Женски покрет

Маргарета Макдоналд и ако је била у својој земљи веома истакнут борац за женина права и права радничке класе, и ако није познавала у тој борби никакве компромисе због чега је морала изгледати многима тврда и једнострана она није никад заборављала да је у првоме реду човек и да мора уносити у сваку борбу, ако неће да се борба сведе на лично противништво све добре особине правога човека: разумевање и поштовање противничког мишљења, достојанство, које даје једино истинско убеђење идејне борбе. Зато су њу волеле и поштовале присталице свих политичких партија, јер су у њој виделе пре свега човека. После смрти Маргарете Макдоналд описао је њен муж њен живот, најлепши споменик, који се могао подићи тој реткој жени и матери. Ово што је написао Рамсеј Макдоналд о својој жени, није славопојка њеног неуморног и несебичног рада у јавности, нити је жалосна песма над губитком најбољег пријатеља, већ је то деликатна, суптилна слика душевнога живота једног истинског јунака живота, који црпе сву своју снагу, доброту и лепоту из пречишћеног религиозног осећања. Кад је „стала пред врата смрти“, како пише њен муж у споменутој књизи, „запитао сам је, да ли хоће разговарати с киме о ономе, што је очекује. Она је одговорила: „То би било изгубљено време. Ја сам била увек спремна. Дај, да захвалимо Богу за све што, је било. Био је добар према мени, јер ми је дао моје животно дело, моје пријатеље и моју веру. На крају својих дана идем радосна Њему да добијем мир и заштиту". Тако је говорила та млада жена, којој је било тек 41 година кад је умрла. Такве речи пред саму смрт може изговорити само истински јунак.“ Каква је била као мајка? Њен муж нам о томе каже следеће: „Њени односи према њеној деци били су односи велике, верне пријатељице. Када је радила, деца су се играла око ње или на њеноме крилу. Док су била мала, ставила би их покрај себе на под, с времена на време их је погледала, нежно би се на њих осмехнула и продужила свој рад или пословни разговор. У ово јутарње доба, кад пишем ове редове, гледам је како седи за великим црним столом, мали свежањ поред ње, из кога вире руке и ноге и одакле долазе крици радости; она с времена на време погледа на тај мали свежањ, придружујући се радосно крику детета, а сунчани зраци обасјавају и мајку и дете. Дубоко поштовање, које је гајила Маргарета за сваки живи створ, било је меродавно за њен став према деци док су она расла. Најстроже је пазила на то да поштује њихова права и њихову индивидуалност. Њено разумевање за разноврсна мишљења само ако су испољавана поштено, довело ју је до тога да преломи са

рђаво схваћеним „правом родитеља", које има на пољу васпитања тако штетне последице. На једном састанку врло разноврсних особа, међу којима се није баш најбоље осећала, затекао сам је да седи са неком дамом и расправља са њоме о новоме школском закону, који је био баш пред парламентом. Та дама је била толико наивна да је мислила да моја жена, пошто се налази у једном таквом друштву, мора испољавати умерене погледе о правима родитеља. Мојој жени је било све то врло досадно и запита: „Да ли не мислите да и деца имају права према нама?“ Зачуђено погледа та дама у моју жену и збуњено затражи објашњење. Моја жена одговори: „Да ли не мислите да имају деца право да траже заштиту пред бедастим предрасудама, на пр. пред онаквим какве имамо ви и ја?“ Материнска љубав као што је љубав пингвина, који направе своје младунце потпуно зависне од себе, није била по њеном укусу. Она је јасно видела погрешно схватање обазривости у многим кућама, које важе ред кратковидим светом као узорна мајчина брига. Успеси таквог вођења на „конопцу" и таквог „неговања“ огледају се код мушкараца слабића и лудих жена. Такав начин васпитања је најстрашнија и најжалоснија последица. Њено мало стадо она је сматрала за драгоцено благо поверено њеној бризи, које она има да чува, а не да га формира по својој личности. Свако дете за њу је било личност са властитим наслеђеним особинама, и она је сматрала за своју дужност да обогати њихов живот на тај начин, што ћe их научити како да своје способности што боље развију и искористе. Њен задатак је био да им прибави свеж ваздух за дисање, чистоту њиховог осећања и да их научи како правилно да употребе своју слободу. Као да је хтела казати: „Само за то сам ту да вас држим и да вам помогнем, ако је то потребно, али пре свега желим да развијете своју сопствену малу личност, тако да кад постанете мушкарац и жена, да будете човек са слободном вољом, а не створ прилика“. Сматрала је дисциплину као потребу, али не као систем насилне потчињености, не покоравање спољне заповести, коју прати казна, већ дисциплиновати духовну вољу, паметно понашање, имати моралну контролу над инстинктима и страстима. Њене речи у писму деци, којим им јавља смрт старе мајке веома су значајне: „Морамо покушати да се међусобно тешимо". Један део васпитања, које је пружала деци, састојао се у томе да их научи међусобном помагању, како би сама прошла кроз живот, да ’ce у животу снађу и без ње. Желела је да им свет не буде туђ. Известан број наших пријатеља је био увек спреман да се брине за нашу децу. „Дођи и гледај моју децу док ми водимо изборну борбу у Лајцестру“,

