Женски покрет
Јозефина Бетлер. 13.-V-1828. 30.-ХП-1906.
*) Ову дужу студију о Ј. Бетлер објављујгмо, и ако смо већ у броју 11 донели кратак чланак о њој, пошто је ауторка умела да прикаже на један ванредан начин ту знамениту жену као личност и као раденика.
Обичне природе, вели Шилер, плаћају оним што раде, племените оним што јесу. Тиме није мислио рећи да племените не раде или не треба да раде, него да је код њих оно што раде изражавање, »ефулгурација« њихове личности, да је оно што јесу и оно што раде нека уметничка целина. Такво божанско уметничко дело је Јозефина Бетлер, главни јунак аболиционистичкога покрета. Рођена је на крајњнм северу Енглеске, близу шкотске границе. Отац, Џоон Греј, племић-земљорадник, учинио је много за благостање свога краја, предњачећи најбољим начином рада у пољопривреди, тако да су му долазилн економи издалека, чак из иностранства. Мати је била потомак хугенота који су, кад им је Луј XIV укинуо верску елободу, радије отишли у изгнанство него да живе против свога уверења. Грејови отхранише деветоро деце. Само дубоко озбиљан живот може бити тако радостан као што је био у тој идеалној енглеској породици: прожет срдачном и делотворном религиозношћу, савлађивањем себе, радиношчу, узајамном приврженошћу, свежином природе, пун здравих телесних напора и употпуњаван интензивним читањем и музицирањем. Кћери много јашу с оцем; малој Јозефини чак долази мисао не би ли постала циркуска јахачица, те каткад она и сестра љубимица, изувши се, стојећке галопирају на лепом понију. Уче код куће, „non multa sed multum", не по шаблонском службеном програму, не с обзиром на испите и дипломе, него тако да оно што се учи пређе у крв и утиче на живот. Далеко од вреве, породица је ипак у јакој вези са далеким светом: један је син морнар, и погиба на мору, једна кћи прати мужа у Китај. Отац се одушевљава за ослобођење америчких робова. Јозефина чује ужасне ствари о том како се нарочито жене ропкиње мрцваре, не само као радна снага него и као полна бића и у својим материнским чувствима, на милост и немилост предате оном ко их је купио. Уза сву своју необичну срећу, младе девојке, тако ду-
боко осећа сву страхоту социалне неправде да је обузима очајање. Сама у шуми, пада на колена и виче Богу нек освети угњетене. Мучи је што јој се негодовање претвара у мржњу. Она се пита није ли зло закон света, и хоће да проникне »мисао Божју« према људима, па макар умрла! Ко би погодио шта се збива у њој гледајући је онако лепу, најплеменитијом енглеском лепотом, која, како неко рече, није могла досадити својим превеликим савршенством, јер се у њој вазда искрио дух, јер ју је озаривао осмех тако природан какав иначе бива готово само у деце. У 24 години уда се за Ђорђа Бетлера, свршеног богослова, који је тек много касније постао пастор, али је остао у првом реду наставник, најпре додељен разнрм универзитетима, доцније управител, наставних завода. Истакао се и као есејиста у уметности, а осим тога имао је сми сла за сваку добру реформу. Држао је говоре у корист вишег женског образовања. У Оксфорду, где су провели прве године свог брака, увео је на университету течајеве, о географији, чему су се неки чудили, док се Јосефина опет чудила видећи једног од најугледнијих универзитетских професора где на карти, не уме наћи Египат! Но камо среће да није било већих недостатака на ученој господи! Али она је с ужасом открила да су ти људи изван своје струке често невероватно ограничени, и, што је најгоре »кукавице«: кад она говори с њима о каквој вапијућој неправди, они се само извлаче и њој саветују да се не упушта у борбу, јер пристојна жена не треба ни да зна за „такве ствари", или се бар мора градити као да не зна. Али Јозефину баш „те ствари" све више узнемирују. Срећом њен муж, њој раван иако друкчији, разуме, поштује и дели њене побуде. Очајну чедоморку узимају к себи, пошто је изишла из тамнице, али најужасније је кад људске одредбе не дају да се очајнику помогне: једна циркуска јахачица била је сиљена да се бави и проституцијом, па је побегла, али су је силом вратили у њено двојако звање. Тај догађај изазва у Јозефини, тако трезвеној и уравнотеиеној, мистичан доживљај: једне летње недеље увече, седећи за отвореним прозо-
