Женски покрет

треба узети ради упоређивања оружања једне земље са оружањем друге на пример: бројно стање, трајање рока, материјал, трошкове и т. д.? Ова питања показују компликованост проблема и велики број интереса који се укрштају. Ситуација земаља тако је различита да је врло тешко установити објективну основу за упоређење. И то чак када се тиче само војничких елемената, проблема људства и материјала. Поставља се и друго једно питање: треба ли или не, треба водити рачуна о нарочитим приликама у којима се свака држава налази? Треба ли дати повлашћења не-индустријским земљама? Тиме се покреће цело питање ратног потенцијала. Очевидно је да ако се, на пример, ограниче на исти ниво војске и ратни материјал двеју земаља у миру, она која има веће становништво, или разгранатију индустрију, биће несумњиво јача за време рата. Популација ће јој пре или после дати могућности да има више војника, а њене индустрије трансформисаће своје фабрике које производе ствари потребне цивилној популацији у фабрике које ће продуковати све што је потребно војсци да уништи непријатеља. Зато је за француску владу и за више других влада проблем разоружања везан за појам ратног потенцијала држава. У пркос тешкоћа које су наишле увек кад се хтело да се добију прецизне и дефинитивне обавезе у питању разоружања, није се остало на месту за време једанаест последњих година. Моћи начинити нацрт конвенције, чак без цифара које би значиле прецизне обавезе држава, већ је оз биљан корак на решењу овог проблема тако деликатног и повезаног за многобројне често супротне интересе. Овај позитиван резултат припремне комисије за разоружање је плод дугих и мучних напора и очевидне добре воље која је показана с више страна да би се постигао циљ. Али, слагање на том претходном раду омогућено је нарочито што се поред техничких радова у Друштво Народа утврдила доктрина базирана на прецизном тексту пакта: да су проблем разоружања и сигурности нераздвојно везани један за други. То је дозволило државама забринутим за своју сигурност да пођу са више поверења на пут утврђивања питања ограничења и редукције оружања. Имао се осећај да ће државе које због своје специјалне ситуације, теже ка решењу питања разоружања без примања "обавеза које би утврдиле општу сигурност, мало по мало доћи на то да се упуте јединим путем којим може доћи до решења. С друге стране подвлачило се да је у току година после рата интернационална ситуација већине држава побољшана у погледу сигурности мишљења су врло подељена у оцењивању до кога је степена сигурност држава данас повећана и да се због тога може очекивати сазив конференције за разоружање са извесном надом на успех. Међутим, међузависност проблема сигурности и проблема оружања је у самој природи ствари. Познато је, да одредбе пакта које организују арбитражу и сигурност имају велике празнине. Протокол је дао решење ових двају питања скоро потпуно. После напуштања Протокола покушало се са више страна да се празнине које су остале у Пакту попуне, да се боље гарантује сигурност, а с друге стране да се допуне и боље прецизирају обавезе арбитраже. У погледу сигурности велику важност имају поглавито регионални уговори, нарочито Локарно закључен 16 октобра 1925, који садржи уговор узајамне гарантије између Немачке, Белгије, Француске, Енглеске и Италије, и четири конвенције о арбитражи између Немачке с једне стране и Белгије, Француске, Пољске и

