Женски покрет

пристојну награду, јер би то и ради мужевљевога поступка било врло потребно. Исто тако би требало осигурати средства за издржавање матера и деце, и законски спречити да муж може потрошити новац ма на шта, а мати и деца да буду остављени беди и оскудици. Као што српски закон забрањује да може сељак деци упропастити дом и најнужније парче земље, исто тако би требало заштитити егзистенцију породице у свима осталим слојевима. Зар није бесмислено да може ко пропити, разбацивати на туђе жене, проиграти и на најлакомисленији на чин дати на спекулације своју плату или зараду, а породицу оставити на терет јавног или приватног доброчинства. Љубљана.

И. К.

О црквеном и грађанском браку

У Женском Клубу у Београду одржала је предавање о грађанском и црквеном браку г-ца Милица Влајић, адвокат. Предавање је било одлично посећено грађанима оба пола, и из дискусије која се после предавања развила, дало се осетити да су редовне чланице Женскога Покрета у Београду у већини за грађански брак. Госпођица Влајић је у главном рекла следеће: Ово је у главном други пут како питање црквеног и грађанског брака живље интересује нашу јавност. Први пут је било приликом другог правничког конгреса одржаног у Љубљани у септембру 1926 г., када је то питање претежно интересовало правнике; а други пут је у овој години, када је с обзиром на стање створено 6 јануаром оживела вера, да је изједначење закона а с тим и доношење грађанског законика питање најкраћег времена, само је овог пута интересовање по овом питању захватило шире слојеве народне.... У нашој Држави постоје три типа законске форме склапање брака. Важност искључиво црквеног брака на територији Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске и Славоније; законска важност искључиво грађанског брака у Банату, Бачкој, Барањи, Међумурју и Прекомурју и трећи тип заступљен је у Словенији и Далмацији где у главном важи црквени брак и у законом одређеним изузетним случајевима грађански брак по нужди. Разлика између првог и трећег типа је у томе, што је код првог типа закон усвојио конфесионално право појејединих вероисповести у погледу услова за склапање и разлога за развод брака признајући надлежност за испитивање истих конфесионалним судовима, док код трећег типа закон не признаје поједина конфесиона права, ма да их није потпуно занемарио, одређујући искључиво грађанским судовима надлежност у брачним споровима. Ова разноликост у погледу важности облика закључења брака, нарочито кад су у питању мешовити бракови, као и чињеница да католичка вероисповест не одобрава развод брака ни у ком случају, стварају неједнака права грађана једне и исте Државе који опет у жељи за проширењем својих права врше често познате злоупотребе. Да би се овоме стало на пут, треба законом увести обавезан грађански брак за cвe грађане без обзира на вероисповест, чиме поједине конфесије не би изгубиле ништа, а Држава и појединци би добили. Добитак Државе био би у једнообразно правном поретку, који би представљао солидну основу, као и у бржем амалгамисању нашег народног јединства. Појединци би добили у једнакости својих грађанских права и у избегавању непотребног сукоба са својом религијом, својим душевним спокојством, јер би у већини случајева сваки од супружника остајао при својој вероисповести, било из убеђења, било из традиције.

И саме поједине конфесије не само да не би ништа изгубиле, већ би и добиле у моралном престижу једно тиме, што би велика већина и без законске принуде хтела, да брак закључен грађански, по прописузакона, буде благословљен и Црквом појединих конфесија; а друго, што би се на овај начин и латентни антагонизам при закључењу мешовитих бракова између заинтересованих конфесија изгубио. Овим би начином био утрвен пут правом пријатељству између појединих конфесија на место, често пута сумњиве, конвенционалне толеранције. Специално интересовање жена, кад је у питању грађански брак, појављује се у ова два питања: да се неће

увођењем грађанског брака замерити религија, и да ли грађански брак пружа бољу материалну заштиту жени уопште, а нарочито у случају развода. Међутим, баш код овог начина закључења брака пружа се могућност заинтересованим да и код мешовитих бракова свако остане у својој вери, не добијајући утисак да је то „брак по нужди", нешто изузетно, нешто скоро за подцењивање. Што се тиче боље материалне заштите удате или разведене жене, она се не може стећи једним или другим обликом склапања брака, већ посебним нормама грађанског законика, које би регулисале то специално питање у породичном праву.

