Женски покрет

дијете ипак предаје приватној њези у нашој држави чак и без икакве контроле јер мајка мора да зарађује. Дијете пропада, а држава губи не само утрошени новац, него и једну људску вредност. Узимати ванбрачну новорођенчад без мајке у домове поготово је не рационелно, јер је морталитет те дјеце у најмодерније уређеним домовима 15—20%, а његовање умјетно храњеног дјетета стоји мјесечно 500—1000 дин. Издавање новчане помоћи трудним женама и мајкама у форми плаће и ако не раде, плус додатак за његовање дјетета. боље јс, али показује извјесне недостатке, које треба узети у обзир. Трећа врста државне помоћи неудатим мајкама и њиховој дјеци је увођење официелних тутора. И ако је ово врло компликован начин старања о дјеци, опет је важан у толико, што показује тенденцију да је дјетету и поред мајке за његов одгој потребан и мушки менталитет. То је свакако један корак ближе природном решењу овог проблема, али није логичан: да прави отац дјетета слободно изабире 2., 3. па и 4. жену, дочим једна од жена која је од њега затруднила за своје и његово дијете добива од државе плаћеног оца! А колики трошкови настају за државу издржавањем находишта, лијечењем ванбрачне дјеце, која су у најњежнијој младости ради рђаве његе ухватила хроничне болести. И на крају одржавање поправилишта, казниона, борба против проституције и свих осталих социалних зала, којима су нарочито наклоњена та несретна дјеца, представљају за савремену државу не мале издатке. Је ли рационално теретити државу издатцима за заштиту неудате мајке и њеног дјетета, кад је сама природа дала основ б рака у којему отац има дужност штитити жену која је од њега затруднила и дијете, које је он зачео? III. Колико су год закони за неудату мајку и њено дијете страшни, још је страшније „јавно мишљење”. Хоћемо ли да поправимо, измјенимо, т. ј. етички да просуднмо положај неудате мајке и њеног дјетета ми треба да окренемо презрење „јавног мишљења” против мушкар аца, ко j и не врше своје природне дужности. Може ли се замислити страховитија неправда: ако дјевојка, удовица, распуштеница затрудни и роди, жигосани су за цео живот она и дијете, ако побаци или учини чедоморство кажњава се робијом до пет година, док се за оца дјетињег и не пита, него је по извјесним законицима чак и немогуће дознати за њега! Да ли је дужност мушкарца водити рачуна о томе породу, данас више не би требало сумњати. Ко-

лико су јаки елементарни инстинкт и дужност одржати индивидуални организам, толико су јаки инстинкт и дужност за одржавање врсте. Мушкарци мисле да је за одржавање врсте са њихове стране довољан тренутан допринос. Створили су законе према томе схваћању, а ти су закони довели брак и породицу до данашње кризе; створили су од брака трговинско предузеће или базу за репрезентацију, а у најчешћим случајевима установу за егоистично уживање. У некојим модерним законодавствима (н. пр. Норвешка, Финска) види се тенденција да се јаким и тешким обавезама са стране мушкараца према његовој невјенчаној жени и њеном дјетету ограничи њихов број. Али ипак, заштићујући неудату мајку и њено дијете отварањем нарочитих домова итд. држава ипак заштићује само неодговорност, заправо лакомисленост мушкараца, јер им дозвољава да и ако је већ рођено ванбрачно дијете они без пристанка невјенчане жене склапају брак са којом другом женом, и трошак за издржавање невјенчане жене и дјетета препуштају држави. А држава, издавајући велике своте за чување физичког здравља ванбрачне дјеце, олет од њих ствара асоциалне типове, јер им у младости намеће нарочите законе, који их у друштву понижавају. Међу модерним уређеним државама чине у томе погледу изузетак четири државе Сјед. држава сјеверне Америке, на челу држава Massachussets која је већ године 1913. донела закон „да отац има исте обавезе према ванбрачном као и према брачном дјетету”. Све наведене неправде нису нанесене појединој неудатој мајци и њеном детету, него читавом људском друштву, које трпи морално и материално и живи у неистини: крпећи и измењујући законе за побољшање положаја ванбрачног дјетета и неудате мајке, али их оддвајајући од брачног дијетета и удате мајке, сматрајући их индивидуално ниже врсте за које треба нарочито законодавство. Ради ових неправди у првоме реду позване су жене да својим способностима материнског просуђивања донесу решење овог друштвеног проблема. Жене морају настојати да нестане појма неудате мајке и ванбрачног дјетета. Свако новорођенче безвољно је биће, и свака жена која роди дијете је мајка, била уд ата или неудата, а нарочите законе за мајку треба створити само у случају да она занемари своје дијете. А за сваког мушкарца за којег се докаже (а докази ће наравно бити увијек релативни и учиниће се и многа неправда мушкарцима док се у њима не развије свијест да се не

