Женски свет

иише чланке из Срнства и о Српсгву. Ето је и децембарека свеска часописа „The Eeastern and Westetn Review“ донела љезину духовиту несму „Благо цара Радо вана и са кратким уводом, у коме тумачи, шта је то „благо цара Радоваиа“. Наравно, да ни златно перо госиође Елодије Мијатовићке није могло пмати чаробну моћ, да од хладних Енглеза начини ватрене Србо Филе, али је то перо ипак много учинило. За време српских ратова Енглези су учинили многу чове чанску услугу Срнству, а то је у многоме и многом заслуга госпође Мијатовићке, као год што је њена заслуга и то, пгго су данас у Енглеза појмови о Србији п Српству разбистрени и што се данас у Енглеза о нама у многоме боље и праведније суди. Али није само на књижевности раднла госиођа Мијатовићка, и само тиме стекла ирава на нашу вечиту захвалност, она је и ипаче радила на пољима јавнога живота. Тако је била једна од оних београдских госиођа, које су 1 5 75 године покренуле мисао о оснивању „женскога друштва“. За време ратова, које је Србија водила с Турцима, живо је радила у Црвеноме крсту, номажући рањенике и сиротињу. Па када узмемо на ум, шта је опа све радила и урадила за Српство, онда су нам јасне речи Чеде Мајатовића, кад каже: „У онште, када би ми жема бмла рођена Срнкиња, не бм се више ансорбо вала интересима српс.кога народа. у чију сретнију будућност верује више и постојаније од мене самога 1 . Но и ако је госпоћа Елодија Мија товићка толико радила за Српство, она је ипак остала верна кћи народа, из кога је поникла. Сваки ијоле важнији иокрет и догађај у животу енглескога народа ие осгане без утецаја на њено срце, п тада се обично са њепе лире разаспу звуци, нуни нскреноети и топлоте. Тимјесвојим осећајима и не давно дала одушке, сиевавши несму „Опе and iudivisible u , која је [итампапа у априлској свесцп спомињаног великог лондопског ревиа.* * Кадм је овај мламак већ био у штамми. добио сам из Лондона свсчану свеску ~Life“-'i, која је изашла у

Гошгођа Елодија Мијаговићка живи од 1889 године у Лондону, где неуморно ради на књижевности и журналистици. Тако је сталан сарадник на чаеоиису „The Eeastern and Westem Review“, даље на недељном часоиису Гледстонових либерала r The Speaker“ и на чувеноме друштвепоме часошиеу ~Thelife u , у коме је међу ос/галим спевала две тонле лесме, једну Фердинанду краљевићу румунскоме, као веренику, а другу вереници му Марији Единбаршкој. Осим тога изишле су у томе часонису још два њезина слободна превода, једне ПетеФијеве и једне Верешмартијеве песме, које је препевала на молбу једнога свог пријатеља Мађара, и за које је добила много комнлимената. Ма које дело гоепође Мијатовићке да узмете, на било оно у нрози, било у везану слогу, одмах видите једну веома духовиту и образовану женску с темељитом, многостручном спремом и илеменитим срцем. Па као год што је темељита у садржини и ненадмашна у песничкоме полету. тако је исто велика и у снољњем облику својих дела. Могао бих Вам наводити многа места, из којих бнсте видели лепоту њезина стила, али то не ћу да чипим, јер на штоР Зар је нужно говорити о стилу у делима жене првога и ненадмашнога стилисте српског, који добар део славе има да захвали једино жени својој? Па као што је госпођа Мијатовићка (единствена у јавном животу, така је и у приватноме. ГБезин je брачни живот, као што сам већ напоменуо, идеално срећан. У друштву је нријатна, само се мора човек добро пазити, шта ће и како ће рећи, јер се није један пут десило, да који књижевник говори, и сви га мирно слушају. На једаред се чује љубак и у ггив т лас госпође Мијатовићке: . Пардон, господине, ви сте ако се не варам иогрешили. Битка. о којој сте Јоворили, није била годипе, које славу венчања надвојводе Јоршког, сина иринца Ве.лског. у тој је евечаној свесци одмах на првомс хместу песма гђе Мијатовићке: „Bring roses! more roses!“, у којој гђа Мијатовићка младачким жаром даје одушке прекаљеним осећајима својс ноданичке верности м нрема овоме иаданку динаотије Велике Британије.

Бр. 11. ЖЕНСКИ СВЕТ.

169