Женски покрет

Најзад се одважи. Једно вече, кад су се сви били разишли, приће она свога мужа соби за рад. Наслонивши се на врата помоли се Богу, затим уће и без речи метне преда њ писмо које је за њ написала. Тек после више дана били су кадри да о том говоре, и њен верни, велики друг благослови је. С неколико других одличних жена изради она проглас који јс 31 XI. 1869 изишао у једним великим новинама: протест против закона који за једну половину грађана, т.ј. за жене укида уставна јамства личне слободе, излаже добри глас и саму личност жена произволу полиције, то пре што и не одређује јасно шта управо има да се прогони; и најзад, службено признајући и штитећи проституцију, тиме самим проглашава да је нужна и да није срамотна, бар не за оне који се њоме користе! Проглас јест изазвао сензацију, али »сензације« су кратка века. Стога се Јозефина одлучи обратити непосредно народу. У неком малом граду, на тргу, у вече, кад је било много радничкога света, она наједаред у месечини, стаде држати говор, о том какве опасности прете баш радничким и сељачким кћерима. Народ би је разумео. Стога они који се осетише угрожени, бар у духовној удобности, ако не у материјалној користи, стадоше између ње и народа турати руљу. Тако је у Гласгову чопор студената медицине, напујданих од неких својих професора, читав сат пакленом галамом, спречавао г-ђу Бетлер да говори. У Лондону најмише закупци јавних кућа руљу која је, урлајући простачке псовке, опколила хотел где се г-ђа Бетлер налазила, и мало није камењем убила њу саму. Догађало се да су је морали сакривати, да није била примљена у хотел, или да је морала становати под другим, очевим презименом. Једаред, кад су се непријатељи били заклели да неће жива изићи из дворане, спасла се скоком кроз врата у поду. А њеном се мужу догодило да му на једном црквеном конгресу нису дали да говори о сексуалном моралу и о дужностима англиканске цркве у борби против проституције: црквени достојанственици бучно су бранили status quo, т. ј. јавне куће. Ипак је јавно мњење све више пристајало уз г-ђу Бетлер и другове њене, па је краљица именовала поверенство, које је Јозефину позвало, у кућу Лордова, да изложи своје мисли. Већина јој је била противна, али је она тако деловала да је један члан рекао: »Не волим баш религиозну

фразеологију, али ако хоћу да означим какав је био утисак, морам рећи да је учинила да смо осетили присутност Божју«. И на континенту се ширио »крсташки рат«, чистији, лепши од правих крсташких ратова, који су баш давали маха проституцији. У име новостворене аболиционистичке лиге (од »аболитум« укинуто), г-ђа Бетлер путовала је по Француској, Италији, Швајцарској. У Паризу морао јој је предстојник полиције признати да уза сву реглементацију проституција расте. У Италији је Кавур био за реглементацију, док су јој Галибарди и Мацини били противници. А кад је у Риму уведена, протествовао је папа Пио IX, у писму краљу Виторију Еманеуелу, против тога да се законом овлашћује трговина људским телом. У том се слагао с орлеанским епископом Дипанлоуп-ом, који је касније пао у немилост јер је говорио против догме о непогрешности. У Паризу Yves Guyot, чувени публицист, политичар и економист, мало што није »завео« опћинску управу да се изјави против реглементације, па су му исконтруисали парницу због »ширења лажних вести« и осудили га на шест месеци тамнице. Исто се, у Енглеској. догодило каснијем поборнику светског мира Вилиаму Стеду, највећем новинару, (који је погинуо 1912 с »Ти таником«): био човек тако дрзак те доказао да се заиста тргује девојчицама; па се пронашло да он вређа »свето право оца да располаже својим дететом«, другим речима, право очево да продаје своју кћep. Што се тиче такве трговине, Јозефина Бетлер је 1880 изазвала буру објавивши да се у брусељским јавним кућама држе заробљене енглеске девојчице од 10 до 14 година. Судија истражитељ захтевао је да она то потврди заклетвом. И није учинила само то, него је дошла у Брусељ и предала опћинској управи меморандум о тој трговини. После тога, оставши на само с њоме, председник општине слушао ју је без речи, сакривши лице у руке. Међутим, се већ била створила мећународна аболиционистичка федерапија, која је 1885 у Женеви одржала свој први конгрес. Но гле: баш Женева укинула је јавне куће тек 1926, последња од свих швајцарских градова! По начелу да је боље спречити него лечити, основано је и међународно удружење „Пријатељица младих девојака" (Amies da la jeune fille), ca задатком да пружа заштиту, без разлике народности, вероисповести и сталежа, младом женскињу