Нешто о жениним правима и привилегијама

Уредништво је под горњим насловом у броју од 1 маја пустило један чланак под З. А. у коме се на један оригиналан начин говори о правима и неким привилегијама жена чиновница. Сматрам да ћy погодити интимну мисао жена чиновница. ако још одмах нагласим, да се са начином из лагања мисли у поменутом чланку и, поготову, са закључцима ауторке чланка, неће сложити ни једна жена чиновница, и да се оне од таквих назора потпуно ограђују. Добро је урадило и Уредништво Женског Покрета, што се и оно, као представник алиансе жена, још у почетку чланка оградило од онаквог једностраног решавања, важног и дубоког питања жена намештеница. Ми, жене чиновнице, имамо о овом питању сасвим супротно мишљење мишљењу колегинице из Цеља и то, не из неког личног егоизма, који нам колегиница лаке руке и неправедно набацује, већ из следећа три основна разлога: 1. Што смо се ми удате чиновнице, пре свега. у колико је могуће боље образовале за те јавне позиве. 2. Што смо за то спремање и образовање утрошиле замашне суме свог иметка и 3. што је необорив разлог остајања у служби жена чиновница недовољна опскрба чиновничке породице једино мужевљевом платом. Док се год материално не обезбеди чиновничка породица пристојном наградом мужа чиновника, нема нико моралног права да ставља своје вето на добру вољу жене чиновнице, да и она приложи свој скромни обол-лепту стабилизирању и побољшању незавидног економског стања своје породице. Да је економско стање чиновничке породице у маси врло рђаво, види свако, ко хоће да види, и то како у породици где је муж сам издржавалац њен, тако и у породици, где је и жена чиновница, јер су овде да се не „преспе" од „изобиља" казнили жену добром сумом непримања разних принадлежности као: дневнице, станарине, огрева и т. д. Зато сестра из Цеља кардинално греши, што се оглушује о грубу стварност тешког одржавања и оне породице у којој и жена привређује. Стога нам незаслужено пребацује неки лични егоизам и погрешно закључује, да смо ми удате чиновнице криве незапослености неудатих, као и да ћe се њихово стање мађиски променути, ако би се нама удатима прикратила служба! Слушала сам жалбе баш у учитељским редовима да се многи учитељи нерадо жене учитељицама баш ради постојећег данка за удају смањивање дневница и друго —• а колико би их тек одбило да ступају у брак са учитељицама, када би им било забрањено даље службовање. То је случај и са осталим чиновницама, јер се оне већином удају за незавидно материално ситуиране људе. Таквих је у осталом и огромна већина у данашњем друштву. Доктора, инжењера, богатих трговаца и разних испектора је одвећ мало за већи део девојака чиновница. Питање незапослености неудатих чиновница код нас још и не постоји,

бар не тако акутно, а оно се може и одстранити радикалнијим лечењем. На пример реформисањем нашег школског проблема: путем отварања што бољих и разноврснијих привредно индустријских школа и рационалисањем привреде у опште. Специално да нагласим, да то питање не постоји за учитељице. Јер у нашој земљи где само у једној и то најбогатијој области подунавској према званичној статистици постоји близу 4000 деце, која и ако уписана, не посећују никако школу, а да не говоримо о огромном броју таквих из свих 33 области. У нашој земљи где у највећем броју случајева учитељи воде по 3 —4 разреда са 50—60 ђака ту не може бити ни говора да удате учитељице одузимају службу неудатима, јер и места и посла има и сувише за све нас. У колико незапослење неудатих чиновница постоји у другим земљама, то његово решење није тако једноставно, као што то мисли сестра из Цеља. Томе су други узроци, које велики друштвени мислиоци боље откривају и траже решење. Позивање на Енглеску и Аустрију готово је депласирано. Незапосленост интелектуалке неудате постоји у Енглеској и даље и поред целибата чиновница. А ни у Аустрији целибат за чиновнице ни најмање неће решити то питање. Колико је неозбиљно такво решавање овог деликатног питања, види се и по најглавнијем и најновије откривеном аргументу за то питање, кога наводи сестра из Цеља, а који је у томе што би како веле „напредни" енглески парламентарци, који су за целибат „таква слобода кварила карактер мужа, јер би он са жениним приходима олакшавао себи дужност издржавања породице." То је тражање назадних кругова. Свако зна, па и сестра из Цеља заједно са енглеским парламентарцима, да су принадлежности мужа чиновника фиксиране и да му закон забрањује приватне зараде на другој страни. Ускраћивање жениног потпомагања у издржавању породице, нити даје нити спречава слободу мужу, Koja би га кварила. Наше људско боље ја треба оплемењивати бољим идејама и хуманим акцијама, а смањивањем материалних прихода његове породице, баш га може отерати од домаћег прага. Јер је пороцима више узрок беда, него задовољство. Што се тиче појединости из поменутог чланка, да кажем још и ово. Не заслужује огромна већина учитељица пребацивања „за многе грехове, многобројна одсуства и пенсионисања пре времена", а још мање оне „треба да покајнички признају, да су заслужиле ова пребацивања” како нам то колегиница из Цеља поручује. Најзад се ова пребацивања надлежних и не односе на савесне и радене учитељице жене, каквих је данас највећи број, већ на један мањи број и удатих и неудатих, па и г.г. колега. Овде треба јасно слово закона стриктно и строго примењивати, па зла неће бити.

