Женски свет

Берујте, да јој се кћери народа ерпског не ће моћи лепше одужити, него ако се свагда буду сећале те ретке жене, ако је буду иоштовале и трудиле се, да задобију врлине, које красе срца и душу госпође Елодије М. Мијатовићке, а нарочито ако буду изучавиле историју српску и умо творине народие, које је госпођа Елодија иригрлила, као права Срикиња. Ово друштво, у коме се ја сретним Хвала ти ! /Еивела!

осећам што могу данас беседити, већ врши ту племениту задаћу, за то је ово друштво позванвје, пре него и једно друго, да са данашњег евог скупа пошаље на магловите обале Темзине поздрав иун захвал ности и поштовања трећој Еиглескињи, чије је име поред имент мис Ирби] еве и Макензијеве тако теспо скопчано с именом народа нашег, да иошаље поздрав госпођи Елодији Ч Мијатовићки:

КОНСТАНТИН ВУЧКОВИЋ

{тддодико иута мора човек од осећаја, В да уздане у нашим данима и да по-IсШ&иllмисли : нема од нас ништа, ми морамо пропасти. Јер кад човек разгледи срнско поље и види на њему у свима крајевима, како буја силан моралан коров, онда заиста мора да стреои за будућност на~у. Али у сред тих мутних погледа, искрсие по која варница родољубиве тежње у једном ил другом крају нашег живља и човек се тргне из тужних мисли, охрабри се и почне веселије гледати у будућност: Тако нас и ових дана тргла из сумор них мисли не варница муњевита сјаја, која засене очи, па се на брзо изгуби у друштвено комешање, него нас разведри зве зда ирве величине, која ће сјати делима својим за сва времена и која нам пружа наде, да ће светлост таке величине загревати далеке нараштаје наше и својом топлотом крепити моралну спагу и иодизати величину дугаевну. Та велика звезде појавила се на пашем чаробном приморју у леиом граду Снљету, а име јој је: Еонстантин ВучKOeufi. * У детинству своме, беше убого херцеговачко сироче, те га ио смрти родитеља му прихвати и одржи стриц Силвестар ЂучковиЛ, нарох у Сарадину. Још као млад, а сирома, етуии у службу трговца Крсте НиколиЛа-ТузлиЛа у Снљету, родом из Босие, који иије имао своје деце а заволео јако доброг и вредног младића Константина. те му на самрти остави

сво своје имање, да с њим по својој вољи раснолаже Константин Вучковић нродужио је радњу трговачку с таким успехом, да је до смрти своје нодигао имање на ио милијук на, покрај свег тога, игго је свуда делио, где год је доспео и где је год чуо за невољу и несрећу. Ал дође и његов последњи дан, а и ои не пмађаше своје крви, да му очи заклогш, те остави иоред знатних и великих легата сво имање своје опет једном сиро маху, своме добром деловођи, Орбину из Требиња Стевану ПеровиЛу с условом, да има за 16 година дана, сваке године по 10.000 ф. (дакле 160 000 ф) предавати „Матици Српској“ у Дубровнику, која се има по жељи његовој основати Даље је оставио 50 000 ф. на фонд сарајевске сри. вел гимиазије. Оста Нио је 11.000 ф српском радничком друштву у Сиљету, да се отуда сваке године издаје интерес, као удадбена нрииомоћ, по једној кћери чланова овога другптва. 3000 ф. оставио је дасеразделемеђу сироте морнаре и 1500ф. међу градску сиротињу. Осим тога даривао је млоге цркве и манастире по Босни, Херцеговини и Далмацији са 1000 ф. 500 ф. и 300 ф. Осим тога наредио )е своме наследнику, да преда 2500 ф. православиој консисторији у Задру као фопд за градњу срп. православне цркве у Спљету. Константие Вучковић стекао је овим чином себи угледно место међу наше прваке и добротворе приморске, блажене памети: Силвестра Вучковића, свога стрица, Бо-

Бр. 11. ЖЕНСКИ СВЕТ

171