Женски свет

сте ви изволелм рећи, већ доцније (или раније) ... те и те године.“ И верујте, књижевници иа то оћуте, не из куртоазије према једиој дами, већ из најпростијег разлога оћуте за то, што је госиођа Мијатовићка имала право Поред тога је као ирава Енглескиња још и ретко религијозна, и уноредо са духом негује и тело, .за то и јесте вазда добра здравља, вазда чила и неуморна. Но има једна врлина, коју не могу ћутке прећи, и која је уздижс до идеалних висина старих Римљанака, а то ie ње зина искреиост. Било је дана, када министри краља Милана нису хтели краљу да рекиу што год, за што су знали, да му је личио неиовољно. и тада би редовно госнођа Мијатовићка примила иа себе ту тешку задаћу, и она би свагда краљу рекла, шта мисли о овој или оној намери, о овом или оном делу краљеву, и то би му рекла свагда у очи, отворено, без кићења, не штедећи ни мало његову осетљивост. Краљ је Милан јако уважавао ту искреиост госпође Мијатовићке, м кад је захвапио на иреетолу, дао јој је за сномен свој велики портре са врло ласкавим натписом и захвалом на њеном искреном ири јатељству. Искреност госпође Мијатовићке није могла добити леишега признања. него што је добила онда, кад се један краљ растајао с нрестолом својим, иа се и у томе часу сетио оне особе, која му се често једина усуђивала да у очи рекне ouo, што су многи и многи мислили, али ппсу смели да му кажу, док је седео на престолу краљевском! Така је ето госиођа Елодија Мијатовићка! Нико ваљада не осећа као ја, како су бледе ове боје, којима је њену узвишену слику моја невешта рука насликала, но то ништа не смета, да госпођа Елоди ја Мијатовићка остаие велика, да као узор послужи свима нашим Српкињама. Да ! Красна је то и величанствена слика! Велика је то, права жена, жена %% т’ До/jiv. Па како онда да се Српство не нопоси, што му је у део иало, да је покћери! Но мора се признати, да се и Срнство трудило, да колико-толико даде и видљива знака своје благодарности на услугама, које

му је учинила. Госиођа је Мијатовићка добила признање од „Друштва Црвеног Крста“ у Београду и безброј адреса и захвалница од општина, друштвава, ђака и сиротиње. Крал> ју је Милан одлнковао ОФицирским крстом светогц Саве, а краљица Наталија својом медаљом. Њезии нревод српских народних песама о Косову узидан је у темељ споменика косовеким јунацима у Крушевцу, а у Србији ће свако с највећим поштовањем скинути капу, чим чује, да се спомиње име Елодије Мијатовићке. Али није то ни сјај ордена њезиних, ни множина писмених захвалница, које је добила, што ме управо заноси, кад иомислим н i изразе захвалности, што је до сада добила. Мене друго нешто може да одушеви, а то је, кад огворим ре мек- дело српске историјограФије, Чедина „Турђа БранковићаД па одмах на првој страни прочитам ове речи иуне значаја и пуне осећаја: „Ово моје прво веће историјско дело носвећујем мојој жени у захвалност на симпатији, којом је иратила овај мој рад, и на помоћи, коју ми је указала преписујући ми изводе из исто ријеких извора.“ За мене је ово носвета над посветама, јер се у њој најсјајније огледа, колико је госиођа Елодија својим радом и подстаком допранела, да Чеда ностане Чедом, и колико Чеда уважава ту заслугу госпође Елодије. Но госпођа Мијатовићка иије жена ташта; она није радила и писала ради славе и ради какве захвалности, већ је радила и писала, што ју је на рад гонио сјајни дух њезин и осећаји правде. - Она најленшу награду за труд св )ј тражи у томе, да се испуне сви они захтеви нравде и нравице, за коју се она читава века свог борила. И као што је дочекала иобеду правде, одличне у ствари американских робова, за које се таким жаром за узимала у младости својој, нека би Бог дао, да дочека и иобеду оне праведне ствари, за коју се заузимала и борила читавог брачног живота свог, победу ствари у коју свиколици са њом заједно непоко лебимо верујемо! Но ми се ипак за то морамо паштити, да јој се свакад захвалнима покажемо, а

170

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 11.