које се нађе далеко од свог дома или уопће у моралној опасности. Пролетос, пред стогодишњицу Јозефине Бетлер, основано је такво друштво и у нашој земљи, у Загребу, као члан тог мођународног савеза. У Великој Британији укинут је закон „о прилепчивим болестима” 1886 (Од државника енглеских особито је Гладстон пристајао уз Јозефину Бут. леу). Помало се исправност аболиционистичких идеја почела признавати у законодавству разних држава, и управо стоте године после роћења Јозефине Бетлер, Друштво народа је, на основу своје анкете о узроцима и распрострањедости трговине женама, прогласило да је стара реглементација разврата заблуда и да треба тражити начина како да се она свуд укине. Може когод и без зле намере, онако из неупућености, питати како ће се без реглементације обуздавати разврат и обуздавати ширење полних болести, од којих је главна позната као једно од најстрашнијих зала што пустоше човечанство. Људи се обично тако лако навикну на социалне ужасе да им не пада на ум сумњати јесу ли то баш сама нужна зла. Ми градимо себи неумољиве природне законе из свега и што је нашој нечистоти и нашем кукавичлуку неудобно дирати. У проституцији не ради се о задовољавању једне заиста неодољиве потребе, него о обезбеђивању разврата, који је неопходан само у наопаком друштву, где као да се систематски негује све зло у човеку. Срамотно je, по том наопаком схватању, бавити се проституцијом, али није срамотно служити се њоме. Жена се ту сматра неким предметом за најгаднију употребу, а опет тај ниски предмет сноси сву одговорност, а господар света, којег ради тај предмет постоји, никакву. Проститутке се морају дати лекарски прегледавати, док мушкарац, без штете по свој друштвени положај и т. д., сме заразити невину девојку коју узме за жену, сме упропашћивати своје потомство сме ширити ко зна куда све луетично проклетство, јер познато је да човек и сасвим невино може доћи до те заразе. То вреди за сваку реглементацију; што се пак тиче јавних кућа оне неминовно изазивају трговину девојкама. Оно због чега је реглементација тобож потребна постизава се кудикамо боље разумним законима по којима се, као нпр. сад у Немаччкој, сваки који је полно болестан био мушко или женско, мора лечити и то код лекара апробираног за дотичну државу (причем се анонимне

пријаве не узимају у обзир). Што се пак тиче обуздавања разврата, то зависи од oпћeг друштвеног морала који је у вези и са стамбеним и другим економским приликама; а опћем моралу закон зацело не може користити тиме што проституцију признаје као неизбежну установу. Врло су поучна у том по леду нај новија француска искуства. René Gillouin, у последњем од својих чланака о »алзаском незадовољству« (Europe nouvelle br. 518) пише како су се, на захтев француских војних власти, умножиле јавне куће, Немачка ј е трпела само оне које које је 1871. затекла. Штрасбурско становништво, савлада отпор војних власти, тe ce ти заводи укину. I гле врховни војни лекар признао је да је отад број венеричних оболења код војника у том гарнизону спао на 5О% А у седници медицинске академије у Паризу, 3. јула о. г. (Journal des Débats од 6. јула) један научењак извештава 6 појачаном ширењу сифилиса у Паризу и околици, што приписују највише појачању тајне проституције. Дакле реглементација ову не слаби, јер је немоћна спрам дубљих узрока који је изазивају. Но рад Јозефине Бетлер не своди се на пуки утилитаризам Код ње је жеља да људима буде боље укључена у дубоку чежњу да људи буду. бољи Она је религиозно надахнута у најчистијем смислу те речи па никад не постаје машина за израђивање тих и тих социалних дела. У својој студији о дивном алзашком пастору Оберлину (из 18. века) истиче да ни најплеменитији рад не ваља ако толико преоптерети човека да овај више не доспе који пут бити »насамо с Богом«. И баш то схватање давало јој је свежине да до својих последњих дана, и после смрти свог мужа с којим је још неколико. годин провела у тишини ради интесиовно и радосно; тој историјској (и ако лексикона неудостојеној) личности даје ону неувелу поезију које су савршено лишене оне шта амбициозно желе да их зову »јавним радницима«. Загреб.

Др. Милица Богдановић.

Француска Унија Инвалида и Ратника примила је на своме конгресу следећу резолуцију: »Пошто су до сада били узалудни сви напори да удове ратника добију политичка права, ; конгрес изјављује, да усвајазахтеве феминистичког савеза, који се бори за политичка права свих жена« .

