Женски покрет

вропским земљама, нарочито су настале нове индустрије на истоку и југу Европе. Прегрупација је захватила и производњу аграрних продуката. Као пример наводим производњу шећера. На светскоме тржишту конкуришу две врсте шећера један се добива од шећерне репе, други од шећерне трске. Ова последња гаји се у тропским земљама, а шећерна репа у Европи. За време рата је у Европи веома опадала продукција шећерне ре пе, и тек последњих година достигла је предратно стање. А за време рата усавршило се култивисање шећерне трске, пре свега на Куби. до таквог степена да не може с њом конкурисати шећерна репа (на Куби износе трошкови производње за 100 кг 6 марака, у Немачкој 30 марака). Поред свега тога долази још факат да већина европских народа није у стању да купује онолико као што је био случај раније. Ситуација у Европи отвара питање да ли треба продужити борбу за делимично освајање тржишта, или се треба удружити за изградњу тих тржишта? Председник Хувер је истраживао последње промене у аме ричкој привреди и дошао до следећег закључка: Привредно стање Америке обележено је тиме, што Аме рика располаже огромном закладом сировина, и тиме што је америчко унутарње тржиште веома опсежно. Америка може измењивати продукте без препрека царинских граница међу појединим државама, без препрека различитог језика, различитих обичаја. Европа би могла имати једнаке услове као што их има Америка, пошто и она располаже многим сировинама, има високо развијену науку, опсежно привредно поље и огромно тржиште. Али, Европа је сиромашна, јер су њене продуктивне снаге осакаћене услед политичке поцепаности, јер је њено тржиште скроз срезано царинским границама, јер се њен политички систем начелно противи свакој разумној подели рада међу њеним појединим државама. Данас су међу народима оне снаге, које их раздвајају не вероватно јаке: материјални интереси, национална себичност, политика освајања, завист и неповерење, страх и освета. У привредном погледу Европа је једна целина. У Европи постоје многе државе, које извозе више од 50% и увозе више од 75% само у границама њеним, као н. пр. Ирска, Југославија, Летонија, Пољска, Бугарска итд. Веома мали број европских држава извози више од 30% својих продуката у ваневропске земље. Увоз даје друкчију слику, јер долазе у обзир продукти тропских земаља, али и ту важи за већину држава правило: да су им најближи суседи лиферанти. У главном можемо казати: извоз значи за највећи бpoj европских земаља измену продуката међу самим европским земљама. Увоз извесних продуката као што су н. пр. кафа, какао, чај, пиринач, итд. биће Европи увек потребан. Исто важи за многе техничке сировине као што су петролеј, злато, памук, јута, каучук итд. Све ове артикле може увозити Европа у довољној количини само под условом да у једнакој мери извози своје продукте у остале делове света увоз се мора покрити са извозом. Пре рата је Европа примала памук из Египта и Индије, вуну из Аустралије и Аргентине. Европа је прерађивала те сировине и слала у земље, одакле је примала сировине, готове фабрикате. Али, за време рата подигли су у тим земљама савршене фабрике, где прерађују сировине у готове фабрикате и Европи је тиме затворен велики део извоза. Последица овога стања је што Европа не сме више увозити из прекоморских земаља толико сировина и животних намирница, јер их не може платити својим извозом. Европа мора са интензивнијим обрађивањем земље продуци-

рати сама довољно хране за своје становништво а не заборавимо да је Европа од свих делова света најгушће насељена, проблем сировина мора се решити усавршавањем технике и науке. Нова светска привреда и нови светски мир могу се изградити само на истинској равноправности свих народа, и иницијативу вође не може тражити за себе ни један народ. То важи пре свега за односе међу индустријском и аграрном Европом; али докле год изједначујемо индустриализацију са богатством, а пољопривреду сa сиромаштвом, нећемо моћи постићи да се и једна држава одрекне политике индустријализације у обичном послератном стилу. А таква политика води напослетку ка потпуној дезорганизацији европске привреде. Излаз из ове ситуације је једино у томе да нађемо смотрену и праведну, за све једнако корисну поделу рада у оквиру Европе. Менталитет разних европских народа није још свуда једнако зрео да се приступи томе излазу. Нека би жене помогле да се што пре нађе тај излаз.

