Женски покрет

сигурна да ли ћy их слушати идуће недеље, ја сам могла бити већ мртва“. (Писмо писано почетком септембра 1931). При свем том, Радмила је имала најдубљу веру у свој спас. Али се болест погоршала и прерано угасила овај млад и ретко радан живот. Радмила Петровић-Радојичић је била сарадник многих научних и књижевних листова у нас. Они су њене чланке радо примали, или их, у другој прилици, похвално оцењивали. У полемици са г. др. Јелићем стручна критика била је уз њу. Пишући о Масарику она је посебно подвукла његово мишљење, које је било и њено, - „да између човека и жене постоји потпуна једнакост“, и да развитак женског питања треба да води развитку породичних и других друштвених односа. Брак треба да буде жеља свих људи и свих жена. Чистота брака треба нарочито да се негује. Масарик сматра да се треба женити и удавати само једанпут у животу.“ Наравно она даље наводи мишљење Масарика да би онда у многоме требало променити схватања која су се укоренила код света. Обично се истиче да је женин позив од природе да буде мајка, и да је зато потребно да она има више моралности и више старања за породицу него човек. Иако схвата и oceћa колико одговорности има у мајчиној дужности, Масарик ипак не одваја на тај начин у породичном животу мајку од оца. По њему, ако је природан позив жена да буду мајке, исто је тако природан позив и људи да буду оцеви. У правој, чистој породици не може се допустити да човек буде мање моралан него жена, и уопште да има друкчији, повлашћени положај, било у ком погледу, од жене. Прави породични живот моћи he се тек онда развити кад муж и жена буду у сваком погледу потпуно равни једно другом"... „Прави морал може доћи само и једино онда ако би се уништило то двојство моралности. Као што се код неких феминиста тражи у првом реду економска једнакост мужа и жене, Масарик истиче да је за здраве друштвене односе исто тако важно, ако не чак и важније, да једнакост иде и даље, да између људи и жена постоји и морална једнакост. По Масарику, праве и истините једнакости између људи и жена може бити тек тада, када људи буду сасвим свесни да су и у погледу морала једнаки са женама". Такво мишљење она је хтела да нагласи. Штета је за нашу правну науку уопште и за наш феминизам на посе што Радмила Пет-

ровић-Радојичић у свом прекратком животу није стигла све своје идеје да спроведе у дело. Имала је свега четири године рада од 1927 до 1931. Али, и ово и оволико даје њеној личфеминисткиње јасан и леп рељеф.

Д. C.

FELJTON

VEČE

I sedeli smo nas dvoje - pri vrhu - leđima naslonjenim o kamenu stenu i gledali kako sunce putuje po obzorju. Gotovo ništa nismo govorili. Naizmence smo lupkali štapom o čvrste cipele i bockali gvozdenim njegovim šiljkom kameni šljunak pred nama. Reči su zvučile šuplje, daleko. A oko nas je sve govorilo. Nije to bilo pričanje nama, no međusobni razgovor vekovnih ovih stena te njihovo snishodljivo pristajanje na uplitanje oblaka što su jurili pored nas. Na nas se nije niko osvrtao. Ta mi još nismo ni okamine! Ali naš život se gurao. Usred ove osamljenosti u kojoj na mahove zaboravljate na realnu svoju egzistencij u, kad vam se čini, da ste več nestali u tom deliću svemirskog bivanja, iskrsavale su intenzivno pojedine sličice iz vaše bliže i dalje prošlosti. Na mahove su bile toliko jake, da smo zaboravljali, da se medu nama u poslednje vreme pojavila udaljenost, koja je postajala sve veća, što smo više hteli da ju umanjimo. I u momentu kad je već duša pružila ruku da isto onako spontano i toplo uhvati druga i da mu saopšti prijatno sedanje pogled je bio brži - i ruka se ustavila. O jednoj paukovoj niti visio je naš zajednički život. Nismo imali snage da ju prekinemo, kao boječi se, da bi krv iz nje brizgnula i oblila nam duše a da pretvorimo tu nit u gvozden lanac? Sve je bilo kao nekad. Nas dvoje sami: jedno kraj drugoga — visoko u oblacima, no među nama bile su geografske milje. Sa zebnjom očekivasmo zapad sunca. Preliče rumenilom sav ovaj sivi kamen, zarumeniće se sve pod njim i spustiće se veče. I onda će doći ono, što smo oboje hteli i od čega smo oboje zazirali. Znali smo, da će pasti mrak i da će onda pasti i sve ograde što ih telo postavlja duši. Opterećeni raznim porocima i manama no zadojeni ipak jednom istom svetom iskrom, ostaćemo na ovoj vrleti sami nas dvoje, upućeni jedni na drugo. Sami sa svojim dušama

134

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

СЕПТЕМБАР, 1932