Женски покрет

али замера што жене не схватају своје дужности, и пита се: »па је ли то праведно да се ми жене до века по кући рахатно ширимо, а сиромашни муж да се сам мора старати чиме ће жену и ситну дечицу заранити и оденути, а она се све једнако брине о лепоти, скупоценом ношиву и лепоме изгледу? Он се сиромах мучи и ради, ни ноћ му није мирна, а она се рахатно шири, смишља нове »луксузе« и харчи немилице свога друга, па богме и себе«. На другом месту, она пише: »...смета нам то што смо тако лудо уверене да смо ми само зато створене да трошимо, а да ништа не радимо. Нама не треба никаква радња, вештина и наука, којом ћемо кући користити, то су мушки послови, он нека заслужује!« Трошење, раскош и нерад доводе дотле жене да, кад им се очеви или мужеви онемогуће за зараду или умру, оне остају неспособне, па им се због тога морају стварати разни фондови. »Али додаје Драга Дејановић надање нас теши да ће се и ти фондови, кад се већ један пут женски свет радено еманципује, на друге много потребније и племенитије цељи обратити«. Због свега тога, Драга Дејановић разуме оправдане жалбе очева који имају женску децу. Док му се мушка деца скину са трошкова, женска остају на још већем, троше на то да се допадну коме човеку, и да, силазећи са терета оцу, отиду на терет мужу. Са удајом често пропада очева кућа, мираз је некад толико велики да се читав кућни капитал да уз ћерку, а ипак у браку настаје неслога и несрећа. Девојке, чак и богатије, због тога се све ређе удају, јер доносе »са собом грдан трошак, а заслуге никакве«, тешко ступају у брак, јер су им »невештином, нерадњом и лењством руке везане«. Последица тога су многобројне уседелице, чију жалосну судбину и празан живот Драга Дејановић описује са пуно сажаљења. Те девојке, које су »на терету себи, родитељима, па и самом свету«, трпе многа понижења и увреде, све у нади и жељи да се најзад удоме, како би престале живети од милости родбине. Због свих тих несрећа, које ипак у крајњој линији погађају саму жену, Драга Дејановић у својим предавањима тражи да се такав начин живота измени из основе. Она налази да су свему злу криве саме жене, и очекује побољшање положаја од њих. »Онај који добро расуди у каквом је стању данашњи женски пол, хтео или не хтео, мора признати да смо постидни с њега и пред Богом и пред људима«, пише она; други пут, обраћајући се женама, каже: »Али нека ни једна сестра не помисли да су нас мужеви заробили. Ми нисмо робиње наших мужева, то не, ми смо се заробиле и саме својим предрасудама, које добисмо од рђавог васпитања наших родитеља. Формално то је васпитање по нас добро, јер се може боље дембелисати, а и не узимамо на ум до чега нас то дембелисање одводи«. Она говори да су људи више пута истицали те многобројне мане жена, »али море западног васпитања« све те приговоре »у заборав разнесе«. У томе питању, Драга Дејановић сасвим прилази људима, заједно с њима напада и кори жене, али са жалошћу констатује: »Тако, браћо, бадава ви војујете против наведених зала, ми вас жене опет не чујемо, ми вас не разумемо, нема у нама вишег осећања за озбиљне ствари, ми се држимо да смо лептиру подобне, те летимо с цвета на цвет а нећемо ни да помислимо, а камо ли да питамо, ко га је тако бројног, тако дивног саздао и развио. Грдна је то штета што у нама никаквих виших племенитих појмова нема, него овако, главна нам је тежња да будемо лепе, те да вам се допаднемо.« Да би се изменио положај жена, нарочито њихова економска зависност, Драга Дејановић тражи еманципацију жена, коју овако дефинише: »Еман ципација женскиња значи ослобођење

