Женски покрет

вуче омладину, која ћe имати прилике да чује о огромним напорима, који су учињени, да се достигне оно ослобођење жена, које су жене постигле у многим земљама. Стога се нарочито позива женска омладина целога света, да овоме конгресу присуствују. Том приликом немачка женска омладина шаље позив омладини свих земаља, који ми овде у преводу доносимо: „Немачка омладина, којој припадамо, позива вас срдачно да дођете у Берлин од 17 до 22 јуна т. г. Дођите да учествујете на великом феминистичком конгресу који се тада одржава у Берлину. Ми сматрамо да је младој женској генерацији дужност да се упозна најозбиљније са феминистичким покретом. И ми верујемо да је највећа жеља готово целокупне женске омладине у свету, да се упозна са женама, које стоје на челу светског феминистичког покрета и на челу покрета у појединим земљама. Такође верујемо да је жеља многе групације женске омладине, као и индивидуална жеља многих младих жена да се као припаднице разних земаља међусобно упознају, да измењају мисли, и да ступе у лични додир. Ми мислимо да учествовање на конгресу не даје само по себи дубок и импозантан утисак, већ овом приликом даје могућност да се упо-

зна и престоница Немачке, и да се можете лично упознати са карактером немачкога народа. Један специални комитет немачке женске омладине учиниће све што му буде могуће да се омладина из страних земаља осети брзо пријатељски у кругу немачких другарица. Независно од конгреса, ми смо организовали једну серију забава за омладину: Екскурсије! Ми желимо да покажемо странкињама лепоте берлинске околине, и ми је позивамо да учествује у нашим излетима. Шетње са вођама даће прилике да се упознате са културним животом, као и са социалним и економским животом у Берлину. Вечери, организоване од стране разних група женске омладине у Берлину, олакшаће међусобну измену мисли. Чајеви, који ћe бити приређени у разним немачким породицама, сакупиће омладину са великим женама целога света. Специално вече показаће присутнима на конгресу тежње омладине. То ћe вече ујединити целокупну омладину у заједничкој манифестацији. Ми позивамо сву пријатељску омладину целога света: Учествујте на конгресу, и тиме ћете помоћи да се здружи омладина целога света, која има исте тежње!“

М. А.

Како васпитава Америка

Директор „Аустријско - Американског института за васпитање" у Бечу, П. Л. Денглер, написао је у 35 броју часописа „Revue international de l'еnfant“ чланак о начину школског васпитања у Сједињеним Државама Северне Америке. Заједничка нота американског васпитања је тако каже Денглер наглашавање националне културе, што Европљанин најпре примети. Грађане променити у патриоте важи Американцу за највиши смисао и циљ сваке наставе и сваког васпитања, и тај циљ тамо и постизавају. Америка има једну чудновату снагу да призове себи масе народа из свих земаља целога света и да их формира као своје. После релативно кратког времена захвате корена у новом свету сви, који су отишли у ову туђу земљу, јер су били на рођеној груди без корена. У наследној генерацији нема више трага старе отаџбине; можда има трагова још у крви, а у успомени сигурно не. Сви мисле, осећају и раде као прави Американци. Чак забораве језик домовине, јер им нова домовина силом натура нов, заједнички језик. Истина је да све те разнородне масе долазе у Америку већ психолошки спремне за такав преокрет. Ако се xoћe упознати колосални пропагандистички рад васпитања у његовом непосредном ефекту, треба ићи само у којугод основну школу у пристанишком делу Њујорка или у какав кварт фантастично развијеног Чикага. По тим школама, страшно стиснути, седе Немци, Италиани, Пољаци, Скандинавци, Грци и многи други прави Вавилон али ипак већ јединица, јер су сви прожети једном идејом: сви xoћe да их нови свет што пре упије. Деца авантуриста, бездомовинаца, избачених постану преко ноћи народ и она мисле, осећају, говоре као Американац. У једној таквој школи видео сам преко 400 деце, гледајући филм, који им је излагао историју Америке у сликама. Родитељи ни једног између ове деце нису били рођени у Америци, а четвртина деце родила се још у Европи. У некој другој школи испитивао сам 10-годишње дечаке, да ли познају домовину својих родитеља. Половина од њих је знала да су њихови родитељи из Аустрије (прератне). Али кад сам запитао за главну варош садашње Чехословачке, Пољске и т. д. није знао одговорити ни један. Родитељи немају интереса да гаје националне традиције, а у школи то још нису учили.

