност, док не види успех свога напора и рада на свестрано спремним ученицама. Ученице и родитељи. Деца нам долазе, добра и чедна, несташна и мирна, даровита и мање обдарена. Родитељи њихови су такође разнолики. Само се у једноме слажу сви. Сви траже од наше школе, да омогућимо сретан, раден живот њиховој деци. Долазе са поверењем, а мој је бол већи од њиховог разочарења, кад се ова оправдана нада не испуни. I Имамо тако симпатичну и вредну

БроЈ (>

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Страна 3