Женски покрет

тета док обилазите по свима тим вековним историјским споменицима. Какав Запад! Цариград је старији од свију западних вароши, Цариград је синтеза Старога и Новог Света, синтеза Истока и Запада, мајестетични споменик светске империје. На хиподрому смо. Широк, леп трг. Подигао га је Константин Велики 330 г. да онде освети своју престоницу Нови Рим, како га је он назвао, Константинополис како су га други назвали. (Османлије су га назвале Истамбул врата блаженства). Кроз цео средњи век на хиподрому се сваке године прослављала годишњица саграђења, онде су се обављале и различите важне државне акције, а вршиле се и трке. Одмах нас привуче средиште хиподрома 30 м. високи Теодисијев обелиск. (У ствари је то обелиск египатског краља Путмеса III из друге хиљаде пре Христа, кога је Јулијан Апостата донео из Египта). Теодосије је успео да га постави на мермерни сокел, на коме је са све четири стране рељеф што приказује и цара Теодосија с породицом на хиподрому. Све је тако добро очувано, да у први мах чисто сумњате да је оригинално. Мало даље је змијолики брончани ступ, остатак посвећеног престола, што су га Грци поклонили Делфима на спомен своје победе код Платеје. Ту је и тзв. Колос, са 30 м. висок обелиск, некад обложен позлаћеним брончаним плочама. Још у X веку упоређивали су га с Родоским колосом. Пролазећи хиподромом било у које доба дана поред свих ових стародревних споменика питате се, јесу ли заиста овуда јурили „зелени и плави", је ли овде планула буна „Ника“ што је пламеном захватила цео царски Бизант? Све je као сан. С десне стране хиподрома је величанствена џамија султана Ахмеда (поч. XVII века). Најлепша је од свију цариградских џамија. Ма да је врло велика, има нешто необично ведро и грациозно у себи. Шест витких минарета дају јој неку особиту лакоћу. Хармонична је и споља и изнутра. Око централне средишње куполе нанизале су се најпре веће, па све мање полукополе. По четири па по три редом. Кроз високу, сталактитну капију улазите у велико предворје. Унаоколо портикус са 26 што мермерних што гранитних стубова, два онижа минарета и свом силом малих куполица. И једна врло лепа фонтана је унутра. Улазите у џамију. Зову је и плава. Високе, глатке стене од белога мермера, прекри-

вене су ванредно лепом плавом и белом фајансом. Куполу држе четири велика лука на четири огромна стуба, оздо мермером обложена, више rope исликана плавом орнаментиком. Купола с полукуполама даје унутрашњости облик грчког крста. Величанствен је мир. Хармонија структуре и боја улази све више у нас. Кроз високе прозоре преко михраба дубоко у унутрашњост продиру коси зраци сунца. Кога траже? Нас? Не, ми смо се нашле. Мало даље у страни, један верник клања се и моли. Зраци ћe понети његову молитву. -Бакшиш, ханум, бакшиш, салетеше нас при излазу мали турски шврће. Један слађи од другога. Време је одмицало. Пројурисмо кроз базар - цариградску чаршију - откривену и наткривену. Каква је, да је, интересантна је. Шта ту свега нема, почев од скупоцених дивних ћилимова па до најситнијих кујунџијских радова. Човек треба да упне сву снагу па да не упадне у клопку, да не потроши и последњу пару. Празник републике је. По чађавим, олупаним кућерцима - наличју отоманског сјаја, по тесним вијугавим уличицама вију се црвене заставице с полумесецом и звездом. Дупке пуни трамваји и читаве караване ведре школске деце, све то јасно говори, колико се Нова Турска радује што живи. Ата Турк је учинио своје и учиниће још. Турска је добила свога Човека. Он није само вођ, он је симбол културног напретка своје земље. „Од слабе иживеле Отоманије Кемал је револуционарним начином створио Турску, јаких, напредних људи“. Толико беде, али и толико вере у будућност нисмо нигде среле као у Цариграду. Турци се особито поносе свима споменицима које су сачували. Брижљиво раде на рестаурацији старих вредности. Престиж нације је у питању. Аја Софија je данас већ музеј. Огроман, пространи мозаик што су га зимус тек открили, још је сав у разним овојима. Као новорођенче у пеленицама. Али зато нас над царским дверима у нартексу чека онај мозаик Христа, Марије, архангела Михајла и цара Јустинијана. Не знам је ли хришћанска покорност игде тако снажно изражена као баш у овој пози великога цара. Унутрашњост храма још је и дандањи јединствена по својој архитектури. Нема ту

МАЈ-ЈУНИ 1935

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