тако је писала доброј пријатељици, која јој је нудила своју помоћ. Ако је морала напустити кућу за дуже време, послала би децу својој мајци и ако тужна срца, ипак је била уверена да је тако најбоље. Била је уверена да ћe море, поља, брда, јаки рибари, имати добар утицај на њих. Само кад смо отпутовали за Индију, била је истински несрећна, што напушта децу. Они фини импулси, који нам говоре на један тајанствен начин, шаптали су јој да нас облеће смрт својим крилима. Била је као птица која има младе, преплашена и несретна кад долази косач на поље где је њихово гнездо. Деца су била тада код моје мајке и свако писмо које је писача изражавало је тај страх пред опасношћу. Кад је после нашег повратка умро наш петогодишњи син, у фебруару 1910 године, изгледало је као да се завукла у најосамљенији и најмрачнији кутак њеног унутрашњег храма. Споља је изгледала чуднонато мирна. Али, и ту се показала њена страшна неспособност да пусти ток свога бола и да се исплаче на грудима пријатеља. У писмима је давала својој жалости слободнији израз нарочито блиским пријатељима, с којима ју је везивала најтешња сарадња. Једном пријатељу је писала 6 марта 1910 године: „Наш губитак не осећам ништа мање тешко. И није тако одавно, тек четири недеље како смо га закопали. Сваког дана осећам изнова, као да до тога дана нисам ништа осетила. Сигурно да је добро што имам и осталу децу: али све што они раде, подсећа ме на оно, које недостаје, које је увек тако весело трчало. Увек мислим на сваку појединост последње болести: било ми је као да смо се безмерно зближили“. А на другом месту: „Статистике о смртости деце постале су ми несносне. Навикла сам била да их читам научно, сувопарно, али сада ми изгледа да познајем бол, који стоји иза свакога броја. Није истина да су нам остала деца утеха за бол, нити је истина да време лечи бол. Не све је страшније и страшније", Неки наш пријатељ, који је тада изгубио кћер, казао ми је да су му много пружала утехе писма Цицерона о смрти његове кћери. Дао сам јој та писма. На то се односи реченица из писма, које је писала једној пријатељици: „Ја се могу обратити само својој властитој вери и властитој нади". Све то показује да би она радије размазила своју децу највећом љубављу и да би јој то било много лакше, него што је употребила снагу да спроводи свој спартански програм васпитања. Писма, које је писала својим пријатељима, увек су пуна нежности за децу. Њен идеал мајке био је да мора бити најдража пријатељица својој деци, јер не треба да имају пред њоме ма какве тајне и да имају заблагодарити само њој ако се развију у снажног човека. У томе погледу је била права Римљанка. Свет јој је

био бојиште. Њени синови и њене кћери да заузму у тој борби јако и одлично место. Зато је кућа била најпогоднија база, а мајка најбољи чувар. Надала се да кад дође њихово време да напусте домаће огњиште, да пођу својим путем, да ћe они стајати усправно, поштеног ока и чистога срца примајући њене опроштајне поздраве и њен благосдов“.

У Београду

Кад су се у касној ноћи изгубила и задња светла, осетила сам истинску тугу, но парна се машина није освртала на моје мисли и осећаје.... Димила се, хуктала, стењала и вукла вртоглавом брзином све даље и даље дуги низ вагона по глатком, гвозденом путу остављајући за собом миријаде светлих варница. Кушала сам да их пребројим. Каков детињаст посао. Као да би нетко хтео бројити звезде. Избројиш до сто, двеста, а онда се једна оклизне, ти пођеш за њом и заборавиш првашњи број.... Давно је већ нестало Загреба, изгубио се сребрни Савин траг, но мене су још увек мисли носиле у његов Горњи Град, где се у тихој ноћи тако лепо црта силуета старе цркве светог Марка. Волела сам оштре сене, што се крше око њезиних зидова и сву ону мистику, што око ње влада, која проматраоца преноси унатраг за неколико векова, ceћa на поетичне Греенове хисториске описе средњовековних енглеских

градова. Ту су они интимни interieur и слатких малих фигурица о којим пева Домјанић својим њежним кајкавским језиком, у којим крај старог камина сања лепа жена „в задњем огњу дана“, ту је срце Загреба, загребачке романтике, која живи, живи и говори у залазу сунчаном, у месечевој ноћи, коју никад неће прогутати доњи град са свом својом модерном раскоши и техником. Са првим јутарњим светлом, почеле су бледити и моје мисли. Борила сам се између сна и јаве.... Полако сам сашла на београдском колодвору. Први пут. Ходали смо лепим улицама. Мој ми је пратиоц марљиво казивао њихова имена, упозоравао на поједине зграде, мининистарства, банке. Велике двоспратне, троспратне куће, палаче. Нисам осећала оне студени, што се и нехотице увлачи у срце, кад дођемо у нову средину. Чинило ми се кар да одасвуд дише извесна топлина. Видела сам, да ме подилази „вал ентузјазма" против ког се тако марљиво и узалудно борим.... Кад смо прошли крај једног излога, мало нисам завикнула: Каково дивно цвеће!... Беле руже и мимозе. Како се само сунце весело

