Женски покрет

школаца. Била је и у апстинентском покрету и била секретар београдске омладинске трезвењачке организације. Матурирала је јуна 1925 године као одлична ученица. Уписала се на права. Још прве године истакла се својим радом у студентским удружењима. Била је члан управе Студентског правничког друштва. Учествовала је у раду Удружења студенткиња и била члан управе. Доцније, у својим феминистичким погледима Радмила Петровић је дошла до закључка да студенткиње треба да раде у стручним студентским удружењима, у којима су права студената и студенткиња сасвим иста. „Студенткиње немају разлога да се одвајају, јер су примљене свуда. Универзитет је најбоља прилика где жене могу показати да су њихови захтеви за права и изједначење са људима оправдани. .Због тога, чисто женском удружењу на универзитету нема места“ писала је она у чланку Једнакост или каваљерство у Правди, јуна 1929. Радмила Петровић-Радојичић се специјално •одала изучавању наше правне историје. Ускоро, она је почела долазити до нових научних резултата и објављивати их у виду већих и мањих научних радова и прилога. Свој интерес је углавном усредсредила на оно доба у правном животу нашега народа, које се налази између периода средњевековног законодавног рада и периода модерног законодавства. Она се највише бавила појавама правног живота из тога доба и студирањем законских споменика, посталих у то време, у време које обухвата наше робоване под Турцима и стварање нових наших самосталних држава Црне Горе и Србије. Своју прву историску-правну распаву она је посветила Законику Петру I, владике црногорског (објављеној у цетињским Записима). Сам Законик Петра I она је критички издала у Годишњици Николе Чупића за 1930 годину. Једну своју студију посветила је објашњењу значења ношења Камена о врату. Писала је расправу: Доба постанка Грбаљског законика у Записима. Критиковала је издања Васојевичког закона од дванаест точака г. др. Илије Јелића, а затим и полемисала са г. Јелићем. Исто тако она је писала о Законику Проте Матије Ненадовића из маја 1804 године, о Казнама у Грбаљском законику и друго. Поред својих студија из области наше правне историје, Радмила Петровић-Радојичић се интензивно занимала и женским питањем у прошлости и садашњости. 1928 године је у Правди објавила два полемична чланка: Жене поротници и Жене судије. О питању жена

судија она је написала већи чланак и у цетињским Записима за 1929 годину, У Гласнику историског друштва у Новом Саду 1930 она је објавила расправу Милица СтојадиновићСрпкиња и Драга Дејановић о женама. Ова расправа је прештампана и у Женском покрету од јула 1930. У загребачкој Ријечи, у броју посвећеном Масарику она је дала чланак: Масарик о женама Од последњих радова из области феминизма изашао је чланак: Право жена на рад и зараду у Ријечи 1931. Када је штампан први њен чланак, Радмила Петровић није имала пуних двадесет година. А када је писала прву своју самосталну научну расправу Петров законик, тек је навршила двадесет и прву годину. За кратко време дала је 55 радова које већих које мањих. Није ни слутила да је крај њеног живота тако близу. И када је дошла смрт, на столу њеном је лежала књига - Дневник Толстојеве жене, књига о којој је хтела да пише. Од своје најраније младости Радмила Петровић се изграђивала у самосталну личност. Ту своју индивидуалност је суревњиво чувала. Феминизам је схватила као духовни преображај жена и тражила је да жене престану да буду даме и да постану не формално, већ стварно равне радним људима. Свој живот је саобразила својим идејама. Између онога што је говорила и онога што је радила није било никакве разлике. Крајем септембра 1930године она са својим мужем одлази у Хајделберг, на чијем је универзитету намеравала докторира из правне историје. Имала је двогодишњу стипендију Министарства просвете. Ту је требало, без признања београдских семестара, да остане три године. Због тога је морала напустити Хајделберг и Немачку. Прешла је у Швајцарску у Нешател, и добила је за докторску тезу да обради на основу неискоришћене архивске грађе питање укидања тортуре у Нешателу. Изненадно се разболела 13 маја 1931 од тешког грипа који је имао опасне компликације и који се завршио смрћу. Из болнице је Радмила дирљиво писала: „Из свога кревета ја видим само два дрвета и мало крова од главне болничке зграде. То и птице цео је живот који гледам у току своје дуге болести". И даље наставила : „Овде у болници једанпут недељно сестре певају религиозне песме испред болесничких соба. Први пут, оне су певале неку песму веома лепу и веома тужну, најтужнију песму коју сам ја икада чула. Ја сам слушала и плакала, плакала : ја нисам била

СЕПТЕМБАР, 1932

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

133