Женски покрет

каже ништа. Она је већ на ово научила. Исто је велико одушевљење владало на прослави госпође Јелене Димитријевић. Упознала сам је једне вечери у енглеском клубу, видела сам је и у њезином стану. Кад се занесе, у њезином се топлом гласу прелевају ноте, које одају најдубљу душевну емоцију. Тај глас, као да је пун сунца, мириса, мистике далеких крајева за којима она вечно чезне. Како је била лепа, кад ми је рекла: „Пуно ми је срце љубави, љубави, што обухваћа цео свет. За то вечно путујем..." Седећи у списатељичиној топлој соби, слушајући описе појединих типова са истока, које су јој послужиле као модел за њезине „Нове“, мени је спонтано изашла пред очи госпођа Јевђенијевић, прва жена, коју сам у Београду упознала. Феминисткиња и социјална радница, ал која свом својом појавом, свим богатством својих дивних ручних радова у којим је увезено толико финих, њежних oceћaja и мисли, сећа на исток, на домовину поета Тагоре, ког је госпођа Димитријевић потражила у његовом далеком Бенгалу.

Једног сам дана с госпођом Јевђенијевић била у селу, у Милошевцима. Од Београда пет сати вожње. Били смо позвани на забаву, што је приређивала Домаћинска Школа. Стигли смо у први сумрак. Пред школом гомила деце, а пред каваном сељаци. Милошевци имају свој Народни Дом. Ту је била забава. Разговарали смо с девојкама и женама. Све су једва чекале, кад ћe забава отпочети. Све је мирисало на нову обућу, смиље и касно јесење цвеће. У осам сати почела је престава. Прије преставе одржала је госпођа Јевђенијевић кратки говор у ком је растумачила значење Домаћинских Школа и изнела тежње Женског Покрета, да просвети село, а особито сељанку. „И сама сам водила школу“ рекла је госпођа „сваки ме је успех радовао, ал’ је била највећа моја радост, кад су ми на растанку ученице захвалиле, што сам их научила мислити. Пре то нису умеле, живеле су не мислећи и не расуђујући, као трава, као дрво у пољу. Важно је, да жена умије мислити. Кућа не лежи на земљи, већ на жени. Народ, који је с толико љубави опевао жену у својим народним пе-

смама, примит ће и ово настојање, да се српска жена просветли с љубављу“. Колико је госпођина нада била оправдана, видела сам сама на тој забави. У дупком крцатој сали, док је она говорила, и за све време извођења програма, владала је највећа тишина, која је била велики доказ непатвореног интереса и симпатије. Мале, просте сељакињице из поносне Шумадије одиграле су дирљиво и дивно спретно одабрани алегоријиски комад у ком се слави јединство Срба, Хрвата и Словенаца. Сељанка из Мачве стајала је упоредо са сељанком из Хрватске, Далмације, Босне, Војводине, Словеније, Црне Горе. Свака је приповедала своју ранију судбину, давала одушка задовољству и срећи, што се сад налази у опћем колу. Након преставе започела је игранка. Ми смо стали на страну и слушали бистри, интелигентни разговор старијих сељака и сељанка. Остао ми је у памети сељак Драгољуб Димитријевић-Гобо, који је доказивао, како треба у наследном праву изједначити женску децу са мушком, како су се у Србији распале задруге, јер

се у задругама женска чељад одвише израбљивала. Сељак Ђорђе и његова жена Вида дуго су ми причали о својој деци, о ћерима. Једну су удали за адвоката, другу за судију, а свакој су дали по сто хиљада мираза. За мираз, славу, задушнице мора бити новаца... Кад сам Виду упитала, да ли су мужеви добри, она је испод своје „шамије" по мало жмиркајући лукаво погледала у свог мужа, насмијала се, слегла. раменима и одговорила: „Како који...“ Вратили смо се. Као рефрен звучиле су ми у ушима речи из Longfellow-e Псалме животу: „Let the dead Past bury its dead Act,-act in the living present! Heart within, and God o’erhead!" *)

Dr. Марија Илић

*) Пусти, да мртва прошлост покопа своје мртве. Ради, ради у живој Садашњици. Нек је срце у грудима, а Бог над главом.

одржава, одмах позови лекара. Док га очекујеш, преслишај се шта је све било с дететом последњих дана. Потруди се да се присетиш свега што се са њим догађало. Упознај лекара са свима претходећим околностима што боље можеш. Он ћe ти тада знати помоћи са медицинске тачке гледишта, а на теби остаје онај други не мање важан део неге и лечења

болесника. Од болесничке собе не смеш правити собу састанка разних рођака и дечјих обожавалаца, па ма како то они драги били. Болесном детету потребан је што већи мир и што чистији ваздух. То му можеш обезбедити једино ако га будеш чувала сваког излишног узнемиравања.