Дошли су од некуд из Европе из Аустрије више не знају. Али, историја и географија Америке и грађанска наука слушају се са највећим интересовањем. Скоро у сваком разреду виси американска застава и по многим школама почиње јутарња настава певањем американске химне и поздравом заставе. Тежиште пропаганднога рада за американизовање је у основним школама, које врше тај посао обучавања вредном прецизношћу. Пошто је то главни задатак школе, природно је да метод наставе и наставни план нису на таквој висини као што су у Европи. Ко би н. пр. тражио у препуним основним школама огромних американских вароши неке реформе, нешто сасвим ново или нешто што би вредело да пресади у Европу, он би се разочарао. Признати треба да поједини учитељи раде узорно и са беспримерном љубављу, али то је само инициатива појединих талентованих васпитача, а не систематски рад. Становништво Америке расте невероватном брзином, зато је врло тешко поставити у сваки разред учитеља и не пита се много за квалификацију. Осим тога се позив учитеља у американском друштву не цени баш високо. И жене, које сачињавају 80% наставничког особља по основним и средњим школама, не теже по томе да би им постао учитељски позив животни позив. Оне чекају на богатог младожењу или на то да постану чувена кино-звезда. Наравно да има међу учитељицама изузетака, које су скроз и скроз озбиљне и предане раду, али на жалост оне су у мањини. У јужним државама Уније су прилике услед племенског питања врло компликоване. Ту постоји двоструки, чак троструки школски систем, јер се бела, црна и индијанска раса не смеју помешати. Црнци имају на железницама засебне вагоне, у трамвајима нарочита одељења, ни један хотел не прима црног госта и општење са Црнцем је немогућа ствар. Због тога и бело дете не сме похађати школе за црну децу и најмање општине издржавају по две, три различите школе. Американско школство није централизовано и свака између 48 држава Уније има нарочит школски закон. Тако видимо да спроводе у једној држави са највећим еланом реформе, а суседна се строго придржава старих навика; у једној је заведена по средњим школама најстрожа војничка дисциплина, док се

у другој одбацује све што није спорт у најстрожем значењу те речи. Упркос томе има американско школство некоје заједничке знакове. Систематско американизовање је један између тих знакова, а други је систем школских типова: основна школа, коју напуштају деца са 14 година, затим долази средња школа, која је средња школа у нашему смислу али заједно и грађанска школа, по неки пут чак и трговачка и занатска заједно: затим се ређа такозвани „College“ и после њега тек студиј на университету. Кад сврши ђак основну школу, дође у 14 години на такозвану „high school" где остане четири године. У последње време се ипак почело ширити сазнање да тако доцкан полазак у средњу школу не доноси неке нарочите добити и зато се развио покрет са захтевом да се споје последње две године основне школе са четиригодишњом средњом школом и на тај начин проширена средња школа делила би се на трогодишњу средњу школу juniora и трогодишњу средњу школу seniora. У средњим школама изненађује факат да 16 и 17 годишњим дечацима предаје наставница која није много старија од њих. Са 18 година прелази елита сваке државе на „College“ где је још увек главни циљ општа наобразба и врло се полако приступа ка специализацији. Тек у 22 години се иде на университет, који је сличан европским университетима, а не даје толико личне слободе ђацима. Називи американских университета могу да збуне странца, јер постоје „Collegi“ који су у ствари университети у европскоме смислу, а наилазите нарочито по мањим провинцијским варошима на университете, који дају једва мало више него наше грађанске школе. Васпитиње кроз све ове различите школске типове обухвата много дуже доба живота него у Европи. Још ако узмемо у обзир да важи данас и дечје забавиште пре ступања у основну школу као саставни део јавнога школства, тако да онај који сврши све школе, напушта университет тек у 27 години живота. Поред тога се каже тенденција да се примају деца у дечја забавишта већ у најраније доба. Видео сам многа јавна дечја забавишта где већ двогодишња деца са озбиљном стварношћу спремају сто за ручак, доносе јела, уређују цвеће на столу и међусобно се помажу.. Свако дете је имало да свршава неку социалну функцију, коју je схватало најстварније и најозбиљније. Данас американска школа не доводи још просечног Американца на ону висину наобразбе као што то чини европска школа, а она томе и не тежи, јер васпитава за живот и задовољава захтеве које се јављају из економских и културних услова, који су сасвим различити од наших. Америка нема амбиције да њено школство важи као узор за школско васпитање и она се мало брине за хуманисте, који не могу замислити пpaве наобразбе без латинског и грчког језика. (У идућем броју објавићемо из чланка Денглера онај део, где говори о врло интересантним школским васпитним проблемима као што су на пр. однос између учитеља и ђака, телесно васпитање, школске зграде и т. д. Уредништво).