Чехословачке с друге стране. Париски Пакт, познат под именом Келоговог пакта има већ општи значај. Треба напоменути такође као од оп ште важности конвенцију финансијске потпоре коју је примила последња скупштина Друштва Народа. Само ова конвенција коју jе потписало већ 28 држава и која би могла играти важну улогу у случају напада, моћи ће ступити на снагу тек после конвенције о редукцији и ограничењу оружања. Али, напори који су учињени да се повећају изгледи на одржање ми ра нарочито су осетни у питању арбитраже. 26 септембра 1928 Скупштина Друштва Народа је примила „Генерални акт за решење мирним путем интернационалних сукоба”. Тиме је створен један прав ни инструменат који се може применити на све државе, на све процедуре, на сва спорна питања. Генералним актом диспозиције Пакта које се односе на решење сукоба мирним путем срећно су прецизиране и допуњене. За две године Акт је прикупио 10 потписа међу којима ту скоро Француске и Енглеске. На жалост, важност Акта је осетно умањена због резерва које је већина држава учинила при потписивању. Постигнути резултати могу сада потпуно задовољити само оне државе чија интернационална ситуација није у великој опасности. Непотпуности Пакта су познате. Ове непотпуности су намерне, јер државе, које нису хтеле јаче да ограниче своју слободу акције и још мање да је се потпуно лише у корист Друштва Народа, дигле су се против увођења сувише прецизних обавеза. Пакт чак нема ни претензије да потпуно онемогући рат, он предвиђа случај где је рат могућан међу члановима. Сем тога, систем заједничке потпоре и санкција је опште признат као недовољан. Бријан-Келоговом Пакту се не може одрећи једна истинска морална снага. Али не прецизирајући чак ни то који су ратови стављени изван закона, не предвиђајући никакав систем узајамне пот поре у случају напада нити какву санкцију за нападача, овај акт неће имати моћ да умири бригу свих европских народа. Признавање факултативне клаузуле Статута Хашког суда и потпис Генералног Акта имаће за цело добар утицај по односе међу државама. Али, зар не би било још боље да се, поред организације мирног решења сукоба, предвиди и организација потпоре и санкција за случајеве где би се, у пркос предузетих мера опрезности акт напада ипак учинио. Арбитража, сигурност, разоружање су три нераздвојне карике тог добротворног ланца које би, у атмосфери мира и међусобног поверења, повезао народе. У таквим приликама не може се одрећи дух пожртвовања земљама које се по својој географској ситуацији или из других разлога осећају нарочито угроженим. Дајући свој глас за извештај треће Комисије септембра 1928, у коме се износи да данашња ситуација дозвољава „да се уђе у еру остварења прве етапе редукције и ограничења оружања,” оне су показале ис крену жељу да се дође до позитивних резултата. Пројект конвенције од 9 децембра и ако даје само оквир једне генералне конвенције о разоружању, може се сматрати као велико дело. Пошто се једнодушно дошло до закључка да ће се моћи приступити првој етапи реализације, и после уређења техничке основе, сазив генералне конференције разоружања могао се решити с надом на корисне резултате. У ствари, ова конференција је сазвана у Женеви 2 фебруара 1932. Очигледно је да ће конференција за разоружање имати да преброди великих тешкоћа. Треба фиксирати цифре, а то је основни део

рада. Он је и најтежи. Најчешће држава ће стварати своје мишљење по тој ствари базирајући се нарочито на елементима који се не мо гу чисто објективно проценити. Највећа тешкоћа за остварење споразума на конференцији појавиће се услед разлика у оцени на коју се може пристати а која би одговарала напретцима учињеним у домену међународне сигурности. У овом питању које ће решити судбину конференције, ситуација држава ко је треба да узму учешћа у одлуци најчешће је врло различита. Има држава које због своје интернационалне ситуације, географске и политичке, сматрају да су изван опасности рата који прети другима. Њихова прошлост одавно није била помућена никаквим озбиљним конфликтом и створила је код њих једно осећање сигурности које код других не постоји. Све државе нису расположене да пруже интернационалних обавеза о давању гарантија које би, по њиховим мишљењу, мало користиле њиховој соп ственој сигурности која је већ довољно велика, а које би их могле одвести у скупе чак и опасне потхвате због конфликата који их се не тичу много. На конференцији 1932 једно једино питање ће интересовати ове државе, а то је разоружање. Немајући великих оружања они имају интерес да их и други редуцирају што више. Има држава које се осећају јакима и довољно заштићеним садашњом ситуацијом. Ове државе не желе да узму учешћа у обавезама давања гарантија које би ограничиле њихову слободу међународне акције. У питању разоружања, користећи се својом специјалном ситуацијом оне нарочито желе разоружање других јер би се тиме самo повећала њихова сигурност и дала би им се могућност да играју одсудну улогу у светским стварима. Трећа категорија би обухватала државе којима су уговори о миру створили специјалну ситуацију у погледу оружања. Ове државе захтевају од конференције за разоружање да се једнако поступа са свима или генералном нивелацијом оружања на ниже или дозволом да повећају своје наоружање до нивоа који би се фиксирао за друге. Оне, дакле, захтевају релативно или апсолутно побољшање ситуације која им је створена уговорима за мир. Ово је питање нарочито и прецизно третирано у чл. 53 пројекта. Са мо, Немачка је учинила све резерве и на конференцији 1932 њу ће сигурно подржавати и друге силе које су у истој ситуацији. Четврта категорија је створена државама које се нарочито брину о сигурности и које сматрају да постоји потпуна међузависност про блема сигурности и проблема разоружања. Засебну категорију сачињава Сов јетска Русија. Било је тешко не позвати је на једну Генералну конференцију за разоружање, и ако се унапред зна да са њима не може бити искрене сарадње у циљу мира и општег напретка и базиране на поштовању права других. Не треба ипак бити сувише велики песимиста. Претходан рад је скоро завршен и све владе, нарочито европске, свесне су да би у данашњој ситуацији пропаст конференције за разоружање смањило узајамно поверење и претстављало би велику опасност за међународне односе већине земаља. Али, с друге стране, не треба бити сувише велики оптимиста. И ако је од необичне важности, генерална конференција моћи ће остварити само прву етапу, а ова he, као што је мудро рекао јапански делегат, „бити врло скромна”. У осталом чл. 1 пројекта конвенције показује да је надлежност конференције доста ограничена. Она ће имати да регулише питање ограничења и само „у толико је могуће” редукције оружања. Али, важно је да се конференција не разиђе без о-

