Женски покрет

који кристална бочица пушта кап по кап и чији вечити дах нас увек прати. Што се тиче њеног последњег дела: „Нове беседе", „Пламени молитвеник", псалтир уобличен као часловац, оно значи највише изненађење по врло ретким мислима, полету и мелодичности.

Ha свакој страни наиђе се на узбудљиве строфе, песме страсти и племенитог узношења. И Академија француска је потврдила успех ове књиге и леп таленат писца додељујући му своју годишњу награду, чувану за најбоља песничка дела. Париз

Вука Велимировић.

Бeлe ш кe

Једна лепа свечаност у Скопљу. Овога пролећа је у Скопљу једна лепа свечаност окупила све јавне раденике одржана је скромна, али веома срдачна свечаност у Просветном дому, na дан прославе 25 година хуманог и социјалног делања г-ђе Загорке Стојановић, претседнице Секције Фидака у Скопљу, и чланице многих наших женских организација. Рад г-ђе Стојановић познат је свима нашим женама, које су у великом броју учествовале на овој свечаности, и са свих страна наше земље телеграмима и писмима одали захвалност неуморној и скромној раденици г-ђи Стојановић. Свечаности су присуствовали сви великодостојници Скопља. Лепо признање овој великој раденици, које је указано приликом прославе, најбољи је доказ колико симпатија и признања ужива г-ђа Стојановић, и ми желимо да је што дуже овако активну имамо међу нама. Internacionalni ženski savez održao je svoj kongres u Parizu od 2 do 12 juh t. g. Na torne Kongresu naše žene zastupale su g-đa Leposava Petković, pretsednica J. ž. s., g-đa Naka Spasić i g-đa Gvozdenović, članice nadzornog odbora J. ž. s. O radu kongresa i učešču naših delegata pisaćemo u idućem broju našega lista. Sada samo notiramo da je kongres odlučio da se iduća skupština održi u Beogradu 1936 godine. Ženi književnici podiže se spomenik. Ljubljanski dnevnik „Jutro“ donosi u broju od 11-VII t. g. sledeću vest: U pitomoj varošici Planina kod Sevnice (Slovenačka) odlučili su tamošnji stanovnici da podignu spomenik knjizevnici Ani Wambrechtsamer, koja se rodila u Planini i tu i sahranjena pre godinu dana. Po rođenju je bila Nemica. S velikom ljubavlju je ona lepote svoje slovenačke otadzbine prikazivala nemačkom svetu. U težnji da to što bolje učini, naučila je slovenački. Na Slovenačkom jeziku je zatim napisala hroniku svog rodnog mesta Planine. Taj opis iznosi 460 stranica. Njen roman „Heute Grafen von Cilli und nimmermehr" („Danas grofovi celjski i nikada više“) je jedno od najboljih dela koja se bave istorijom cejlskih grofova. Ana Wambrechtsamer je svom snagom svoje bogate duše volela svoje mesto rođenja, a isto tako iskreno su je voleli stanovnici Planine. Oni su odlučili sada da joj podignu spomenik u znak zahvalnosti za sve, što je svojom velikom darovitošću učinila

za Pianinu. Priloge za njen spomenik sa oznakom „Za spomenik Ani Wambrechtsamer“ prima: Hranilica i posojilnica v Kozjem. Izbori za parlamenat u Luksemburgu. 3 juna održani su u Luksemburgu izbori za parlamenat. Nijedna od tri političke partije nije stavila žene u svoje kandidacione liste. Stoga je feministička organizacija nameravala da istakne jednu potpuno žensku listu. Za ostvarenje ove namere nedostajalo im je novaca, i stoga su prihvatile ponudu grupe nezavisnih da sa njima istaknu jednu listu, koja će imati polovinu muškaraca, a polovinu žena. No, na žalost, ova lista nije dobila potreban broj glasova, i tako žene nisu uspele da uđu u parlamenat. Ali ono što malo teši luksemburške žene, to je izjava radikalnih liberala u korist feminističkih zahteva, iako je ta partija do sada bila antifeministička. Gospođa Dr. J. Chlapec - Đorđević iz Praga poslala nam je sledeću ispravku s obzirom na našu belešku »Jugoslovenska feministkinja pred pračkim sudom«: »Moj roman »Jedno dopisivanje« izašao je u proleće 1932 i brzo za tim dobio je vrlo povoljne prikaze (»Srpski književni Glasnik«, »Život i rad«, »Vreme«, «Jutro«, »Jugoslovenska žena« i dr.) Tako isto pohvalno su se izrazili o njemu prvi češki listovi kao »Naridni Listy«, »Lidove Novini«. Tu prikazivač dr. Julie Heidenrajh, docent jugoslovenske književnosti na českom univerzitetu doslovno piše da on pozdravlja »Jedno dopisivanje« kao »umetničko delo« i kao prilog za čehoslovačko-jugoslavensku uzajamnost. Ljubavne pikanterije, stvari »koje pripovedaju ljudi među sobom« ili uvrede českoga naroda nije našao nijedan od tih prikazivača. A da se neko radi neistina našao uvređenim, tužio bi me. Šta se javno dešava, šta javnost odobrava, o tome se može pisati. Tek godinu i po posle toga iz osobnih razloga pobunili se protiv te knjige gospoda Urbanova, supruga urednika »Narodnih Listy«, u »Ženskom Obzoru« 1933. Ne bi mi palo na pamet da zato gospodu tužim. Ali ona je doslovno napisala da ja nišam Jugoslavenka, nego da sam »predratni predrasudni glupi Beč koji je nesretnim slučajem progovorio srpskohrvatski«. Pošto nije htela moje ispravke da objavi, ja sam bila prinuđena da je tužim. Da li sam ja Jugoslavenka ili ne, to je stvar Jugo-

ЈУЛИ-—АВГУСТ 1934

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