Белешке

Рад Удружења Университетски Образованих Жена. Ово младо Удружење већ у првој години свога рада показало је много агилности, труда и најлепше тежње, да окупи университетски образоване жене у једну моћну организацију, преко које ћe једнима олакшати да допуне и усаврше своје научно образовање, а другима да према способностима и реду заузму она места и добију оно признање, које им се дугује. У нашем листу објавиле смо конкурс за стипендије, које су расписане преко ове организације. Избор за стипендију у Кембриџу извршен је

на седници Удружења одржаној 25 јануара. Као кандидати нашег Удружења Универзитетски Образованих Жена за ову стипендију изабране су: први каднидат Д-р Љубица Митровић, лекар, асистент Д р Игњатовског, за студију радиологије. Д-р Митровић је публиковала већ неколико својих научних радова, и најозбиљнији је кандидат за расписану стипендију. Други кандидат је г-ца Вера Поповић, професор математике у Сарајеву. Са врло великим интересовањем и нестрпљењем очекујемо како ћe наше кандидаткиње проћи при дефинитивном избору у Лондону, где конкуришу са женама из целога света. Резултат конкурса ћемо објавити. Уједно скрећемо пажњу нашим читатељкама, да све оне, које би желеле да учествују у осталим конкурсима, објављеним од стране Удружења, поднесу благовремено своје пријаве.

Скупштина Удружења Университетски Образованих Жена. Своју прву годишњу скупштину Удружење ћe одржати 24. марта т. г. Место где ћe се скупштина одржати, као и час, објавићемо са дневним редом у идућем броју листа.

Реформа закона о ванбрачној деци у Немачкој. Државни министар правде у Немачкој предложио је ових дана министарскоме савету нацрт закона о ванбрачној деци и о посиновљењу. Овај закон је био већ дуже времена обећаван. Најважније, нове одредбе овога законскога нацрта су: неудата мајка сме тужити више мушкараца, с којима је имала односе, за плаћање издржавања детета. Досад је нашао мушкарац, кога је назначила мајка за оца њенога детета, увек неке изговоре да му није требало носити материалне жртве за дете. Сада хоће законодавац да детету прилику да између више мушкараца изабере дете једнога, који мора плаћати издржавање и тиме отпада онај разлог за неплаћање, ако је могао мушкарац доказати да је имала жена односе са више мушкараца. По новом законском нацрту биће продужено доба, за коју треба плаћати издржввање. Мати ће имати више власти над дететом. Она може добити и потпуну родитељску власт над дететом, ако је то из нарочитих разлога у његовом интересу. Дете задржава име мајчино, али законски нацрт предвиђа знатне олакшице, ако буде дао ванбрачни отац детету своје име. Осим тога могу ванбрачна мајка и ванбрачни отац прогласити своје ванбрачно дете за брачно, ако то желе.

Један племенит чин Сигрид Ундсет. У нашем листу смо били већ јавили да је добила Нобелову награду за литературу Сигрид Ундсет. Шта ћe она да уради са овом великом наградом ? Смисао Нобелове награде је да може онај, који ју прими, слободно, без материалних брига радити на своме усавршавању. Како је схватила Сигрид Ундсет тај смисао ? Код ње је веома редак случај да су уметност и човечност нераздруживо спојени; и зато заправо није никога зачудила њена одлука о располагању Нобеловом наградом, на против каже један њен лични познаник сви, који ју познајемо заправо смо само такав чин очекивали. Сигрид Ундсет је разделила целу награду у разноврсне хумане легате, између којих је главни легат одређен за родитеље, који морају неговати у својој кући душевно слабо развијену децу или децу, која опште нису способна за душевни развитак. Досада још никад није била употребљена ова велика награда тако у смислу оснивача, као што је то урадила жена Сигрид Ундсет.

Скупљајте претплатнике за лист!

Страна 4

ШТАМПАРИЈА „ТУЦСВИЋ" - МАКЕНЗЉЕВА УЛИЦА БРОЈ 3. БЕОГРАД. —ТЕЛЕФОН БРОЈ 11 42 И 47-35.

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ"

Број 3