одрекну жене и дјетета) да је отац дјетета треба да се створи кривични законик, ако у периоду у којем га је природа одредила за чувара мајке и дјетета бјежи од своје дужности. IV Категорисања дјеце у брачну и небрачну нестаће онда кад се браку поврати његово природно значење, да стварајући новог човјека му ж и жена имају дужност према њему, једно према другоме, а све т роје према човјечанству. Ово је етика и посвета брака из којег се може очекивати здравији и сретнији нараштај. Или зар су етичнији бракови у којима муж и жена, вјенчани у цркви и од цивилне власти задовољавају само своје ниске страсти? И зар је право да грађански и црквени закони штите намјерице стерилан брак, у којем жена своју материнску љубав и материална средства расипље на животиње, а муж ствара ванбрачну дјецу за коју се не брине, док толико ванбрачне дјеце гладују за храном и родитељском љубави? Зар су такве везе за душевно и тјелесно здравље људског друштва мање опасне од становишта: да породицу сачињавају вјенчани или невјенчани брачни друг, брачна. ванбрачна или усвојена дјеца? Жене цијелог свијета, а поготово жене наше државе треба сваком приликом да траже укидање назива и категорисања у удате и неудате мајке, брачну и ванбрачну дјецу, и свих последица које ради таквог разврставања у законима настају. Хоће ли жене да докажу неминовну потребу њихове сарадње за сретнију будућност човјечанства, морају да заузму ово једино праведно становиште, јер само оно одговара разуму и срцу свјесне жене-мајке и гарантује укидање једне велике друштвене неправде. Сарајево.

Др. Живановић Маша

Мајки!

Прва реч, коју тепајући с напрезањем изговорих. бејаше твоје име. Кад осетих прву детињу радост и опет се споменух тебе, дозивах те слатким именом: „мајко” да са мном заједно уживаш у срећи мојој. Кад осетих први детињи бол и опет тебе позвах, мајко, да ми га олакшаш. Има ли шта слађе и милије, него што си ти мајко? Пуна су уста речи „мајка”. МекаHO је крило материно. огромна је љубав материна. О бедни сиротани су они, којима је она ускраћена, који је не упознаше. Ко је не упозна неће никада познати љубави, јер једина искрена, трајна. ничим материјалним невезана је љубав материна. Она се не може ничим уно-

редити. Шта je љубав жене према мужу, сестре према брату, према оној силној љубави, коју мајка осећа за чедо своје! Она се не може описати, она се може само осетити. Мајка је само способна, да тако силно, несебично љуби, јер она сва је сама љубав. О, како се радо сећам свога детињства, које бејаше богато, пребогато материнском љубављу! Ја је уживах пуну, ни с братом ни сестром дељену. Она бејаше неограничена, дубока. О, моја мила мајко, како да ти се одужим, чиме да ти је узвратим? Ми деца не умемо да љубимо тако дубоко и несебично, као, што си ти умела да љубиш. Чиме, да ти је узвратим? Не. ја то нисам у стању, ја могу једино да те љубим љубављу захвалног детета и да ти дам обећање, које знам да ће ти бити највећа награда за твоју љубав: „Мајко, како си ти мене умела, тако ћу и ја умети да љубим своју децу, кад их будем имала. Умећу исто тако, као што си ти сав свој млади живот посветила мени једној, да посветим њима. Ја велим, мајко. њима, јер ја ћу мајко своју материнску љубав делити на више њих. Знам, мајко, да сам те у најнежнијим часовима твога миловања, уронуле главе у твоје драго меко крило у шали прекоревала, што ми ниси родила бату или сejy. Али, опрости ми, моја добра мајко! Ја сам то само у шали говорила, ја знам. да у томе нема твоје кривње. Ја поштујем твој бол, који си поднела, док сам ја угледала свет. С побожношћу сам те увек слушала, кад си ми причала о тим часовима, када је твој живот онда, још у цвету младости био у смртној опасности због мене, када су и тата и сви наши мислили само на тебе, а мало се бринули о мени. ,да ли ћу ја остати у животу. Да, мајко, велики је био твој бол док си ме стекла, па ваљда отуда долази и ова велика љубав, коју осећаш према мени. На сваком кораку си ми дала јасне доказе своје огромне љубави, мајко моја мила! Од најранијега детињства она лебди нада мном. Срећна сам, мајко, што сам у близини твојој. што могу да осетим потпуно ту твоју снажну љубав. Колико си само патила, док си ме још као дете послала далеко од себе, али и опет само из велике љубави према мени, да својим радом осигурам себи егзистенцију и самосталност! Велико је било твоје одрицање, то сам онда и ако врло млада осећала. Са зебњом си ме, мајко, слала у свет огрезао у кал и блато, али срећна си мајко, на пут крепости и части довела ме је и увек ми је водиља била твоја света љубав мајко! Нећу никада заборавити оне моменте, мајко, које сам проводила у твом крилу, вративши ти се за време божићних и ускршњих празника. да се напојим твоје љубави. Никада нећу заборавити оне часове,

