Женски покрет

Kao što sam napomenula već u uvodu, javljaju se kod nas spasioci, koji bi hteli da reše križu, naime križu kao što je oni vide, na tuđ račun, na račun žena sa samostalnom zaradom (da su žene birači, a ne muškarci, rešavali bi krizu u suprotnom pravcu). Kad ih saslušamo, dobija se utisak da su žene u takvoj brojnosti u svima zvanjima, da su muškarci postali retka pojava. U državnoj službi žene pre svega ne zauzimaju neke visoke položaje, jer iako imamo mnogo takvih, koje bi svojim sposobnostima mogle da ih zauzimaju to prodiranje na visoke položaje zavisi od muškaraca. Drugo: imamo zvanja u koja uopšte ne ulaze žene: vojska, carinska i direktna saobraćajna služba, žandarmerija, svešteništvo, upravna struka itd. Dakle. muškarci imaju mnogo veći broj zvanja u koja mogu da ulaze, nego što je to slučaj kod žena. Ministarstva koja imaju među svojim službenicima najveći broj žena jesu: ministarstvo prosvete i ministarstvo saobraćaja u poštansko-telefonskoj službi. U nastavničkoj službi (osnovna i srednja nastava zajedno sa privatnim školama) je bilo u školskoj godini 1932—1933 49,03% žena i 50,97% muškaraca; više žena nego muškaraca je samo u osnovnoj nastavi, u građanskim školama je mala razlika, a u srednjoj nastavi i učiteljskim školama je 39,33% žena i 60,67% muškaraca. Na univerzitetima i ostalim visokim školama možemo izbrojati žene profesore, asistente i lektore na prste: tu je bilo 12 žena i 763 muškarca. U poštansko-telefonskoj službi je bilo krajem 1930 godine 31,26% žena i 68,74% muškaraca, dakle ni jedna trećina žena, a ni jedna žena nije bila u petoj grupi i na više. U resoru ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja je 5 puta više muških lekara nego ženskih. U sva ta tri ministarstva, u kojima je zaposlen pretežni broj žena od celokupnog broja koji je u državnoj službi, imamo pored 59% muškaraca 41% žena. Svih administrativnih državnih službenika sa zvaničnicima, dnevničarima i služiteljima (bez državnih preduzeća) bilo je godine 1930—1931 139.518. Mislim da će odgovoriti stvarnom stanju ako procenimo broj žena državnih službenika po svima resorima tako da dobijemo srazmeru % žena i % muškaraca, tj. 27.903 žene prema 111.615 muškaraca. Stoga sasvim opravdano sumnjamo da bi broj žena, pa baš da sve do poslednje izbace iz službe, i one koje kao udovice izdržavaju decu itd., istinski doprineo mnogo tome da se reši privredna kriza? Uopšte je velika greška, ako mislimo da je u našoj zemlji vrlo veliki broj onih žena koje

samostalno zarađuju. Iz toga što vidimo u malom broju naših većih varoši priličan broj žena na raznim pozivima, odmah pogrešno zaključujemo da je neki fantastičen broj žena na poslu. Prema zvaničnoj statistici smo imali do nove grupacije opština 6488 opština sa stanovništvom do 10.000, a samo 94 opštine sa preko 10.000 Stanovnika. Već prema toj srazmeri vidimo gde je centar našeg privrednog života: ne u varošima koje zaposluju i žene, nego na selu. U koliko sam mogla da skupim podatke o ženama u pozivu, dobila sam sledeči rezultat: 27.903 žene u državnoj službi, u slobodnim pozivima oko 2000, od tih oko 500 lekara (srazmera svih iekara u našoj zemlji je 1 / 10 žena i 9 /10 muš karaca); dalje žene zaposlene u industriji, zanatu, trgovini, po bankama i kao domača posluga. Taj poslednji broj je prema podacima Središnog ureda za osiguranje radenika, „Merkura", Trgovačke omladine i Potpornog društva u Ljubljani 137.696 (od toga preko 50.000 domače posluge). Kada sumiramo sve te brojeve, dobićemo zaista „fantastičan" broj od 167.599 žena! A da taj broj povisimo još za 70.000, tj. sa onima koje nisu osigurane, a zaradjuju, dobijemo 237.899 žena u raznim pozivima. Radi potpunosti treba da napomenem još ovo: u našoj zemlji je broj neudatih žena veći od broja udatih, jer udatih je samo oko 47%. Šta da rade ove neudate? Neka odgovore na to pitanje spasioci krize! Ovi brojevi kažu da izbacivanje žena iz poziva vredi isto toliko za spasavanje današnjeg stanja, koliko bi vredelo u slučaju spasavanja od nekog ogromnog požara donošenje vode za gašenje u kantama. Za ublaženje današnje nevolje treba ići drugim putem; treba preobraziti naš privredni život iz temelja, kao što sam to pokazala sa slikom izvedenom na osnovi raspodele rada kod nas, no time da izbegavamo autarkične težnje, koje bi nas izolovale od svetske privrede, a još u većoj meri da se čuvamo preterane racionalizacije rada, jer baš preterana racionalizacija u Sjedinjenim Državama Severne Amerike je prva pokrenula lavinu svetske privredne krize. Beograd

Štebi Alojzija

Молимо све претплатнике да пошаљу дужну претплату као и претплату за 1934 годину.

6

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ЈАНУАР-ФЕБРУАР 1934