одбијало о стакло, миловало га. Дошла ми је спонтана, нескромна жеља, да опленим власника, да однесем све цвеће у рукама, да у целини осетим сву лепоту његова мириса и боја. Лепота делује. У том је њезина величина, а и оправдање за нас смртне људе.... Срела сам целу скупину младих девојака. Све носе капе са значкама: IV, VI, VII, VIII.... Ученице. Лица свежа, лепа. Очи? Очи су им оне чудне црне боје, што ме цело време сили. да се осврћем за блажим тоном. Час су светле, као жеравица, а сад тамне као да ништа не виде. Залуд би се човек трудио да схвати што кажу. Иде дан за даном. Хтела бих да схватим шум и говор ових улица, Дунава и Саве што сад тако лагано теку под тешким теретом ледених санта, но град је као и човек, није лако схватити и упознати његову душу. Наше старе дубровачке „владике", што тихо, да их не чују „мири“, шапућу под окриљем лепог мора, осетиле би сигурно велику симпатију у својим душама, кад би могле чути Вас, госпођо, што док Вам мале,

фине руке драгају црне перле, што су. се обесиле о Вашем врату причате о београдској прошлости, о београдској романтици, која нас, децу других крајева, ceћa на нашу старину, на нашу прошлост и држи увек будну љубав према вама. Ми волимо и шум нашег Јадранског Мора, његове сиве, голе планине, Хрватску са свом њезином романтиком и велики, јуначки крај: Карађорђа, Синђелића. „Ми, мала кнежевина Србија" рекли сте „борили смо се против велике турске царевине...." Велико је било срце у мале Србије. Што је сила према срцу. Срце је веће, много веће. Београд је град заноса. Аплауз, којим се дочекује омиљели песник нема краја. Два пут сам била присутна на народном универзитету, кад је госпођица Десанка Максимовић рецитовале своје песме. Мислила сам, да ћe је омладина својим заносом онако филиграну и ако је се није дотицала! загушити. Преда мном је седила новинарка госпођа Анђа Бунушевац. Фебрилна, темпераментна, с црним очима у које се увек може гледати, јер су увек радосне и светле, смеши се и биљежи, ал не

Наша деца Писмо једне мајке.

V Настало је годишње доба када заразне болести узимају највише маха. Родитељи, са зебњом у срцу, сваког дана испитујућим погледом посматрају своје малишане, брижљиво пратећи сваки њихов покрет, њихово расположење при јелу, при игри. Из твог последњег писма видим да си и ти под утицајем тих тешких стрепњи. Волела бих да те знам спокојнијом, хладнокрвнијом, јер том претераном бригом расипаш једну врло скупоцену енергију, чији и најмањи делић има да ти послужи за једно потпуно и правилно извођење твога задатка као матере троје деце. Лекари нам стално препоручују да децу чувамо од назеба, јер је добро познато да деца начетог здравља лакше подлежу заразама. Али, често пута и поред највеће пажње дете се разболи. У том случају велика је грешка губити се у разним пребацивањима и нарицањима. Болест јесте непријатан, често пута један веома тежак догађај, али кад је она већ ту, сва наша брига има да се усредсреди како да је се што пре и што лакше ослободимо. Један од првих корака који, на случај болести, мораш да учиниш јесте да посао у кући сведеш на минимум. Главна брига бива болесник, али та брига мора бити апсолутно рационална. Ти ћеш слабо помоћи болеснику ако своју бригу будеш испољавала на тај начин што ћеш себе лишавати потребног одмора и открепљавања; ако будеш сваког часа запиткивала твоје љубимче да ли му је лакше, нудила га разним понудама, узимала у наручје, грлила, љубила... То је таман колико да га још више ослабиш. На прво место позови лекара у кога имаш пуно вере. Малој деци, која нису у стању сама да се изражавају, мајке морају бити тумач код лекара. У колико мати ту своју улогу боље схвати и извршује је, у толико је лекару олакшан труд постављања што тачније диагнозе. За тебе не би било много похвално да на лекарева питања односно температуре, сна, апетита, столице, повраћања, ит.д. ит.д. не би знала одговорити, или само била у стању да даш неодређене одговоре: „мислим“.. или „чини ми се" или „бојим се“. Чим приметиш да ти дете не изгледа као и обично, прво види има ли температуру. Ако је температура висока, и ако се тако

Страна 2

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ"

Број 3