Твоја А.

Да ли је Јулка Куреш невина?

Недавно су у нашој штампи биле донете вести о језивом убиству једне тринаестогодишње девојчице у париској Булоњској Шуми, за које је окривљена наша држављанка Јулка Куреш, чији је отац Мађар а мати Словенкиња. Порота је Јулку осудила на смрт и ако она дело није признала, и ако не постоје позитивни докази да је баш она лично дело извршила. Поводом изречене ове смртне казне у европској јавности се последњих месеци доста писало, те би било интересантно да о томе и ми наше читатеље упознамо. Почетком јула месеца 1927 г. нађена је једнога дана у Булоњској Шуми мртва мала Кармен, јединица кћи скромних родитеља Бирнио. Истрагом је за то убиство осумњичена Јулка Куреш, стара 26 година, која се већ неколико година налази у Француској. Јулка је сумњивог владања, у Француској је осуђивана за крађу, има једног пријатеља, који је био у материалној невољи, те се верује да је новац, који је украден породици Бирнио када је нестало и мале Кармен, Јулка узела да спасе свога пријатеља. Такође, једина је вароватноћа да је мала Кармен убијена због украденог новца, пошто је прегледом леша утврђено да никаквих повреда тела није било, осим оних које су имале за циљ уморство. Јулка Куреш дело није признала, ма да није могла доказати свој алиби. Постоје многи знаци подозрења, али позитивних доказа да је убица Јулка Куреш такође нема. Порота париског суда, у уверењу да има довољно јасних знакова да је Ј. К. извршила злочин из чистог користољубља, изрекла је пресуду да се Јулка Куреш осуђује на смрт. Ова смртна казна, изречена над једном младом женом, и ако не постоје апсолутни докази да је она убиство извршила, изазвала је револт међу неким француским женама. Најватренији бранилац несрећне Куреш, феминисткиња Д-р Ноеми Шрикер упутила је апел на жене преко штампе, позивајући их да се дигну против смртне казне, и да захтевају помиловање Ј. К. Овај апел Д-р Шрикер донеле су неке француске, немачке и наше новине. Д-р Шрикер се обратила једним писмом и на председницу нашег Н. Ж. С. у циљу да заинтересује Н. Ж. Савез за судбину ове наше држављанке,

и да затражи помиловање. Д-р Шрикер је чак одштампала и једну брошуру, у којој говори о Ј. К. тврдећи да и ако је она била осуђивана за крађу, и ако је утврђено да је сумњивог владања и да је лажљивица, да она у својој природи има и тако лепих особина, које дају уверење да она није злочинац. Стално је у контакту са осуђеницом, која у париској тамници очекује последњу реч Председника Републике, да буде бачена у чељуст смрти или да јој се страшна казна замени још гором вечитом робијом. Интересантни су одломци из писама Ј. К. послатих Д-р Шрикер, која су у стању да поколебају и најчвршће уверење да је она злочинац. Овде ћемо дати један карактеристичан пасус: „Никада нећу заборавити три дана мога суђења. Видим скрхан свој живот, и да је све за навек изгубљено чини ми се да једино смрт може да ми поврати слободу. Не бојим се смрти, моја је савест потпуно чиста! Ево већ месец дана је прошло од мога суђења, и то време ми изгледа као дуги низ година, као да већ 20 година по 100 пута дневно у мојој души оживљава изречена казна када ћe већ једном бити крај! О! где ли је личност коју треба ја да заменим? То је створ без милости, подлац. Опростите ми што се овако изражавам, али ја сам као луда, страшно патим ! Жедна сам освете! И ако једнога дана постанем злочинац, заиста бићу још невинија зато, јер сам у затвору научила како се врше злочини!" Нису ли ове речи страшна осуда данашњега друштва, које често од најбољег човека створи злочинца, а у уверењу да дели правду, често само врши најстрашније злочине? Другом приликом Ј. К. опет пише својој бранитељици: „Ја сам Словенкиња да ли је то можда узрок што ми се чини толика неправда? Увек се питам да ли је то могуће. Дошла сам у Француску сматрајући се код своје куће. Не сумњајте у мене, ја сам имала увек толико поштовања за ту лепу Француску". Друго једно писмо завршава: „Дозвољавам себи да Вам метнем у писмо једну љубичицу, надам се да ћe ми Господин Директор дозволити", и лепа пармска љубичица била је закачена на крају писма... -