ром, зачу иза дрвећа крик, крик жене која хоће, да се истргне из пакла, а вуку је натраг. Само тај један крик, али такав на онај који га је чуо не може заборавити да треба да иде у помоћ. Привидно Јозефина живи и даље својим дптадашњим, већ тако лепим животом, сред своје четверо деце; али се у њој нешта збива о чем „мало говори с људима, много са Богом." Долазе разне невоље: њено здрав ље ослаби у Оксфорду, тада сваке зиме поплављеном, те њен муж прими премешај; падом једне банке њен отац изгуби већи део свог иметка; а отмедо друштво осуди Бетлерове што су против јужних држава америчке уније, које желе да се одржи робовање црнаца. У то умре Јозефинина мати. А што је најстрашније, седмогодишња јединица Ева, нежна, паметна, вазда здрава и весела, трчећи родитељима у сусрет, падне преко ограде степеница и издахне још исте ноћи. У безнадној тузи чинило се Јозефини као дм јој душа умире, као да се она по мало спушта у црну про валију из које дизања нема. Спасло ју је чувство да треба да помаже, најпре своме мужу, који је такође клону под очајањем, а онда другима, најнесрећнијима, најостављенијима. У то време изгуби и оца. Преселили су се у Ливерпул. Оде она у „Workhouse“, јадни „дом“ најјадније сиротиње. Уђе у дворану где девојке чупају кудељу, седне међу њих и поче радити с њима. Смеју јој се: где би она, са својим финим рукама! Но њој је само до тога да се упознају. Учи их Еванђељу, сасвим неусиљено. Више таквих сиротица узимају Бетлерови у свој стан, затим Јозефина предобије неколико имућних трговаца те уреди читаву једну кућу као дом за раднице, којима је муж њен постао духовник. Угледавши једном сушичаву девојку Марион, Јозефина јој приступи и рече: „Хоћете ли да дођете становати код мене? Имала сам кћерку, изгубила сам је...“ И погажена девојка проведе код њих последња три месеца. Предска зала је својој спаситељици тешкоће које је чекају на одабраном путу, и храбрила ју je: „Бог Вам је мене дао зато да никад ни о ком неочајавате". Јер тешка борба имала је тек да доће. Кад је Виктори’а постала краљицом, није у Великој Британији би ло полиције за „морал", и до краљичине удаје није се у том ни могло ништа мењати: јер како да се од младе девојке тражи да потписује законе у којима се говори о непри-
стојним стварима? Принц-супруг Алберт био је против француске реглементације разврата коју је 1802 увео консул Бонапарте. После његове смрти ипак се реглементација ушуљала, по свој прилици без краљичина знања. Намесник у Хонг-конгу уведе је у свом подручју; касније се, истина, горко Kajao. Слично се учинило на Малти. А пре него што ће се увести и у Индији, запита министар председник једну од најумнијих морално и по свом искуству најугледнијих жена, Хариет Мартино, писца чувене књиге о »Источњачком животу прошлости и садашњости«, шса она мисли о том. И она и велика социална организаторка Флоренце Најгхтингел осудише тај систем одлучно. Ипак је, од 1864 до 1869, парламенат увео реглементацију у многа приморска места и грнизоне, по такозваном закону „о прилепчивим болестима“: причем су неки од народних отаца били тако одсутни духом да су мислили да се ради о болестима стоке! Дигло се нешто протеста, али осамљено; свештенство се оглушило. Тада неки угледни лекари изузеци у свом сталежу, који се тада реглементације држао као догме обрадише Јозефини Бетлер, која се управо вратила с путовања по Европи, с молбом да предводи борбу. Три месеца проведе она у тихим мукама; није могла ни с мужем о том говорити. Бежала је од Господа. како сама вели, као оно Јона кад није хтео да изврши заповед његову. Свом снагом наставила је свој дотадањи социални рад ту можемо споменути да је 1867 постала председницом северно-енглеског већа за више женско образовање не би ли се Бог задовољио тиме па престао тражити од ње »да се баци на голи мач«. »Бацити се на голи мач« није ли то страшно претерано? Не, то је био примерен израз једнога сасвим неболесног чувства. Прво, Јозефина, није била једна од оних „борбених" људи којима је тако нека врста хигиенске потребе или потреба таштине да наваљују. да се препиру. Изићи у »арену« било је с њене стране чист подвиг категоричног императива. Друго у оно време, нарочито у Енглестој, жена која би се усудила јавно таква питања стављала је свој добри глас на коцку. Треће, одлучити се па такву борбу значило је жртвовати добрим делом свој живот у дому, одрећи се тога да помаже своме мужу, да корак по корак прати образовање својих синова и још ће им можда и нашкодити! Узорно предузеће.
