Женски покрет

је за списатељку чуо, би зачуђено погледао, кад ми мама рече: „Иди, умеси једну питу за ручак!” Јер то свету није поњатно, да ја и осим писања штo радим, и радити умем, већ ме прави да сам слепа код обадва моја лепа бистра српска ока”. У једном писму пише да јој је Вук Караџић, кад је први пут упознао рекао „ да у нашем народу има доста кућаница, али нема то што сам ја. Нека је тако, али тој народној јединици треба опрести, треба откати, сашити, навести, оплести, па не само за себе, но и за своје у кући”. А једнога дана уноси у дневник: „ и сад има више од два сата, како код прозора спрам тамног неба ситан везак везем”. Ипак, и код ње се понекад дешавало да јој није достизало времена и за један и за други посао. Једнога дана, она пише у свом дневнику: „Е, Бога ми, право имају људи што на списатељку вичу! У мојој кући мало не бијаше данас за ручак стихова. Ја код огњишта, донесоше ми новинв, сад све на страну. морам видети шта је на бојном пољу ”, Па и доцније, кад су се у породици прилике у многоме измениле, и кад је сав кућевни посао пао на њу, она пише да јој је тешко одржавати ред, али додаје: „ и опет, опет, ја нећу да се каже: види се по кући да је у њој списатељка”. И поред свега тога што се М. С. Српкиња толико старала да угоди свету, управо да покаже да она, иако је „списатељка”, није изгубљена као домаћица, свет је био против ње и свакојако је оговарао и осуђивао због њеног песништва. Многима, боље рећи свима, није никако било схватљиво да једна девојка треба толико да чита и да се занима књигама. Она је то добро знала, па зато, тражећи писмом од једног пријатеља митологију, додаје: „ али не шалите се то коме казати, јер би било од света јао и помагај! Шта ће девојци митологија, наопако?” То неодобравање света, па чак и то исмевање, долазило је и до Милице, и она је често због тога била Нерасположена. У писму, које је место предговора другој књизи у Фрушкој Гори, она пише: „ имао се мој урођени дар свагда с чим борити, ако ни с чим, то с гоњењем људи”, а помињући једном у писму Мини Караџић свога кума каже: „Мој кум није никад викао на моје занимање, као већина наших младих Срба —” Све је то на њу често тако утицало да је певала „Кажи, срце, зар и тебе Уједаше змије неизбежне? Ах дабогме, оне се дигоше, На невине гласе моје песме”. Неколико дана доцније она је писала у дневнику: „Љута главобоља и неко изтјазивање решенија за моју будућност, при том несмислени прекори једне из родбине моје. која јутрос дође, доведоше ме у тужно расположење: Перо моје, перце мало, Зашт’ ме свак због тебе коре, Та ниси ти ништа криво, А залуд се с срцем боре”. 24 маја 1854 дошли су код М. С. Српкиње неки „гости из близа и далека”. О тој посети Милица пише: „Они ми доста новости донеше како се у љубљеном српском мом народу о мени суди и расуђује. Они ме као моји пријатељи саветоваше да се књига оставим „јер, верујте, зло се о вама говори, знате да нема дана кад се због вас не дишпутамо и ако се тога не оставите. бићете најнесрећнија девојка. Ајде да имате новаца, као на пр. што је била Анка Обреновић, која је књиге писала, ал овако, Бога ми. не знамо како ћете проћи”. Дакле, то фали што немам новаца? Хе, шта ћу ја кад немам? Верујем, кад бих била богата, онда би ми могла слободно једна даска и фалити у глави, а не да имам главу врстне Анке Обреновића, па би ми се свет опет клањао”. Као што се види та јој је посета била врло непријатна, и она додаје: „Ах, ја бих волела да је било што је ово јутро предсказивало, т. ј. кише, него што се она разишла и сунце сјајило. Тим би се тужној Српкињи Мили-

