Женски покрет

огромних и масионих стубова као у Ахмедовој џамији, огромна купола стоји високо над вама, да не знате како. Чудо грађевинарства. По легенди су је анђели зидали. У стварности, под њом лебде четири серафима, лица им не видите, но као да чујете лепет снажних крила. У мозаику су. Храм боје мудрости. На око пуст, а толико богат. Човек би сатима требало да борави у њему, далеко од свију већих туристичких група, да оживи сва историја његова. Сваки камен, свака стопа умела би да прича. Шта се ту све није одиграло? Видесмо и ђавола у мермеру и руку султана освајача и место где је с коњем ступио у цркву и место на коме су поклани свештеници, калуђери и верници, знали смо за златни престо Палеолога и Комнена, као и за велике крунидбене свечаности од свега тога данас стоје само неми сведоци величине и пада, достојанствени и лепи, многобројни стубови (40 у доњем, 67 у горњем делу). Донесени су из разних старих храмова Мале Азије, Грчке и Италије. Било да су од порфира или зеленог мермера, капители су им од белога мермера. У спрату пространих лађа, било је у византијско време оделење за жене (ginäceum). И црквени синоди су се онде држали. Приступ до Аја Софије споља није леп. Услед разних, касније дозиданих зграда, губи се изблиза сва њена мајестетичност. Жута боја, којом је премазана, квари јој много изглед. Парадокс. Је ли случај или намера? Неколико корачаја иза Аја Софије стоји Константинова црквица „божјега мира“ данас турски ратни музеј - „Аскер“ музеј. У том музеју који је накрцан успоменама отоманске величине, али и пада — оружјем свих могућих врста, ратним трофејима (и фрагменат једне заставе из косовске битке је онде) фигурама јањичара, војницима и високодостојницима турским, у апсиели над ликом Кемаловим, испружио се на зиду огроман византијски крст. Стоји онде неприкривен од времена Константиновог. Неколико корачаја од музеја у пуном светлу послеподневног сунца испречила се јаничарска платана као злокобни зуб судбине. Вешала. Као да још сад гледате како се клати опружено тело осуђеника. Снажан је народ који може да се свакодневно потсећа на доба тежине и срамоте! Недалеко од Аја Софије је Биу Бир Дирек, цистерина са 1001 стубом. Још из доба Јустинијановог. Силазите кроз неку малу неу-

гледну кућицу и наједном сте над водом, међу самим високим, мермерним стубовима. Чамци, као зачарано, подземно царство. Турбе Махмуда 11. Велика осмороугаона гробна капела од белога мермера. У близини џамије Мехмед-паше Соколовића. На некадањем Теодосијевом форуму подигнута је Бајазитова џамија. Унутрашњост јој потсећа на Аја Софију. У доскорашњем војном министарству данас је универзитет. У главном медицински факултет. Лепо држан, још лепше уређен. Сви могући лабораторији, најмодерније инсталирани. Велики број страних научника има да спреми нови кадар младих турских раденика. Раде пуном паром и ведрим очима гледају у будуност. Поред универзитета је Сераскер торањ -60 м. висок. Са његове ватрогасне постаје диван је поглед на све стране. Као на длану видите Стамбул са свима остацима византијског времена, зидовима и аквадуктима, бедемима и утврђењима, Мермерним Морем и Златним Рогом, Босфовом и Скутаријем. Далеко према југоистоку поздрављају вас висока анатолска брда. Иза притворених веђа чини вам се као да видите где са Мермерног Мора пристижу грчке тријере са Дарданела у стари Бизантион, онда видите како се опасује Константинов град чврстим бедемима, чујете топот варварских дошљака тамо око Једи-куле и Дринопољских врата, видите страховити покољ и иза тога скидање златних крстова и намештање полумесеца и онда дизање новога краја - Галате и Пере. Јесу ли освајачи још шта поштедели? Да, идући према крају Златног Рога, наићи ћемо на малу Кахрић џамију, пуну ванредних мозаика из живота Христовог и фресака из живота светаца. Сасма на завршетку Златног Рога је чувена Ејубова џамија. Сама џамија по себи није нарочита, али је Турцима особито света због гроба неког њиховог пророка, странцима особито сликовита по својим предворјима и дивној фајанси. Поред ње је и лепо старинско отоманско гробље. Недалеко на брежуљку кафаница, гласовита по великој романтичарској инспирацији њеног госта Пиера Лотиа. Да се данас Пиер Лоти створи онде, бојим се да би се тешко разочарао. Романтизма у Турској више нема! Преостаје вам снаге још само за једну највећу џамију - Сулејманију (XVI в.). Сазидао ју је најчувенији турски архитект. Требало је да засени Аја Софију, па ипак се и

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

МАЈ-ЈУНИ 1935