Женски покрет

да je корисно напоменути, да постоје већ три конвенције, које регулишу године старости за запославање деце у индустриским предузећима, у пољопривреди и у поморству. Прошле године смо у нашем листу изложили, да је приликом прве дискусије по овоме питању општа жеља била, да се ова конвенција прошири на све радове, који нису обухваћени у тим ранијим конвенцијама. Тежња је дакле јасна, да се заокругли интернационално законодавство у томе смислу, да питање утврђења година старости за упославање деце у свима гранама рада буде интернационално уређено, и експлоатација дечје радне снаге тиме у многоме умањена. Због малог простора ја ћу се ограничити само на излагање главних принципа, које садржи и нова конвенција. Принципијелно је примљено 14 година као минимум доба старости за упославање деце. Само од овог општег правила учињени су неки изузеци. Први, или позитиван је изузетак тај, да се за специјално опасне радове, опасне по физичко и морално васпитање омладине, мора та граница повећати, тј. ставља се у дужност националним законодавствима да за радове те врсте повећају године старости на пр. до 16 или 18 година. Овде нарочито долазе у обзир ова предузећа, у којима се рад обавља на улици, као продавци новина и других ствари, запославање по јавним локалима, као ресторани, кафане итд. у опште, све где та деца не могу бити под непосредним надзором послодавца а изложена су могућности екоплатације широке публике. Али, поред ових изузетака предвиђени су и други, како се називају „негативни", тј. изузеци за запославање деце испод 14 година старости. Први изузетак је у овоме смислу дозвољен ради стварне потребе да се деца појављују на сцени или на биоскопима платну. Дата је могућност да се националиим законодавствима предвиди могућност запославања деце на позорници у кинематографским предузећима итд. још и пре 14 година старости, али само тада, кад је то потребно у интересу уметности, науке или наставе. И у тим случајевима апсолутна забрана мора бити за рад после пола ноћи, а уједно мора се успоставити строга контрола да се технички предузме све како би било потребно да се уклони свака опасност за физичко пропадање деце и како би се она обезбедила од моралне пропасти. Други изузетак је предвиђен у циљу да се деца, већ од 12 година старости могу упославати на лакше радове у случају ако нису

више обавезна да посећују школу. Њихово запослење може бити највише 4 и по часа дневно. Али, осим овога, што се мора сматрати као оправдано, с обзиром на велику моралну опасност деце у то доба старости ако им се онемогући и запослење и посећивање школе. Конвенцијом је предвиђена могућност запославања деце од 12 година чак и ако су обавезна да посећују школу. Ово пак запославање може такође бити само за лакше радове и то највише два сата дневно. За Индију, због специјалних прилика у тој земљи, Конвенција предвиђа веће изузетке. Иако конвенција садржи извесне клаузуле (као што је могућност запославање деце од 12 година и поред школске наставе) са којима се не можемо сложити, она у целини својој ипак неминовно показује један озбиљан корак унапред у погледу регулисања дечјега рада. С обзиром да све конвенције, које се доносе на Интернационалним конференцијама рада, морају бити реалне, тј. да се могу у пракси спровести у највећем броју земаља, оне не могу нити би смеле бити модели у теоријском смислу ове речи. Ако би Конвенције одговарале најширим схватањиима и најширим погледима, оне би ризиковале да буду остварене само у социјално најнапреднијим земљама. Овако, оне полако означавају успех у напретку социјалне заштите у свету, а сваких 10 година имају се подвргавати испитивању, што даје могућност да се стално у напреднијем погледу доносе измене. Узимајући све то у обзир, ову конвенцију морамо поздравити и тежити да она што скорије буде ратификована и од стране наше владе. Београд

Милена Атанацковић

СЕДНИЦА УПРАВНОГ ОДБОРА АЛИЈАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА

15 и 16 маја т. г. одржана је у Београду седница управног одбора Алијансе женских покрета, којој су присуствовали, поред Извршног opгaна, претседнице Ж. П. из Љубљане, Загреба, Сарајева и Вараждина, заменица претседнице Београдског женског покрета и леп број чланова управе и редовних чланова Женских покрета) из Загреба, Вараждина, Сарајева и Београда. Женски покрети из Белог Манастира и Скопља нису били заступљени. Главни предмет расправе првога дана био је разговор о разлозима, који су побудили Извршни орган да предложи Ж. П. на-

ZENSKI POKRET

МАЈ, 1932