Строга и праведна примена закона умеснија је и целисходнија, него ма каква интервенција наших женских удружења. Али, у колико ове појаве постоје, њих не треба уопштавати и за њих еn masse окривљавати жене чиновнице и говорити од ока, да смо „због тражења наших права уведене у неку пустињу егоизма." О неком личном егоизму жена чиновница у овом деликатном питању, не може бити ни помена. Нису најзад, ни културни народи високих америчких равница забрањивали сувишан рад појединцима из оног државног разлога, коме су се још „културнији“ Шпањолци чудили. И једнима и другима и онда и још за дуго био би потребан за више народно уздизање максималан рад не само малог броја појединаца, већ свих скупа. Пре би се могли чудити, што многи. не раде никако или бар не довољно. Прави живот и јесте у непрекидном раду и то је постулат опстанка целе природе. Па и савесна жена чиновнаца, ако не би радила свој позив, тражила би посла на другим пољима. А зашто је гонити са оног поља рада, за који се најбоље и најдуже времена спремала? Нарочито зашто и оне, којима је то данас један најмогућнији начин побољшања свог незавидног породичног стања. То тим пре, што са њиховим удаљавањем из службе не решава једно тако замашно друштвено државно питање. То би била једна неуспешна палиатива за неудате, а неправедна казна за удате чиновнице. Баваниште.

Анђелија Милићевић.

Одговор Удружења Наставница Интернационалној Професорској Федерацији о школовању женске деце код нас.

На први део питања, које је Интернационално Професорско Друштво поставило и која се односе на данашње стање средње школе код нас, дат је одговор према најновијим податцима из Министарства Просвете о стварном стању наших школа. Што се тиче другог дела питања, питања будуће школе код нас, ту је Удружење Наставница изразило своје специално гледиште. На прво питање: који је најбољи тип средњошколског школовања, Удружење је одговорило: да је најбоља мешовита школа од основне школе, кроз све гимназијске разреде и на Университету, најбоља за духовну утакмицу и потпуно развијање и упознавање деце. Удружење се позвало на одличне резултате наших многобројних мешовитих школа (75%), а ли је указало ина тенденцију у појединим крајевима нашим за продужење одвојеног школовања. На питање: треба ли мењати програм у женским школама, Удружење је одговорило: да не треба, јер све што треба за познавање живота мушком детету, треба и женском, и обратно. Затим, у питању изостављања или скраћивања појединих предмета у женским средњим школама, Удружење је дало мишљење да је потребна у опште реформа програма и метода средњошколске наставе. Даље, да је у чисто женским гимназијама (ако се одрже) природно да наставничко особље, нарочито васпитачице и директори, буде женско. На питање: да ли би се у мешовитим гимназијама могао подесити програм и наставни метод према разлици између мушке и женске деце, Удружење је било за подједнако примењивање метода и васпитних принципа. Удружење је противно одвајању женских предмета и женских дужности, којима би се код женске деце развијало осећање према породици и друштву, а код мушке деце убијало још И најзад, Удружење Наставница се сагласило да женској деци треба дати исти програм, исти васпитни циљ и иста права за улазак на све више школе.

Страна 2

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ"

Број 11—12