Женски свет, 01. 11. 1893., стр. 11

Берујте, да јој се кћери народа ерпског не ће моћи лепше одужити, него ако се свагда буду сећале те ретке жене, ако је буду иоштовале и трудиле се, да задобију врлине, које красе срца и душу госпође Елодије М. Мијатовићке, а нарочито ако буду изучавиле историју српску и умо творине народие, које је госпођа Елодија иригрлила, као права Срикиња. Ово друштво, у коме се ја сретним Хвала ти ! /Еивела!

осећам што могу данас беседити, већ врши ту племениту задаћу, за то је ово друштво позванвје, пре него и једно друго, да са данашњег евог скупа пошаље на магловите обале Темзине поздрав иун захвал ности и поштовања трећој Еиглескињи, чије је име поред имент мис Ирби] еве и Макензијеве тако теспо скопчано с именом народа нашег, да иошаље поздрав госпођи Елодији Ч Мијатовићки:

КОНСТАНТИН ВУЧКОВИЋ

{тддодико иута мора човек од осећаја, В да уздане у нашим данима и да по-IсШ&иllмисли : нема од нас ништа, ми морамо пропасти. Јер кад човек разгледи срнско поље и види на њему у свима крајевима, како буја силан моралан коров, онда заиста мора да стреои за будућност на~у. Али у сред тих мутних погледа, искрсие по која варница родољубиве тежње у једном ил другом крају нашег живља и човек се тргне из тужних мисли, охрабри се и почне веселије гледати у будућност: Тако нас и ових дана тргла из сумор них мисли не варница муњевита сјаја, која засене очи, па се на брзо изгуби у друштвено комешање, него нас разведри зве зда ирве величине, која ће сјати делима својим за сва времена и која нам пружа наде, да ће светлост таке величине загревати далеке нараштаје наше и својом топлотом крепити моралну спагу и иодизати величину дугаевну. Та велика звезде појавила се на пашем чаробном приморју у леиом граду Снљету, а име јој је: Еонстантин ВучKOeufi. * У детинству своме, беше убого херцеговачко сироче, те га ио смрти родитеља му прихвати и одржи стриц Силвестар ЂучковиЛ, нарох у Сарадину. Још као млад, а сирома, етуии у службу трговца Крсте НиколиЛа-ТузлиЛа у Снљету, родом из Босие, који иије имао своје деце а заволео јако доброг и вредног младића Константина. те му на самрти остави

сво своје имање, да с њим по својој вољи раснолаже Константин Вучковић нродужио је радњу трговачку с таким успехом, да је до смрти своје нодигао имање на ио милијук на, покрај свег тога, игго је свуда делио, где год је доспео и где је год чуо за невољу и несрећу. Ал дође и његов последњи дан, а и ои не пмађаше своје крви, да му очи заклогш, те остави иоред знатних и великих легата сво имање своје опет једном сиро маху, своме добром деловођи, Орбину из Требиња Стевану ПеровиЛу с условом, да има за 16 година дана, сваке године по 10.000 ф. (дакле 160 000 ф) предавати „Матици Српској“ у Дубровнику, која се има по жељи његовој основати Даље је оставио 50 000 ф. на фонд сарајевске сри. вел гимиазије. Оста Нио је 11.000 ф српском радничком друштву у Сиљету, да се отуда сваке године издаје интерес, као удадбена нрииомоћ, по једној кћери чланова овога другптва. 3000 ф. оставио је дасеразделемеђу сироте морнаре и 1500ф. међу градску сиротињу. Осим тога даривао је млоге цркве и манастире по Босни, Херцеговини и Далмацији са 1000 ф. 500 ф. и 300 ф. Осим тога наредио )е своме наследнику, да преда 2500 ф. православиој консисторији у Задру као фопд за градњу срп. православне цркве у Спљету. Константие Вучковић стекао је овим чином себи угледно место међу наше прваке и добротворе приморске, блажене памети: Силвестра Вучковића, свога стрица, Бо-

Бр. 11. ЖЕНСКИ СВЕТ

171