Женски покрет

мена учињена је ревизијом конвенције о забрани ноћнога рада за жене, питање које је од великог интереса за све жене. Нашим читаоцима је већ познато да је у Вашингтону 1919 године донета конвенција, којом се забрањује ноћни рад женама. Ову конвенцију је ратификовала и наша држава, и забрану ноћнога рада за жене спровела је кроз наш закон о заштити раденика. У многим земљама ова конвенција је тако тумачена, да се ноћни рад забрањује свима женама без разлике, тј. како мануелним тако и интелектуалним раденицама. Све многобројнијом појавом жена са вишом професионалном спремом за рад у разним индустриским предузећима, као хемичарке, инжињери, лекари, бактериолози, жене које својим способностима и спремом могу постати шефови појединих грана у предузећима, итд. почела је да се oceћa невоља забране ноћног рада овој врсти жена. Свима њима су се затварала врата у предузећима, у којима би оне могле радити, без бојазни да ноћним радом могу бити онако експлоатисане, као што је то случај са мануелним раденицима, које је стварно конвенција и намеравала да заштити. Стога се створио јак покрет жена, да се жене са вишом спремом искључе из примене ове конвенције. Тај покрет је добио свога израза у захтеву британске владе, да се конвенција измени у томе смислу, да јасно нагласи, да она обухвата само мануелне раденице. На овогодишњем заседању, које je по други пут дискутовало ово питање, измена је усвојена, и унет је нови параграф у досадањи текст конвенције, који гласи: да се конвенција неће примењивати на жене, које обављају управљајуће послове, скопчане са нарочитом одговорности, и не врше нормално никакав мануелни рад Ова примена је важна, нарочито сада, кад се често траже сви начини, да се жени отежа запославање. Друга промена ове исте конвенције, много мање је значајна. Наиме, према Вашингтонској конвенцији као „ноћ“ сматра се време од 8 часова, које мора обухватити доба између 22 ч. и 5 ч. Како су и климатске и социјалне прилике у разним земљама разнолике, то се у примени осетило да је овако ригорозна ознака доба ноћи доста тешка. Из тога разлога тражено је да се у доба ноћи може сматрати и време између 23 ч. и 6 ч., дакле померено за један сат. И та је измена примљена, после једног дужег отпора радничке групе, која се изгледа углавном одупирала из разлога, што не жели да се олакша рад у две смене по 8

ч. дневно. На крају је и радничка група гласала за ову измену. Припреме за доношење нових конвенција На дневном реду је била и прва дискусија о доношењу двеју нових конвенција: 1) конвенција о забрани рада за жене у подземним радовима. Иако данас има веома мали број држава, које су законом забраниле рад жена у подземним радовима, ипак стварно рад жена у подземним радовима постоји само у Индији и Јапану, а све друге државе већ давно то у пракси више не толерирају. Интернационални биро сада је ипак сматрао за нужно да донесе једну конвенцију, која he тај рад забранити и да на тај начин утиче да се у тим двема земљама онемогући употреба жена у подземним радовима, који су убиствени за„ њену физичку снагу. Учињене су све припреме и можемо сматрати за сигурно да he идућа Конференција и ово питање повољно решити. 2) Друга припрема је учињена за доношење једне конвенције, којом би се загарантовало радницима право на њихово осигурање у случају инвалидности, болести и смрти и када оду из земље, у којој су били осигурани. Доношење ове конвенције биће такође задатак идућег заседања. Скраћење радног времена Питање, које је најјаче потресало рад овогодишње конференције, које је највише интересовало јавност, јесте скраћење радног времена. Велика незапосленост у свету изазвала је мноштво предлога да се овоме тешком злу нађе лека. Један значајан предлог, о коме се већ две године дискутује на конференцијама рада, јесте и предлог да се скрати радно време у предузећима. Присталице овога покушаја виде ту двоструку корист за ублажење економске кризе данашњице: прво, на тај начин би се повећао број упослених раденика, а тиме и смањила незапосленост; повећањем броја запослених, јача се куповна моћ потрошача, што he имати за последицу већу потребу за јачом производњом. Оваква аргументација даје наду на бољу будућност што претставља јак морални фактор у данашњој депресији. Али противници сматрају да су присталице скраћења радног времена сувише велики оптимисти. Они се, пак, боје да баш у овим тешким временима потпуно не руинирају и оно мало могућности за напредовање предузећа, ако им се наметне већи терет и

ЈУЛИ—АВГУСТ 1934

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