У броју 26 т. г. ревије »Soziale Praxis“ описује аустријска инспекторка рада Хедвика Лембергерјева своје утиске о социалним институцијама велике енглеске фабрике за чоколаду и какао Cadbury у Бурнвилу. Пошто мислимо да ће овај редак пример социалне увиђавности једнога великога предузећа интересовати и наше читатеље, ми износимо скраћен извештај госпође Лембергерјеве. Она каже: Нећу описивати продуцијско-техничко уређење фабрике, него великопотезне и разнолике установе њене, које су подигле животни стандард намештеника и раденика овога предузећа на такав ниво, који далеко премаша просечни животни стандард чак и енглеских раденика. За карактеристику предузећа напомињем пре свега да сачињава бурнвилско предузеће са својим раденичким становима или боље речено својим дражестним вилама, својим школским и клубским зградама, клиникама и својим распространим, преко 140 јутара земље опсегајућим игралиштима за спорт и местима за одмор, мали свет за себе. У предузећу запослених је 11.000 раденика и намештеника и сваког дана одлази 2—3 бескрајно дугих композиција возова са готовом робом на све стране Ен глеске. Власници предузећа раде на
свима социално-политичким установама у споразуму са својим радништвом. Овај споразумни рад је један између главних принципа предузећа. Поред тога могу још ова два принципа поставити, којима се руководи предузеће: 1.) стално допуњавање и избољшавање свих институција уз употребу најмодернијих помоћних средстава и метода; 2.) девојке не смеју бити никад ускраћене на рачун мушке омладине па да је у питању или спрема, телесно ојачање, путовања за време одмора и слично. Код заштите за здравље и опорављање нарочито се обазире на жене и женску омладину. Здравствене установе. Радионице су узорне у сваком погледу: светле и увек добро проветрене те у средини дивних, широких ливада, на којима се ређају лепе скупине дрвећа. Најважније здравствене установе су медицинска и зубна клиника, у којима раде женски и мушки лекари, који морају посветити сву своју снагу само фабрици. Њима je додељено пет болничарка, одлично спремних, од којих су две масерке. Медицинско одељење има поред свих модерних инсталација још направе за лечење електриком. Лекари прегледају свакога, који се јави за рад у предузећу без обзира да ли је квалификован раденик или последњи помоћни раденик. Овај преглед се врши из три разлога: 1.) да се
заштите консументи, што је код производње животних намирница нарочито важно; 2.) да се заштити радништво и 3.) да се заштити рад да не трпи услед прекида оболелих раденика. За реконвалесценте има предузеће два дома само за жене и девојке, који се употребљавају и за обични летњи одмор, један дом за мушкарце и још неколико специалних домова. Нарочита пажња важи за оне, који су угрожени од туберкулозе. Свако лечење, свако бављење у ма којем санаторијуму продужује се тако дуго доклегод је изглед за потпуно излечење. На зубној клиници раде три високо квалификована лекара и пет асистената. За све раднике до 18 године постоји обавезно здрављење зуба, то је услов за пријем на рад. Нарочита пажња посвећена је спречавању несретних случајева, а да је ефикасна види се из статистике несретних случајева: међу радеништвом, које броји 11.000 особа, просечно je годишње 11 тешких несрећа и 21 мање тешких. Ако по несрећи раденик без властите кривде даје му фирма толики додатак да твори са рентом облигаторног осигурања 90% његовог нормалног прихода. Гласом статистичких података предузећа су здравствене прилике радеништва одличне; наводим само факт да мере 14 и по годишњи мушки ра-
деници 11 фунтов, 16 годишњи просечно 14 фунтов више него њихови вршњаци из раденичких квартова других вароши и да су за три палаца виши. Установе за телесно ојачање и ва одмор. Спорт, који игра у животу Енглеза тако велику улогу, је мећу радништвом борнвилшке фабрике јако развијен. Пространа спортна игралишта и места за одмор прикључени су непосредно фабрици. Лепе, широке и високе зграде за спорт и за клубове, како за мушкарце тако и за жене, имају све огромну дворану за телесне вежбе, пријатне клубске собе, бифеје, умиваонице и тушеве, канцеларије за секретаре клубова и преноћишта за госте, који долазе на спортске утакмице. Управу води радеништво само. За уређивање паркова, спортних игралишта, ливада, цвећа и т. д. брине се нарочити штаб вртљара, који броји 70 особа. Радеништво. има свој фотографски клуб, који приређује изложбе, шаховски клуб, удружење за гајење пернате живине, које исто тако приређује годишње изложбе. Борнвилске фабрике дају г свима раденицима и намештеницима годишњи одмор цело предузеће престане потпуно са радом сваке године за 10 дана и брине се за то, да радеништво проведе одмор смишљено и корисно. Предузеће има са жељезни-
Број 14. и 15.
»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«
Страна 3