лици уштедело једно чемерно искуство више, да ћe кад тад свему што јој је мило морати казати: „Ево рај остављам, без кривње и греха!”” Настављајући у дневнику о том разговору она се пита: „Какав је то грех што ја књигу љубим, шта ли ми пагубно може та наклоност донети? Ја мислим, и то he ми сваки, који није без мозга допустити, да је боље, што ја кад је недеља и светац, проведем време у читању, него коме да испод руке висим, ил на прозору да чекам ко he од куд проћи“. А затим, у љутини она се обраћа „српским родитељима”. „На послетку; чујте ме, српски родитељи. Боље је да ви вашим кћерима спремите лепо васпитање него новце, који доносе беду, пакао и несрећу за супружно стање, и боље да их научите љубити своју цркву и свој род, овако као списатељка, него што их научите љубити моду и сујетно кићење, те сте тиме узрок што код српских синова само новац вреди, кад друге никакве вредности нема. А за мене немојте се бринути, за мене, која се тако исто посла не бојим, као што читати умем; мени, мени, како Бог милостиви даде. Он је створио небесне висине и орла у висини, па се за њега и побринуо. Тако је и са мном”. На крају, завршавајући те вечери писање, она поручује свету: »Сад лаку ноћ, свете! У надежди на отца небесног срце he моје почивати спокојно, а ти, бди, брини се о мени, проричи моју судбу, којом само виша десница влада!« Па ипак, и поред свих тих »чемерних искустава« М. С. Српкиња није клонула. Сутрадан по посети, она уноси у дневник: »у пркос јучерашњем искуству, данас сам научила једну моју лекцију, и од сад сваки дан мислим по једну «. А доцније пише једној својој пријатељици чак и ово: »Ја ти сад блажено живим. Душом мојом узвила сам се над свим гоњењем људи, које због мог књижевног занимања трпим од ниског света, и још велим: не упиши им то у грех, Господе! «. Неразумевање света и његово неодобравање њеног живота најтеже је на њу утицало кад је остала сама, без родитеља, и требало је да се бори са свима незгодама из тог времена. . она, у писму своме пријатељу немачком песнику Франклу, пише: »Диже се маса непријатеља да на мени сирочету освети увреде које им је нанео мој брат, уредник једног листа (он је износио само истину). Пошто као свештеничка кћи имам посла са нашим највишим духовницима, али преко тога ћутке прелазим, јер ће увек бити љага како се са првом српском песникињом поступало кад је остала сироче без оца и мајке«. Док је М. С. Српкиња тако расуто и несређено говорила о женама и васпитању женске деце: док је она у дневнику уносила своја размишљања о томе питању само поводом кога догађаја, и нарочито због огорчења на шири свет који је није хтео признати и ценити, друга песникиња тога доба, Омладинка Драга Дејановић, залагала се за права жена, и она је била »прва феминисткиња српска«. За разлику од Стојаидновићеве, која је живела у селу одвојена од света и друштва, Драга Дејановић је учествовала, чак врло активно, у редовима Омладинаца. Она је била борбена, писала чланке у новинама поводом политичких догађаја, држала јавна предавања и говоре. Њени погледи на женско питање изложени су у главном у три јавна предавања, која се зову: Две три речи Српкињама, Еманципација Српкиња, и Српским мајкама. Она је излазила пред ширу публику, ту је јавно излагала своје идеје и позивала и друге жене да јој се придруже. Све то било је много теже и смелије него писање М. С. Српкиње. Требало је имати много храбрости, да би се иступило пред, публику која не одобрава, и да би јој се износиле оне идеје које су њој сасвим стране и несхватљиве. Драга Дејановић је имала воље и

издржљивости; сва противничка мишљења, па чак и напади на њу, нису је могли спречити да јавно и борбено истиче потребу да се измени положај жена у друштву, и да жене почну заједно с људима ступати у јаван живот. Основна црта њених предавања, што је сасвим разумљиво због прилика у којима је живела и радила, јесте национализам. У томе, између осталог Драга Дејановић има заједничког са М. С. Српкињом. Занимљиво је да Драга ни једном приликом у својим предавањима није помињала мишљење М. С. Српкиње о женама, иако је дневник у Фрушкој Гори изашао много раније од Драгиних предавања. Она чак ни једном речи није помињала Стојадиновићеву уопште, као жену која се у то доба скоро једина јављала својим песмама, и која је високо стајала над осталим женама. Родољубље Драге Дејановић тако је везано за све њене мисли да се њиме могу оне све објаснити. Као добри родољуби желимо да имамо што већи и јачи народ. То нам може дати само повећани проценат рађања и лепо васпитање деце. Како су жене за обе ствари позване, то им се она у предавању Српским мајкама (као и другим) обраћа да што више пажње посвете својим материнским дужностима. Она до невероватности велича позив мајке, и, по њој, све среће које може једна жена доживети, ништавне су према оној срећи коју јој деца пружају. Да би мајке могле васпитати децу што боље, треба да су и саме образоване и да и саме могу радити и живети без помоћи људи. Када се има на уму како је Драга Дејановић схватала родољубље (много шире него М. С. Српкиња). онда ће бити објашњива многа њена мисао, и многи њени предлози у њеним предавањима. Па ипак. када се одбаци та претераност, у коју је она морала упадати, јер јој је, појмљиво, било врло тешко да тачно одвоји родољубље од феминизма, мишљења Драге Дејановић, иако можда не увек доследна и у међусобном складу. дају важних и значајних података за почетак развијања женског покрета код нас. Прва замерка коју Драга Дејановић чини женама јесте рђаво васпитање женске деце. И она, као М. С. Српкиња, жали што, се деца не образују довољно родољубиво, и мрзи и презире све туђинске утицаје, али јаче и више наглашава њихово штетно дејство. Она пише: »Кад је дете дорасло за школу, онда се обично отац брине за мушко, а мати за женско дете«, али одмах додаје: »То је још cpeћa —, јер морамо признати да оцеви боље умеју синове своје васпитавати, него ми наше ћери«. Женску децу мајке шаљу у институте где троше много времена у безциљном учењу. Драга Дејановић исмева девојке. које су се тамо »школовале«, и каже: »Ту су ти немачке и француске граматике, ту ти је немачко декламовање, да мајка чисто расте, слушајући како ћерки лети из малих усташца „lch bin in Arkadin geboren ‟ , a на крају „ —- кад нам ћерка дома дође нит зна немачки ни француски, него умете по гдекоју реч у свој српски језик, те га сакати, на срамоту своју и народа свога«. Још горе је са учењем музике: »Толико се времена и новаца на то потроши, толико муке сиротога девојчета стаје док оно нешто мало свирања научи, а кад дође дома шта се њиме користи? Кажите ми коју Српкињу. која је постала тиме вештакиња. Ни једна, него кад дома дође, а она одсвира неколико туђих напева, одпева неколико туђинских песама. док не дође удадба, а кад се уда, она и то забаци те и оно мало надри-знања, на које се толико потрошило, изветри сасвим.« Па тако је и са осталим »наукама« које уче институтке »хекловати, мерковати, штиковати —«, једном речју са » оним радњама што нису ни за јело, ни за пиће, ни но-