Rasprava u ponedeonik, 18 maja, do podne. Prvi referat održao je g. Kvartara (Italija), koji je rekao sledeće: Velike feminističke organizacije su najmoćnije da otrgnu čovečanstvo iz. ogromnog periodičnog zatiranja, od ratova, i žene svojim urođenim instinktom moraju uspeti. Internacionalna politika nam pruža tri tačke na kojima možemo osnivati Mir: arbitražu, Sjedinjenje Evropske države, i razoružanje. Ovo poslednje naravno, ne bi se moglo rešavati pojedinačno. Smanjenje oružanja nije prihvatljivo, bez stvarne sigurnosti naroda, nije prihvatljivo bez njihovog ujedinjavanja, bilo ekonomskog bilo političkog. Ali, kako bi se sve to moglo ostvariti? Jasno je da za osiguranje mira arbitraža mora biti prinudna i bez ikakvog izuzetka. Ako bi se, pak, izuzimali slučajevi gde je u pitanju čast, ili gde su u pitanju životni interesi narodni, mi ćemo svakom ostaviti mogućnosti da zarati, i stoga više vredi da se ne stvaraju iluzije sa konvencijama za arbitražu, koje ne mogu biti ostvarene. Arbitraži treba još dodati zajedničku akciju svih ostalih zemalja, protivu one zemlje, koja se pobuni protiv arbitraže, akciju koja je već i predviđena u samoj »Ligi Naroda«. Ali, neophodno je potrebno da se uspostavi među zemljama, koje pristupe arbitraži, i neka ekonomska veza, t. j. slobodan promet, i zatim carinska unija između njih i ostalih zemalja, ako se već ne može misliti na to, da bi se među svima tim zemljama mogao uspostaviti potpuno slobodan promet. Na drugom mestu je potrebno uspostaviti među tim zemljama jednu političku alijansu. Ovde postoji taj prelaz od arbitraže ka konfederaciji, i specijalno ka Evropskoj konfederaciji. Mi smo stvorili od država falične ustanove, opasne ekonomske jedinice. Svakojako da će jedna carinska unija pogoditi po neku lokalnu industriju, koja je stvorena više iz razloga ekonomskog protencionizma, no što su to zahtevale lokalne potrebe. Potrebno je, dakle, da se raspolaže izvesnim razmakom vremena, da bi se omogućio jedan graduelni sistem nezaveden pojedinim žrtvama, koje nanose samo prolazne štete, a koje su svakojako nesravnjive sa ogromnim nevoljama i štetama, koje nanose ratovi. A sada pitanje razoružanja. Razoružanje nije moguće bez sigurnosti. A sigurnost, pak, u današnjim našim prilikama podvojenih nacionalisti, nije moguća drugojače, no da se svaki naoruža jače od njegovog

suseda. I tako dolazimo do naticanja u oružanju. Šta treba da činimo? Prvo zajednička akcija za redukciju oružanja. Ali ovo se za sada nije moglo postići u glavnom iz dva razloga: prvi je što se čini tu kao neki atak na suverenitet: a drugi je što se tu svaki sudara sa željom da bude iznad svoga suseda i da ima predominentan položaj. U ovome pogledu bilo bi najsigurnije kad bi se izvršila jedna fuzija, a ne redukcija naoružanja. U tome slučaju trebalo bi u Ženevi imati i jednog vojnog internacionalnog komandanta i tako dolazimo do jedne Evropske konfederacije. Samo bi na taj način moglo pobeđiti sve prepreke, koje sprečavaju. razoružanje, i samo tako bi se moglo postići da se združe tri pacifistička sistema i da se postigne Evropska Konfederacija, sa obligatnom opštom arbitražom između konfederacije evropske i ostalih zemalja. Ovaj je projekat veoma smeo? Ali, zar nije još smeliji projekat svakog novog rata, svakog novog uništavanja sveta? Ako srušimo ekonomske i političke granice, stvorićemo Mir, bogatstvo i veliki progres. Eto to je naša vera. Eto to je naš program. Zaključimo: kao delegat feminističke italijanske federacije, imam čast da predložim sledeće važne feminističke principe: Internacionalni program: Obligatna arbitraža, za sve slučajeve, sa sank cijama sigurnosti. Evropska konfederacija sa Ženevom kao prestonicom.. Fuzija iznad redukcije oružanja. Nacionalni program: Potpuna jednakost muškarca i žene, kako u braku tako i izvan braka. Ravnopravnost matere i dece kako zakonite tako i nezakonite. Sloboda razvoda braka, bez sudske intervencije; ali samo da postoji ekonomska zaštita za ženu i za decu. Penzije za siromašne matere i siromašnu decu. Mi želimo da ovaj program bude prihvaćen od strane Internacionalne feminističke organizacije, kojoj ga preporučujemo sa najdubljim uverenjem. Реферат „0 разоружању" подноси министар Др. Момчило Нинчић: Питање разоружања, као што се зна, било је на дневном реду интернационалних дискусија много пpe светског рата. Али, напори да се дође до практичног решења питања разоружања постају чешћа и систематскија тек после раа. Овај страшан рат дао је очигледан доказ да наоружања чак изведена до врло великог ступња упропашћују државне финансије а не гарантују мир. Она чак стварају атмосферу неповерења у којој се говори само о конфликтима оружјем. Натицање у наоружању намењеном рату не може послужити миру. На против, чини се да је рат њихова логична и неизбежна последица. Брига да се створи што више шанса за одржање мира и потреба да се олакшају тешки терети буџетски већ је натеравала владе после рата да озбиљно поведу рачуна о питању разоружања. Али, има још нешто. Пакт садржи обавезу за чланове Друштва народа а то је огромна већина држава да воде рачуна о питању разоружања и да нађу његово решење. Сем тога, у делу уговора о миру који се односи на војне, поморске и ваздушне клаузуле, такође се стара о питању разоружања. У уводу се напомиње да „у циљу могућности спремања општег ограничења оружања свих народа, Немачка, Аустрија, Угарска, Бугарска се обавезује да стриктно поштује војничке, поморске и ваздушне клаузуле доле наведене.‟ На први поглед могло би изгледати чудновато да се поред интереса које државе имају да нађу решење питања разоружања и поред

