Женски покрет

тим мајкама и смештавају у добре породице ванбрачну децу. Али оно што мене највише занима долази изван захвата психологије. Ако родитељ окрутно избичују дете или га опали ужареним жељезом, за то се пре или касније сазна, па друштво настоји да повреде поправи. Али позледа дечје душе не може се употребити као очевидни доказ, а окрутност нанесена души није видљива оку. Чини ми се да је наша дужност према деци голема, не само ради тога што дете има право на пажњу и срећу, већ и ради тога што ћe на крају крајева само друштво трпити ради наше глупости. Сигуран сам, кад би се какова знанствена метода стално употребљавала за испитивање криминалних типова, нашли бисмо безброј убојица, разбојника и крадљиваца, које је њихово детињство упутило на тај путу животу. Мислим на неко туце познатих ми случајева, где су глупост и окрутност у детињству замрљали или чак посве покварили каснији живот. Пада ми на памет случај једног дечака, који је из детињства служио као пример „тешког и необичног" детета. (Речи, које многи родитељи и данас употребљавају, да њима оправдају своју властиту леност и немар). Несрећом родио се у породици, која је тек пре кратког времена „ступила у друштво", па је и „привлачивост" узела као главни циљ и правило. Очева је нарочита жеља била, да му деца буду „привлачива" у најобичнијем смислу речи и да припадају свима најбољим клубовима. Од најранијег детињства чињено је све да се дете упокори и да се учини „привлачивим“. Како је дечак растао све је више показивао своју склоност за музику и за књиге наместо за ногомет а баш у играчима ногомета не морамо да тражимо промицатеље цивилизације, знаности или уметности. Тај је дечак имао старијег брата, присталог изгледа, љубазног и дражесног, а и довољно глупог, који је таман пристајао очевом савршеном узору. Још као дете, а и касније као младић тај је брат приказиван јавно и приватно као узор. У школи (приватној) дечак није смео ни да такне клавир нити да чита и добива књиге, које је желео. У гимназији је било још много горе. И друге године већ је нешто пошло кривим путем. Дечака, ванредно способног, избацише. На то је почео пити. И од тада је ишло све на горе. Читав су му живот уништили и покварили родитељи и наставници, који су држали да им је дужност учинити из њега све пре само не оно за што је он сам показивао склоност. Држим, да је то пред Богом неопростив грех. То је још горе него убиство, јер тада смрт

долази нагло и не вуче се кроз читав живот. Горка иронија ове приповести лежи у томе, што је отац увек држао, да му тај син „није ни за што“, јер није одговарао његовим жељама и циљевима. Знадем и за случај једне жене, којој је живот уништен од страха да се не сретне с другим људима, а то све поради тога, јер су је у детињству повлачили у позадину ради старије сестре, која је била много лепша и ако свакако глупља од своје млађе сестре. Она је непрестано слушала, како отац говори: „Чекајте само да видите Ану, њезину сестру. То је лепотица!“ Уверена о својој инфериорности морала је да иде на забаве и на плесове, где би седела повучена и плаха уверена да се не може никоме свидети, јер су јој рођени родитељи отели самопоуздање. Кад је коначно кренула својим властитим путем, онда је увидела да је прекасно да ужива живот и остала је за увек плашљива пред друштвом и непознатим лицима. Чак и велики успех у свету није је никад сасвим излечио од осећања, да је непривлачива и инфериорнија од осталих, што није било истина ни у њеном детињству, а ни касније. Познајем човека, коме је мати живела у неком неурастеничком страху, да би се њеном детету могло догодити каково зло. Никад му није дозвољавала, да се састаје и игра са другом децом. Окружавала га је таковом сентименталности, да га је уверавала, како је он »мекан и нежан". Ради материне себичности дечак је постао плах и мрк те повучен па је имао детињство, које га и данас испуњује ужасом. Срећним приликама са седамнаест година избегао је материном утицају, а како је био бистар и успркос материног деловања имао и своју вољу, ослободио се њеног утицаја за увек, па и сада као човек средње добе не oceћa ни најмање љубави за њу. Сада знаде, да му је мати била будала и да је с њиме поступала себично и окрутно. Сва њена хистерична предбацивања на њега не делују, јер је и сувише свестан тога, да му је она отела детињство. Он је случајно сретно измакао, али колико их имаде, који не могу никад избећи. Чини ми се да у односу детета и родитеља, родитељ имаде врло мало права, а голему одговорност. Колико се пута само чује трагикомичан повик: „Ја нисам тражио да будем рођен!“ Дете је посве беспомоћно и стоји као плен свим могућим глупостима, незнању, себичности и окрутности. Увек се говори о дужности детета према родитељу, али никад, т. ј. врло мало о дужности родитеља према детету. Дете имаде право на то, да се с њим поступа са симпатијом и разумевањем. Много је погре-