цама нарочити уговор за време одмора. Дечји дом, који лежи у једној ванредно лепој околини, прима за време одмора децу у старости од 2 и по до 14 године, тако да могу родитељи са много деце безбрижно уживати почитак. Установе за наобразбу. Напоменућу само оне, које служе општој наобразби. Сви млади раденици обојег пола морају пре ступања на посао похађати нарочиту школу кроз осам дана. У тој школи говори се са њима о питањима, која су у вези са њиховим будућим радом: општа хигиена, искоришћавање слободног времена, опасности код рада, упознавање материала и т. д. Путем филмова и разгледањем фабрике упознају се будући раденици што боље са предузећем, у коме треба да раде. После овога курса поразделе се шегрти на поједина оделења у фабрици и у стручну продужну школу. Фабрика има своју продужну, стручну школу, која ради преко дана и похађање школе је облигатно за све непрофесионалне младолетне раденике и канцеларијске практиканте. Те омладине је око 70% свих раденика. Школско доба траје најмање четири године. За младолетне помочне раденике, мушке и женске, траје обавеза до 18 година, за трговачке практиканте до 19 године и за шегрте до 21. За доба од 14—16 године двапут недељно по подне је посета

школе облигатна, од 16—18 године једанпут, а друго је дано слободној вољи омладине. Сви, који похађају школу облигаторно и из слободне воље, добивају за школске часове пуну надницу. Да та сума није баш тако мала, види се из следећих бројева: године 1925 било је свих ђака у продужним стручним школама фабрике 2400, и то 1800 девојака и 600 дечака. Нарочито треба подвући следећу чињеницу: омладина обојега пола, која има врло монотон посао, мора похађати нарочите курсеве за ручни рад, занатско уметнички рад и т. д., тако да имају у томе еквивалент за свој мало интересантни свакидашњи посао. Тај принцип се нарочито примењује и на продужне стручне школе за девојке. Наставни нацрт тих школа показује, колика се важност полаже на то да се васпитajy девојке у смислу општих човечанских врлина, а не да се школовањем постиже неки већи ефект у раду. Најважнији предмети на девојачким школама су: домаћинство, кување, нега болесника, прва помоћ, исхрана и нега одојчади и мале деце. Школске просторије су удешене тако, да је могућа и практична настава. Поред тих школа је још много других институција за наобразбу. Пре свега школе за време ферија, које се одржавају обично о ускршњем распусту, где се расправља о којем актуелном, интересантном питању. Фил-

мови и екскурзије, које су у вези са тим школама, направе их још привлачније за омладину. Затим постоје и такозване пољске и логорске школе, које се у главном састоје у поучним и забавним екскурзијама. Првенство за те школе имају оне девојке и они дечаци, чији је посао механичан и мало занимљив. За одрасле постоје најразноврснији курсеви са практичном и теоријском обуком, који су урећени по угледу народних универзитета. Раденици и намештеници, који имају жељу на вишу, систематску спрему имају прилике да похађају вечерње курсеве на различитим вишим школама, као што су: виша техничка школа, школа за уметни занат, виша трговачка школа. Предузеће сноси део трошкова за ово више школско спремање и то 85% целокупних трошкова школовања. Мушкарци добивају тај прилог до навршене 21 године, а жене без обзира на старост. Ова нарочита повластица за жене важи од стране предузећа као признање женама за њихов двоструки рад, т. ј. као домаћице и ра денице. Даровити раденици добивају ђачке стипендије и то до свршетка универзитетских студија. За технику даје предузеће годишње по три стипендије. Поред тога постоје и једногодишње стипендије за разнолике циљеве и омогућавају посећивање разних колеџа у разним енглеским ме-

стима. Стипендије су тако високе да покривају све трошкове за стан, xрaну, школарину, путни трошак и још за разне трошкове. Поред тих стипендија за целу годину, постоје и стипендије, које омогућавају посећивање за два цела дана у недељи, различите курсеве на универзитету у Бирмингхаму. Такве деломичне стипендије дају се и за музику, сликарство, вајарство, реторику и то за две године. Стипендије раздељује предузеће мушкарцима и женама без обзира на старост такође за посећивање различитих летњих школа у крају самом, а исто тако и ван кpaja. Те стипендије обухвате највише четири недеље. Предузеће стално испитује како би могло на најлакши начин омогућити ономе радништву, које је запослено ноћу, да прошири своје знање. За сада су уредили филмска предавања за полa сата у поноћи, кад имају радници дужи одмор. Веома комотно опремљена дворана служи у ту сврху. Станови. Да је питање станова најбоље pешено, то није потребно нарочито наглашавати. Први раднички станови били су подигнути године 1879, кад је покојни шеф фабрике, Žorž Kedberi поклонио у ту сврху 330 јутара земље ван вароши. Ова акција ce после тога дивно развијала. Обични тип радничке куће је следећи: кућа са 5 соба, кухињом, оставом, про-

Страна 4

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Број 14. и, 15.,