Исповест

Десанка Максимовић.

Нисам, Мајко, више девојчица кротка какву ме на колену своем ти одниха; кроз душу живот таму грехова протка. Нисам, мајко, увек твоја девојка тиха. Као коров, видим, где ничу несејано сред срца мојега жудње пустоловне, није у мени само то што ми је тобом дано: избаци душа зло као муљ воде пловне. Срећу срце твоје од Бога мени тражи, мир си, мајко, за мене у самоћи сновала; а бол сад, видим, за мене има дражи и најсигурније ходим ивицом провала. Неосетно сам прешла далеке и светле међе које ми је оцртала, мајко, твоја рука; тако неискусне тице оставе шуме смеђе, што расту око завичајних лука.

Моме каракшеру оскудевала је само љубав, а с тим сам казао све; ње сам лишен раном смрћу своје мајке. Ж. Ж. Русо. По детињству се познаје човек, као no јутру дан. Милтон.

Marija, priprošnjica žen.

Kipling Rudyard:

Z vsako besedo, ki jo rečeš, trdiš, da si mož, a zapuščaš me; kako le moreš mesto da nosiš mojo sramoto z menoj. Slišim! To te ne briga. Bil si samo bolj surov od surovih. Sovražim te, kakor tu stojiš in se režiš... O Bog, kako te ljubim. Prijetno je bilo, doker je trajalo. Minulo je. Iztrgaj srce in reci: Z Bogom, moj dragi. Kaj če tvoj stok (Marija, poslušaj je), Ko je tvoja mati vedela vse. To ni lažni alarm ki izbriše tvojo šalo Samo trpljenje dal si mi. Izgubljena, uničena sem. in sedaj hočeš proč? Odhajaš? Z drugo lahkovernico? O, tvoje srce? Nimaš ga O Bog, kako te ljubim. Kadar se mož naveliča, nič ga ne veže, Karkoli je prisegel, kakor da nikdar ni bilo. Kaj pomaga, da prosiš Boga, naj ga kaznuje? (Marija, poslušaj je), ko so vsi drugi kakor on?

Кај naj počnemo, jaz in ono? Res, semintje sem se pajdašila z moškimi, ali ta ta si bil ti I Kakor mi Bog pomagaj, tako je res! Sedaj nај se skrivam, ker si ti podlež skoz in skoz.... O Bog, kako ti ljubim. Daj njim karkoli, ti ne dobiš nič, ljubezni ne moreš s poljubci zbuditi v življenje. Pot, po katerem te vodi. ne vidi dvakrat nikogar. (Marija, poslušaj je), tvoj jok prišel je prekasno. Ti hočeš biti pošten v menoj? In če te držim pri besedi? Stradali bomo in umrli ti praviš morda ali to je gotovo. Ime samo hočem, nič drugega, papir, da ga pokažem, oh, nečem postati vlačuga.... O Bog, kako te ljubim. Vse besede sedaj, kaj pomagajo (Marija, poslušaj je). Ko je tvoja mati vedela vse. Zaspi na njegovih obljubah, prebudi se s tvojimi brigami. (Marija, poslušaj je), njegova ladja jutri odpluje.

Број 9 и 10

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ"

Страна 3