шака и боли узроковано настојањем, да се створи неки систем за дисциплину и васпитање све деце, као да су она сва једнака! Сумњам, да ћe се у том правцу икада моћи ишта постигнути. Ради тога сам и уверен, да је много пута за дете боље, кад је препуштено пажњи и бризи разумне одгојитељице, него ли њежностима себичне матере". Загреб.

Ј. К.

Само по себи се разуме. да таква мати не може развити своје врлине, а још мање своје социјалне способности и делатнаст у друштвеном животу. Женски елемент душа који се расцвета у жени, слободној таквих терета, угуши се. Она је само још машина за породе и теглећа животиња, она не може донети богатство својој околини, већ јој је бреме. Она не може значити ништа, докле год нема могућности да ограничи породицу. У великој супротности је са животом ових жена живот жена, које имају двоје, троје деце. Оне уживају пун живота жене и уживање. Жене, које су познате као водитељице, списатељице, уметнице, лекарке, реформаторке и револуционарке не спадају у број оних жена, које морају да потроше своје телесне и душевне моћи да би исхраниле породицу. Жена, која има мало деце, лако може да ступи у онај круг, који одговара њеном бићу, и стога се њена личност толико развије, да постане своме мужу друг и пријатељ. Жене, које познају превентивна средства, нису приморане да бирају: или материнство — или душевни и социјални жи-

вот. За њих је материнство нешто само по себи разумљиво, што треба да је доступно свакој жени. Ако се она одлучи за материнство, она се тиме не одриче да остане друг свога мужа, не одриче се културног живота и свега што улепшава и испуњује живот појединаца.

Највећа неправда данашњега доба је пропагирање многобројних породица, најнеморалније је родити велики број деце. Овоме тврђењу ће се неко и чудити, али се чудити може само онај, који још никад није загледао у мизерију живота. Неморалност многобројне породице није само у томе, што се чланови породице морају запостављати, већ је велика породица грех према друштву. Ако упитамо неке, које је највеће зло за друштво, добићемо одговоре веома разнолике:

свако ћe одговорита на основу свога васпитања и погледа на живот. Али, сиротиња, запуштеност, заосталост, који терају девојке у проституцију, имају највећи свој узрок у многобројној породици, која је и сувише велика да би је мати

могла штитити и васпитавати. Радници су сатирани и слабо плаћени, јер их је много; ако би имали на расположењу мање радне снаге, раднички положај би се одмах побољшао... Дакле, велика породица је опет тај фактор, који производи армаду беспослених. Када не би било многобројне породице, друштво не би трпело у толикој мери, колико трпи сада; превелике породице су у главноме узрок друштвених неправда, које морају сносити појединци. Када матере не би рађале против своје властите воље, не би биле превелике породице. Већина матера које рађају сваке године или сваке друге године, постају матере по сили. Неморално је што пропагатори тога ропства припадају доброхотним патриотима, који устају против „племенскога самомора", али ако наступају у име државе и цркве. Неморална је такође и безобзирност мужа, који на тај начин заборавља своју жену. Он не помишља да последице превелике породице падају и на њега, и њему брига за породицу утискује свој печат и начини га прерано уморног и огорченога, старца. Али, без обзира на

последице многобројне породице на матер и оца, много су горе последице, које морају претрпети сама деца. Статистике доказују, да је смртност већа, у колико су многобројније породице. У Енглеској сваке године умре 50.000 деце у старости до једне године: тој смртности је узрок слаба прехрана и немаштина уопште, исцрпеност матера услед великог броја порођаја. Познато је да смртност деце опада, у колико је мањи број рађања. Др. Стевенсон је статистички доказао, да породице, које живе у становима са великим бројем соба, имају мањи број рађања и мањи број смртности. Деца, која услед рђаве исхране и сиромаштва немају довољне неге, такође су често и мање надарена, и дају материјал за тамнице, апсане, луднице, азиле за сиротињу. Велика је такође душевна слабост деце великих породица. О осећању морала, о душевној чистоти не налазимо трагова не код девојчица. Још као деца, они се продају за одело и храну и проклињу моралисте, који говоре женама: родити, родити

