Женски свет

ликују. Та Чеда је одрастао под азурним небом Србије, на дверима, које воде па исток, „на најлеишу света страну“, иа за то и има јужњачки темпераменат, док гђа Елодија има темиарамент који се развија у вечитој магли престонице Велике Британије. Но и ако су им темиераменти различити, њихове су душе једнаке. Они су обоје духовити, обоје учени, o6oje образовани па ииак ]е питање, да ли би Чедомил> Мијатовић био данас човек, за кога се каже, да је ~један и једини у Српству“, да није било госпође Елодије, да на његов дар и скромно образовање и иауку, коју му је Српетво дало, накалами западњачку образованост и западњачку науку ? Да ли би био Чеда Мијатовић онако славан, као шго је, да му се није дух за грлио с духом духовите Енглескиње Елодије Лотн? Да! ноштоване госпођице, томе браку имамо ми Срби много да захвалимо. Само је поред госнође Елодије Мијатовићке могао иостати Чеда Чедом, као што би с друге стране и госпођа Мијатовићка остала за нас незнана, (и као што би тиме и ми остали незнани за друге), да се нису њих двоје упознали на оној забави код чувеног Брокхауза. Чедомил> Мијатовић је од ирироде велик дух ; образовање му је и наука за наше прилике била велика, али је тој науци и образованости прицошла још и темељита многостручна образованостгоспођеЕлодије, и тако се, и само се тако Чедомиљ Мијатовић винуо у висине, те је „један и једини у књижевности српској“. Кад у ученим раеправама из политичне економије и Финанцијске науке наиђемо у Чедомиља Мијатовића на јединствену дуб љину мисли и голему науку. иа темељито познавање прилика и институција у великих народа, верујте ми, да је то у многоме заслуга госнође Мијатовићке, јер је само иоред ње Чедомиљ Мијатовић добио воље и прилике, да све паучи, све види, са свачим се упозна. Или ако сте читали његове дивне историјске чланке и студије и његове јединствене приповетке, па кроз слатко-

гласпи тон дела његових слугаали откуцаје срца његова, зар вам се није наметала мисао: „0, зар може овако узвишено мислити и овако слатко писати о свему, а нарочито о жени, човек један, а да се сам није у читаву живогу дивио женским врлинама, гледајући их на мајци својој и жени својој? 44 Али ја не тражим на ово одговора од Вас. Та ја сам тај одговор читао са огледала душа ваших: са ваших усана и ваших очију давно нре, него што сам дошао амо и сео на место ово. Ја сам га читао у Вашем осмејку и сузама, које сам видео, гледајући Вас, како читате, и слушајућн Вас, како са заносом говорите о женским карактерима Мијатовићевих најновијих приноведака: о несретпој и сретној Иконији, везировој мајци, о узвишеној Маргити, и о оној идеалној старици баба-Станији у „Рајку од Расине“. Ти су ми осмејци Ваши и сузе Ваше исто тако класичан доказ за истинитост речи мојих, као и сам Чедомиљ Мијатовић, који ми уједпомписму иише: „Најбоље је дело жене моје то: што је узела у своје руке моје лично образовање, Краљица Наталија ми је чеето пред друштвом казивала: „Ви имате вашој женимного да захвалитеР... Као што видити, ја то радо и са захвалношћу признајемА Јесте! Госпођа је Елодија отворила духу Чеде Мијатовића више и шире хоризонте, она му je била, а и данас је анђео хранитељ, који бди над нашим Чедом, да не клоне под тешким теретом судбине, која га одиста неправедно гони, но коју он споси стојичком мирноћом, јер као што сам вели у једиоме писму : „Дапашња горчина живота није ми горка, јер ми не долази са неправде других људи, већ долази као праведна последица мога ирекомерног оптимизма!“ Ох како тужно јече ове речи! Али и из тих тужних речи трепери самоиоуздање, блиста величина духа једиога човека! Али немојтс никада заборавити, да иоред тога човека стоји права жена, стоји једна Елодија Мијатовићка! (Сврпшће се.)

Вр. 10. ЖЕНСКИ CBEt.

147