обавезе чл. 8 пакта, после 11 година постојања Друштва Народа још ни је дошло до споразума који би се састојали из прецизних обавеза држава. Али, ако резултати можда не одговарају напорима који су учињени до сада, то је из разлога што је требало регулисати једно питање које тангира животни интерес држава и народа. Наравно већина од њих искрено жели да достигну крајњи циљ, али путеви којима они иду нису исти и не могу бити исти. Интернационална ситуација држава, традиција, психологија и навике њихових народа тако су различити да не треба очекивати да сви гледају на решење једног важног проблема под истим углом, нарочито једног проблема који по њиховом мишљењу може да стави у питање постојање држава. Решење се тражи са две тачке гледишта. Једни сматрају да су оружања једно зло само по себи. Она намећу огромне порезе, изазивају интернационално неповерење и, пре или после, изазивају рат. Пошто је то зло, треба га уништити. Његово уништење донело би уштеде у буџетима, боље интернационалне односе и донело би народима осећање сигурности чинећи рат мање вероватним. По том гледишту, решењу питања разоружања прилази се директно, посматрајући га самог за себе. По другом гледишту овај је проблем врло ком пликован. Он је један од облика интернационалног живота народа и не би се могао студирати независно од других облика овога живота који су тесно повезани један с другим. Пошто проблем разоружања може бити решен само интер национално, добивши пристанак свих заинтересованих држава, треба, да би се имао тај пристанак створити једну такву интернационалну ситуацију да оружања буду непотребна и сувишна. Зашто се оружава? За једне, оружање је средство одбране против напада са стране и с тога даје сигурност; за амбициозне и врло предузимљиве владе оружања нису намењена да само служе одбрани, она треба да им пру же средства за постизавање успеха на рачун других. Ако ови успеси мо гу бити постигнути дипломатским путем, у толико боље, оружана сила којом располажу учинила им је те успехе могућим, али ако дипломација не може да успе, има се урукама један инструменат који ће знати да натера противника на попуштања. Како хоћете да имате при станак једних и других да се разоружају, ако не уништите узроке који су их натерали да имају оружану силу? Народи ће напустити оружања кад им буде загарантована њихова сигурност на други који начин и кад им та гарантија да једно осећање сигурности бар у толикој мери у коликој га имају благодарећи својим оружањима. Теже је задовољити државе која хоће да продуже политику силе. Ове су у ствари највећа препрека општем споразуму. Али ако се све друге државе, које су сигурно у већини, сложе, политика силе неће више бити могућа. По томе гледишту, разоружање ће се моћи постићи само индиректним путем, осигуравши прво мирно решење свих сукоба и регулишући питање сигурности. Отуда лозинка: арбитража, сигурност, разоружање. Али, изван политичких тешкоћа решење проблема разоружања је компликовано и из техничких разлога. Кад треба донети одлуку било у погледу снижења било у погледу 6граничења оружања, прво питање које се поставља је, да се зна који су управо елементи од којих зависи сила једне земље у време рата и на које треба ова мера да се предузме. Ови елементи нису само војничког, већ и економског, финансијског и т. д. карактера. Затим да ли је могуће ограничити ратна оружања једне земље или мере разоружања треба да имају за циљ само оружања за мир? Какву основу

Broj 11—,16

ŽENSKI POKRET

Strana 3