Једна озбиљна порука о пијењу алкохолних пића

Хенри Форд, чувени индустријалац аутомобила, рачуна се у најбогатије људе у Сједињеним Америчким Државама. Те државе цветају и најбогатије су стицајем прилика насталих ратовањем у Европи. Њихова радиност, нарочито индустријалска, сада је већ међ првима ако не и прва. И здравље, као и благостање, тамо је одлично. И увођењу трезвености, забрани производње промета алкохолних пићa има се у многоме благодарити што је то тако тамо у Америци. Тако није код нас. Кад се срачунају, као што је урадио г. Др. Федор Микић, непосредни издаци на алкохолна пића, кад се срачунају губици у надницама и привређивању због пијења пића, кад се томе додаду вредности услед губитака у здрављу и животима појединаца, кад се додаду терети услед издавања на болнице и друге заводе за лечење, затворе и полицају, због употребе алкохолних пића излази годишњи губитак толики, колики је годишњи буџет наше државе: око 12 милијарди динара. Значи да би наша држава дошла олако до садашњег буџета, па и до један и по пут већег, да није пијења и производње опојних пића у нашој земљи. По томе видите огроман значај трезвености не само за Америку, већ и за нашу земљу и то не само у здравственом већ и у привредном, социјалном и моралном погледу. Ево што поручује у главном један од великих људи и великих организатора у човечанству, г. Хенри Форд својим Америчанима по листу „Трезвеност" бр. од 3. децембра 1929. године: „Што се мене тиче, ако се понова уведе продаја спиртуозних пића, затворићу своје фабрике. Ја нећу да се мучим управом 200 хиљада радника, и да их плаћам, да би их продавци алкохола опљачкали. Не интересује ме више да изграђујем аутомобиле за једно пијано поколење." „Индустрија у земљи где се пије, опада. Пиће чини да радници постану равнодушни према послу. Разлог

зашто су Сједињене Америчке Државе на челу индустрије свих осталих земаља, јесте првенствено тај, што је забрањена употреба алкохола. Стране државе желе продати своје производе у Америци, јер Америка има новаца. Оне немају своје пијаце, јер су осиромашиле због алкохола. Алкохол упропашћује њихове најбоље потрошаче.” „Ако се још и данас кришом у Америци пије алкохол, узрок су жене и мајке; оне једино могу бдити над извршењем закона о забрани употребе алкохола.“ „Није више елегантно пити. Отмене домаћице требало би да убеде своје госте, да њини салони нису кафане. Њиховим примером ићи ће и жене из средњег и нижег сталежа. Жене су те које треба да се успротиве, јер ће оне и највише патити, ако се алкохол поврати." „ Што се тиче утицаја алкохола на индустрију, он смањује радне дане за 2—3 преко недеље, што излази 5 па и мање радних дана недељно, док индустријалци траже 19—12 часова радних и 6—7 дана преко недеље. Са забраном алкохола довољно је и дозвољено је радницима да раде само 8 часова и 5 дана преко недеље за исту плату, ако не и већу." „Бензин и алкохол не могу се сложити: Ја нећу моћи конструисати кола која, ћe моћи издржати 260.000 километара, ако моји радници пију, јер они неће бити у послу прецизни. Алкохол упропашћује радначки менталитет (правац мишљења и осећања). „Алкохол је узрок нетачности, непажњи и равнодушности при послу. Без алкохола интерес је радника, да радом дође до нечега. То је начелни покретач нашег успеха. Американски народ узео је за своју дужност свој сопствени интерес; то је одушевљење за њега, и он је постао напредан, уместо да свој мозак, отупљен и упропашћен од алкохола, пусти беспосличењу." Форд позива жене, домаћице, супруге и мајке да оне јаче пораде на трезвености, јер је тачно да оне највише страдају од употребе алкохола својих мужева, синова и сродника. То је и код нас. И код нас су жене далеко трезвеније од људи. Али и ту на жалост има изузетака и то не малих; више у горњим слојевима народа, а у Словенији и неким другим и у горњим и у доњим. Борба против алкохола, као убитачног средства за здравље телесно, душевно и морално и за благостање мора се водити у највећој мери. Тако ћемо спасти у основи добру југословенску нацију од пропадања имовног, душевног и моралног. Спашћемо је од извргавања, дегенерације као и доцнија поколења од расног извргавања, јер је алкохол ра-

Страна 4

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Број 3—4