њино из очинске или мужевљеве потчињености, која их скучава у њиховом умном и раденом напредовању«. Она је осећала да је свест српских жена тога доба још сасвим непробуђена, да оне и не могу довољно јасно схватити сав значај свога рђавог положаја, јер: „Ми жене држимо данас да смо само због тога на свету да не би човечештво изумрло и утаманило се, но кад би Бог другим којим начином свет производио, то онда ми жене баш никаква позива не би имале, наш би живот сасвим без циља био«. Њу су јако болели скучени погледи жена, и зато са жаљењем пише: » код нас су женскиње, још готово у ропском стању, које их тако страшно скучава и понижава, да нису у стању, ништа саме измислити, ништа саме собом урадити, него гдекоје мисле да су као нека немоћна створења, па aкo им ко што замисли и уради, оне само примају готово да уживају, а гдекоје опет мисле да су нешто још више од људи; оне мисле да су одарене неким чаробним преимућством, па да само дочекују све готово, и опет,. као и оне прве да уживају, а то су оне жене, које држе сву своју срећу у својој лепоти.« Међутим, Драга Дејановић истиче и наглашује » да се с дана на дан све већма обистињава да ни једна жена не може бити добра и ваљана сапутница и мати, ако није пређе као и други људи мислила, радила и борила се свесно са незгодама у животу.« Еманципација српских жена, по Драги Дејановић, је у толико преча и нужнија, што је то истовремено и срећа, ослобођење и напредак целог српског народа. Драга Дејановић излази пред патријархалне српске жене, говорећи им »да је и женско човек, савршен божји створ као и мушка страна«, да »и женскиња има право живети«, а на другом месту истиче потребу »да и женскиње увиди и призна да је њу Бог обдарио оним истим врлинама којима је обдарио и човека. По томе треба женско да се вспитава за умни и телесни рад исто тако као и човек. Оно треба да се приправи за сваки случај живота да може свакој тешкоћи одупрети се —» Објашњавајући своје мисли, Драга Дејановић упознаје српске жене са женским покретом на страни, нарочито у Енглеској и Америци. Она не припада реду жена које су »за неограничену слободу женскога спола«. Њихови су захтеви, по Драги Дејановић, »сасма претерани« и неумесни. То су оне жене, које су тражиле поред осталог да изједначење иде толико далеко да се чак прихвати и мушко одело. Као све крајности, морала је да падне и ова, и Драга Дејановић, исмевајући те жене, каже: »Са мушком одећом позбацаше и неограничену своју слободу«. Драга Дејановић је уз бне жене које су за постепено просвећивање и ослобођавање жена, које желе да саме жене схвате важност свога положаја и да увиде стварну потребу изједначења са људима. Она је присталица оних напредних жена, које су се у истини просветиле, и које » не могу више натраг у онај скучени круг душевни, у круг њихових прабаба...« Да би се постигла таква еманципација жена, потребно је од малена васпитавати децу на рад и на отпорност. У томе правцу Драга Дејановић даје савете српским мајкама које су »благословене женском децом«. Она их моли да их васпитавају у правцу рада, штедње и паметног руковања кућом, како би се отклониле многе несреће које долазе од беспослице и жеље за луксузом. Када жене буду имале занимања и неких виших жеља, онда he нестати многобројна зла, као »радозналост, оговарање, недотупавост, сентименталност, кинђурење, мода, рахатно уживање и др.« Женску децу треба гонити на рад да не би остала »код очију слепа, код здравих руку саката.« Мајке греше што ћеркама не предочавају сва зла и несреће које их могу снаћи: »Не престављајмо нашим ћерима овај свет само са углађене стра-

не, јер како ће се сирото девојче ужаснути кад у старијим годинама увиди да ова земља неће баш сама од себе ружама и цвећем процветати, него да осим цвећа, тог дивног украса природног, још сасвим нечег другог, много нужнијега нам треба за издржавање нашег живота, куће и народа«. Једино рад може донети економску независност жена, а с тим и поправку њиховог стања, кад остану без оца или мужа. Жене треба да раде, » јер ни један и никакав закон нама женскињама не збрањује да који од заната обучимо, него је томе само наша нехатност на путу«. Драга Дејановић истиче да је велики број послова, које жена чак и »много лакше него многи мушки, може научити и отправљати, а да свог женског достојанства не понизи, да своје нежности не отупи и да праве урођене границе свога спола не прекорачи.« Жене су заиста слабије од људи, али оне не морају радити најтеже послове. Даље, каже Драга Дејановић, има послова који не доликују женској природи«, али додаје: » морамо признати да их има и такових, који мушкима опет ни најмање- не приличе, ал зато их опет мушки уче и раде и то због тога само, што траже бољу прилику да могу више заслужити«. Од разних заната Драга Дејановић препоручује женама ове: »женски кројач, ципеларски, сајџиски, пекарски, коларски, бозаџиски, ткачки, рукавичарски, куварски, посластичарски, стакларски и др«. Она је знала да жене не схватају довољно озбиљно њене мисли и њене предлоге, па зато одмах додаје: »Ја знам да ће се многе сестре смејати моме разлагању и мњењу, ал тога се ја ни мало не плашим; ја се само тога јако плашим што ћe на сваки начин женски свет због те несвести остати у данашњем жалосном стању.« Уопште, »свет« који у то доба у толикој мери смета женама да се отргну од свог запостављеног положаја, Драгу Дејановић не спречава да пропагира своје идеје. Она је знала да свет одмах прогласи за »фантазију сујету и безпослицу«, ако би се код које ретке жене јавиле »љубав к науци и знању«. Због тога, она пише да жене, и ако почну што да раде, одустају због света, па додаје: »У томе имају у нечем и право, јер је то света истина да јој околина подсмешљивим оком прати онај започети рад, па је држе за мушкарцу или фантасту. То је оно зло због којег ћe нам се женскиње тешко кад год радено моћи еманциповати«. Али, ипак, и против тога, као против свих зала треба се свим силама борити: »Ми жене треба да победимо те страшне предрасуде, треба да се оканемо тога помисла: што he свет рећи?, јер та нас претња у сваком раду скучава«. То треба учинити у толико више јер свет неће помоћи жени која пропадне због нерада. Свет треба да буде мерило само кад се што зло жели да учини, а за добре и »спасоносне« послове чекање и то шта he свет рећи може само да штети. »Да шта вели тај исти свет — пита се Драга Дејановић за оног младића који се читав ,дан лицка, кити и намешта, а никаква занимања пред собом нема, него хоће да свет гледа његову лепоту и његово лудо схватање цељи живота човечјег, који са скрштеним рукама чека да му се која имућна женскиња приљуби да га својим имањем храни и издржава. Знам да ћете све листом признати, сестре моје, да је таки младић права лењштина, који he женино имање, ма колико било, за кратко време прохарчити, јер никакве радње пред собом нема. Свет ће о таквом младићу врло рђаво судити, и тај свет има потпуно право, али и онда би потпуно право имао кад би и нама женскима тако судио, јер смо ми све равне таком младићу, који само троши, а ништа не заслужује«. Она истиче да свет на страни не види у ослобођењу жена толико зло као наш, тако чак, да су се тамо жене не само у разним занатима усавршиле, већ имају много успеха и у »умном развићу«. Говоре-