Д-р Шрикер како смо већ казали обратила се и једним писмом председници нашег Савеза у циљу да заинтересује наш Народни Женски Савез за судбину ове наше држављанке. Београдски део Управе Н. Ж. С. просгудирао је писмо Д-р Шрикер и прво је стао на гледиште да не чини никакве кораке у Француској, из разлога/ што није у могућности да сама Управа простудира цео оптужбени материал и да се увери да ли може са правом и без бојазни заложити ауторитет Н. Ж. С. за овај случај. Председница Н. Ж. С. одговорила је стога, да верује у праведан суд француских судова, и да са поверењем у њихове руке остављамо судбину наше држављанке. Но пошто су се словеначка женска друштва више заинтересовала за судбину њихове уже земљакиње, Народни Женски Савез је затражио од Француског Женског Савеза ближа обавештења о процесу Ј. К. И док Н. Ж. С. очекује да добије потребне податке за доношење своје дефинитивне одлуке, какво ћe држање узети у овоме питању, дотле су словеначка женска друштва колективно затражила помиловања Јулке Куреш. Овај случај је у Француској изазвао велики покрет жена против смртне казне. Жене су истакле два захтева: 1) да се у поротним судовима наименују и жене, које ће сигурно боље моћи да схвате женску психу; и 2) да се укине смртна казна уопште. Поведена је једна анкета, и већ су добивени многобројни потписи најистакнутијих жена и мушкараца. Овај случај је и међу нашим женама изазвао веће интересовање за принципиелно решење питања смртне казне да ли треба жене да траже, да се смртна казна укине. Стога ће Н. Ж. С. на дневни ред своје прве скупштине истаћи и ово питање. У толико би интересантније било, ако би наше жене писале о овоме проблему преко нашега листа. Какву ћe дефинитивну одлуку донети Н. Ж. С. о случају Јулке Куреш, и каква ћe њена судбина бити, обавестићемо накнадно наше читаоце. М. А.

Неколико речи о Интернационалној Феминистичкој Алианси

Поводом великих припрема, које се чине за прославу двадесетпетогодишњице од оснивања Интернационалне Феминистичке Алиансе, можда ћe бити корисно за наше читатељке, да у кратким потезима изнесемо нешто о историату. ове велике светске феминистичке организације, која је дала духа и подстрека за стварање интернационалног феминистичког покрета у целоме свету.

Идеја за организовање Алиансе пала је на састанку феминисткиња, који је одржан у Вашингтону 1902 године а дефинитивно оснивање Алиансе је извршено на скупу у Берлину 1904 године када су примљена правила и изабран управни одбор, и новој организацији дало се име Интернационална Алианса за Женско Право Гласа. Но како су после рата жене из многих земаља добиле право гласа, осетила се потреба за изменом назива Алиансе, и тако је на последњем Конгресу у Паризу 1926 године донета одлука, да званично име Алиансе буде: Интернационална Алианса за Женско Право Гласа и политичку и грађанску активност жена. Овако дуг назив, који се увек у употреби скраћено ставља, као што чинимо и ми, био је примљен из разлога, што првобитан назив није више будио интересе у масама жена оних земаља, у којима су жене већ задобиле право гласа, и које сада осећају потребу за јачањем грађанске свести код жена, како би остварили и потпуну равноправност. Но како она не одустају да се боре са нама за продирање идеје феминизма, то у овој организацији налазимо заједнички циљ, који је актуелан за све жене, без разлике да ли су политички изједначене са мушкарцима или не. Циљ Алиансе је у главноме следећи: 1) Да се постигне ослобођење жена свих народа, што ће се манифестовати у томе: да им се призна политичко изједначење са мушкарцима, и да се свима потребним реформама оствари потпуна равноправност између мушкараца и жена, како у погледу закона, тако и у погледу обичаја: и 2.) Да се жене спреме за вршење њихове грађанске дужности и да се појача утицај жена на политички живот свих народа. Чланови Интернационалне Алиансе могу бити национална феминистичка удружења, која у своме програму раде да се у њиховој земљи постигне циљ Алиансе. Почасна председница Алиансе је Американка г-ђа Чепман Кет, о којој данас говоримо у нарочитом чланку, која је и оснивачица Алиансе, а председница је нашим феминисткињама добро позната Енглескиња г-ђа Корбет Ашби. Екзекутивни комитет је састављен од представница 18 разних земаља. Главни рад Алианса постиже преко 9 комисија и то: За једнак морал; за националитет удате жене; за изједначење услова рада жена и мушкараца: за породичне податке; за неудате матере и њихову децу; за мир и Лигу Народа; за женску полицију; за законску једнакост жена; и комисија жена бирача. За ових 25 година рада, Интернационална Алианса је одржала конгресе у следећим местима: Копенхагену (1906 г.), Амстердаму (1908 г.), Лондону (1909 г.), Штокхолму (1911 г.), Будимпешти (1913 г.), Женеви (1920 г.), Риму (1923 г.) и Паризу (1926,г.). За ову прославу 25-годишњице рада, нарочито Алианса жели да при-

Бр. 3

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Страна 3