стварања споразума цифрама које недостају Пројекту конвенције. Сигурност је један од оних закона које нам природа намеће, сјединио људе у-веће или мање заједнице, у којима је свуда организована једна виша власт која је прописала правила за њихове међусобне односе, дајући гарантију за лица и за ствари и претећи санкцијама против оних који би вређали та правила. Како да не будемо убеђени да ће такав један природни закон натерати народе да се сједине на сличан начин у велике континенталне или светске заједнице у којима he постојати једна виша власт која ће учинити крај овом стању интернационалне анархије у коме Друштво Народа недовољно организовано и без средстава не стигне да уведе реда. И тај проблем разоружања који изазива толико брига владама у ствари је једно моћно оруђе за остварење тог другог много ширег проблема, проблема стварања великих заједница држава. Што се више ради на решењу питања разоружања све се више долази до уубеђења да је оно нераздвојно везано за проблем сигурности, а кад се предузима потпуно и дефинитивно решавање проблема сигурности долази се до закључка, да се мора мислити на организвање једног вишег ауторитета који би дефинитивно могао да гарантује сигурност држава. Тај виши ауторитет који је створивши државе извукао друштво из анархије индивидуалних односа, овога пута, створивши континенталне и светске заједнице, учинио крај анархији која још увек постоји у интернационалним односима. Зато су напори учињени да се реши проблем разоружања сами по себи благотворни. И зато дугујемо захвалност свима онима који за вре ме од последњих једанаест година нису никад изгубили веру да не може бити неотклоњивих препрека, кад се тиче организовања и осигурања мира у свету. Izaslanik Društva Naroda, komander Adams: U ime sekretarijata Društva Naroda, dao je jedan odličan izveštaj Nacrta Konvencije koja je rezultat zahteva šeste skupštine (1925) savetu »da učine pripremne studije sa ciljem jedne konferencije za redukciju i ograničenje oružanja.« Članovi komisije bili su države članovi Saveta, izvesne druge države u naročitom geografskom položaju, i to Bugarska, Finska, Holandija, Poljska, Rumunija, Jugoslavija i posle Nemačka, Sjedinjene Države, S S. R., Argentina, Čile, Grčka i Turska, svega 27 država. G. Luergi, Holandska, bio je izabran za pretsednika na prvom sastanku maja meseca 1926 godine. Na 5 sesiji sovjetski plan za kompletno i opšte razoružanje odbačen je, a 6 sesija je odložena pošto je nemački delegat napustio saradnju. Londonska navalna konferencija sastala se 31 decembra 1930 i njeni rezultati dostavljeni su komisiji koja je njeno delo dopunila decembra 1930. Dve su tačke ostale nepotpune: prva se tiče metoda primene principa ograničenja oružanja budžetskim me todama; druga, publicitet u pogledu tog ograničenja. Jedna komisija budžetskih eksperata izradila je izveštaj metoda primena ovih principa. Nacrt konvencije je samo okvir koji ima đa služi kao baza za delo konferencije za razoružanje; nema podataka ni brojeva, a od njih zavisi potpuno kakve su mere za redukciju ili ograničenje do sada učinjene. Komander Adams je zatim rezimirao sam nacrt konvencije ali, na žalost, mesta nam nedostaje da otštampamo njegovu analizu. Molimo naše čitaoce da nabave konvenciju koja se može dobiti na francuskom

Strana 4

ZENSKI POKRET

Broj 11 —l6