ћи о томе, она помиње Немицу госпођу Сиболдову, женског лекара, која дуго година одржава кућу, негује децу и истовремено врши лекарску праксу, а затим наводи писмо једног Енглеза, који својим рођакама пише: »Ви би се зачудиле како једна млађана, од 18 година, женскиња, већ бркатим и брадатим ученицима, који су много старији од ње, предаје науке из више математике у академији Уестфилској«. Драга Дејановић је желела да и наше жене у том правцу што више успеха имају, али је исто тако знала да је за то потребно и много више времена да прође, и боља средина. Па ипак, она пише: »Ми Српкиње, у опште, можемо се дичити са нашим умним даровима, па зашто смо се тако скучиле у свом мишљењу и делању? Зашто не би слободним духом побацале те текоја нам умни развитак мрачи, а телесни слаби, те због тога мислимо да сваки рад није за нас и да ћемо зато мање моралне бити, ако с мушкима подједнако радњу делимо?« Када би се жене »радно еманциповале«, онда би се, по Драги Дејановић, уклониле и многобројне несреће и зла у које жене могу врло лако упасти. Оне би се много лакше удавале, мајке не би морале »трговати« са својим кћерима, а девојке, ако би и остале неудате, »не би тако у прецветаној младости морале се каквом мушком наметати« .Драга Дејановић не може довољно да нагласи потребу рада, она истиче да је сва срећа у њему, и, између осталог, пише: »Учимо се умно и телесно радити па онда нећемо стрепети од жеље, хоће ли нам се какав човек понудити да нас храни и издржава.« Говорећи у том правцу, она се обраћа женама и каже: »Ако кадгод дођемо к себи, те се отресемо празних предрасуда, па у нашем женском сполу узгледимо нешто више него само мајмунасто накинђурене лутке, те се почнемо и ми тако исто у послу и радњи светској обучавати, као и наша браћа, онда знам да би нас престала несрећа са свију страна гонити и на нас насртати«. По Драги Дејановић, дакле, срећа жена, њихова економска независност, више образовање и т. д., све зависи од жена-мајки, и од васпитања женске деце. Само и једино жене могу учинити да и код њих »као и код мушких потпуна уважења има она пословица: Сваки је човек своје cpeћe ковач«. »Ослобођење« жена за које су се залагале М. С. Српкиња и Драга Дејановић можда ћe изгледати сада не много важно, па чак и непотребно. Сада се, можда, неће моћи довољно схватити да је и за то мало слободе и еманципације коју је Драга Дејановић онако јако желела, требало више борби и више напора него ма за који успех који данас жене постижу. М. С. Српкиња и Драга Дејановић нису успеле да препороде српску жену прошлога века. Оне то, наравно, нису ни могле учинити. И много година после њих жене су живеле на исти начин као и пре њих, а свет је исто тако гледао иа продирање жена у јавни живот као и раније. У једном некрологу Драги Дејановић писало је, између осталог, и ово: » и ако је писала и јавно у друштву говорила и заузимала се око »ослобођења женскиња« опет је прред тога тако ваљана супруга била, да је мало таких у нас. Особито је радена у кући била, а при том поштовала је и љубила је свога мужа да јој се човек дивити морао«. Од писања тих двеју жена нису се ни могли очекивати неки велики резултати. Значај Милице Стојадиновић-Српкиње и Драге Дејановић, »која је имала полета, идеализма, ширих видика, воље и способности за рад, све те. ствари тако ретке код пасивних и немарних, полуориенталних жена српских«, није у неким великим успесима које су оне постигле својим радом. Њихов значај баш и јесте само у томе што су прве код нас почеле осећати тежак и запостављен положај жена, и што су се за његову поправку тако искрено бориле. Београд.

Радмила С. Петровић.

Страна 6

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ 1

'Број 13—16