шиво, нити су за какву кућевну потребу, него само за украс«. Све то, како, тачно наглашује Драга Дејановић, може »туђинкама« и користити, јер се оне тамо спремају за поједине позиве у друштву, док Српкињама тб бачено време може само шкодити: »Институт« нас је довео до тога да из свачега нешто знамо, а кад дођемо дома, те ступимо у породични живот, или паднемо у какву нужду и сиротињу, онда тек видимо да баш ништа не знамо«. Драга Дејановић јако жали што се тако олако узима васпитање жена, које је по њој исто тако важно, ако не чак и важније од васпитања мушкараца. »Мора нас срце заболети пише она кад погледамо наше младе девојке, које су невине и безазлене као голубићи, како певајући везу по ђерђеву или седе за разбојем, а нема нико да им каже какву ће улогу оне у свету да заузму, неће мајке да их приправе за будућност, да им кажу да на њиним грудима лежи будућност, и срећа целога народа нашег«. Драга Дејановић налази да главна несрећа лежи у томе што нема довољно школа за женску децу. »Основна школа то нам је сво средство, да можемо бар нешто читати и писати научити —«, а после ње девојке иду у институте, » гдје је свака готово изгубљена овчица«. Пишући о томе Драга Дејановић оштро замера српским мајкама што желе од кћери да направе само домаћице, а не што више, говорећи » што ћe јој школа и толика наука, неће моја ћерка попа ни адвокат бити«, и каже да ћe те девојке временом постати мајке » а васпиталачке науке у данашњој нужди за васпитање нашег народа превазилазе и богословске и правничке науке«. Због тога, она жали што »наше Српкиње немају ни толико народна осећања, да увиде ту страшну нужду код нас да се својски постарају, те да оснују једно васпиталиште за српске ћери«.

Последица тако рђаво схваћеног васпитања јесте претерана жеља за модом и улепшавањем, против чега се Драга Дејановић свим силама у својим предавањима бори. Тај непрестани говор о моди и лепоти доводи дотле да дете » до тога уверења дође да као одрасла девојка мора и лепа бити, да већ као ружнија не би ни живети могла, па онда удри затрпавај и глади недостатке телесне лепоте«. Она презире оне жене које теже да се само лепотом, и ничим другим, допадну људима, а после, због те лажне вредности, пропада и кућа и брачни живот. Мода и улепшавање толико су обузеле жене свих редова да се не зна која је богатија, » а кад те лепојка баби одведе, видиш га где пред неокреченом кућицом на петама чучи, те пуши крџак на кратку лулу; кућици стреја опала, рогови јој голи вире, а врх њих рода направила гнездо«. У нападима на такав живот, Драга Дејановић иде и даље, па каже: »Негда су људи трговали са људима као и са другом стоком, а зар ово није трговина кад мајка своју рођену ћерку кити, намешта и дотерива је само зато да је што пре протурити удати може? Само што онда добијаху злата за своје робље, а сада мора мајка још дати злата, ако је мисли удомити«. Она сматра да је слабост жена у многоме дошла од таквог начина живота, од уверења да he наћи кога, ко he их штитити и издржавати, а да би иначе друкчијим животом жене себе могле оспособити за веће напоре. Али, онда не треба неговати само лепоту, јер » - —— једна учена жена, маркиза Ламбер вели: »Ништа не прође тако брзо као лепота, а ништа није жалосније од будућности једне жене, која ништа друго није знала до само лепа бити.«« Најоштрији напади упућени су женама у браку. По мишљењу Драге Дејановић, удате жене најлакше схватају живот, што долази наравно као последица васпитања. Драга Дејановић верује да је брак највећа cpeћa за једну жену, да је он потребан исто толико и човеку,

Број 13—16

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ'

Страна 5