Женски свет

Пут једнако рђав ; мислили смо ; сад већ икочијаш би волео да смо лађом отишле, а њега да смо из Митровиде кући послали. Нема помоћи, јер нигде се не види никаквог села, а нити ми нити кочијаш знађасмо нравог пута. Једнако заииткивасмо, кад којег сељака сретосмо, колико има до Босута. Један нам одговори, даимајош доста, а други да је иза треће шуме Босут. Мишљасмо да се шали. Какве три шуме, кад још ни до једне нисмо стигли? Тек нешто као кроз маглу назресмо, иа помислисмо да је село. Сељак није лагао. Једва носле четир сата заиђосмо иза треће шуме, и одмах угледасмо речицу, која у Саву утиче. Занитасмо људе, којисукрај шуме радили, каква је то речица, и где нам ваља преко ње прећи. Уиутише нас где се морамо иреко реке превести па тек онда у село Босут. Ту се Јулка сети неког кума, који се из њена села овамо доселио. Упита она људе напревозу за свог кума, они нам показаше недалеко дућан, где ји нревоз морамо платити. Пошто нас пут није кроз село водио, то га нисмо ни видели, само ред кућа крај Саве и Босута, које мислиш да тону у блато. Заустависмо се нред кућом Јулкиних нознаника. Одмах изађоше кум и кума, који се изненадише, кад иознаше Јулку. Позваше нас у нутра но ми са изговорисмо да се морамо журити а у ствари је било што смо чуле да је по дне а нисмо хтеле да се задржавамо. Мислиле смо да у Рачи ручамо, а рекоше нам да има више од једног сата донде. Јулку силом одведоше у нутра. Ми јој довикнусмо да се не задржава. Четврт сата прође а њих нема. Чујемо звецкање кашика, сигурно ручају. Ми овде гладне и љуте и учини нам се неправо, зашто она да руча а ми гладни на колих да седимо и у дебело блато да гледамо. Чусмо где у двориште изађоше па стадоше разгледати стаје а Јулка све их жури. Ми јој довикнемо да ћемо без ње отићи. Једва изађоше те се опростисмо. Још зловољније бисмо, кад угледасмо лађу, где се из Раче већ враћа. Пут све црњи и гори. Једва после три сата стигосмо у Рачу. Одмах се распитасмо, да ли нам је зет стигао. Рекоше нам да није Сад смо тако биле утучене, да насје одмах и глад ирешла. Ни једна није хтела да руча. Ја сам им целог нута говорила да телеграм не ће стићи на време, јер нам зет није у Бјељини, већ три сатадалеко од Бјељине код манастира Тавне. Али смо се надале да ће

тај дан случајно у Бјељини бити, где би за телеграм дознао. Можда нас преко на босанској страни чека. Отправисмо кочијаша сазимским огртачима кући, а ми остасмо чекајући скелу из прека да се врати. Саме са црним мислима, и лажним путним листовима и са зебњом у срцу, не знајући шта нас очекује преко. Једва се и скела врати па се одмах у њу еместимо. Али се навукоше црни облаци и јако захлади. Јак је ветар дувао те се споро возисмо. Дограбисмо оно мало огртачића, што ионесосмо. Јулки онет паде у део најболш. Кад јој то приговорисмо, она нас прекори што посласмо све натраг. Она се у опште за себе увек највише бринула. Кад стигосмо преко, одмах распитасмо за зета. Тамо га сви познају, али га нико не виде. Шта ћемо сад? Предасмо пасоше, које је чиновник врло пажљиво читао и нас посматрао. Бојасмо се, да ће нас отерати натраг, као што се то више пута догађа, кад су путни листови сумњиви. Једва дочекасмо да нам их натраг врати. Сад још једна брига Оно неколико кола, што је било за путнике, ноузимаше неки трговци, док се ми бављасмо тражећи и распитујући за зета. Само двоја теретна остадоше утоварујући пиво да возе у Бјељину. Понудише нас да седнемо на бурад. Ми не хтедосмо, док се један не досети те премести бурад у једна кола а друга нама _\ ступи, али сасвим празна. Без седишта и без ичега морадосмо се задовољити са два покровца за седиште. Не имађасмо се кад премишљати, већ се журно попесмо у кола,јер киша поче падати Још се све и не попесмо а коњици кренуше. Јулки још до шале. Оиази нам да коњи зато кренуше што осетише крштене душе те хоће да бегају. Јулка је мислила да јенаш кочијаш Турчин јер имађаше нешто као чалму око главе обвијено. Запитасмо га. Он нам одговори да није. „Па зашто носиш чалму као Турчин ?“ „Да ми је топлије." Ветар се подиже а киша је пљуштала тако да нисмо могли држати кишобране. Кочијаш нам је нудио своје покровце, бар да хаљине са.чувамо. Побацасмо шешире у кола, јер ветар хтеде да их однесе Анка. примети, да нокровци ужасно смрде. Не имађасмо се кад гадити, већ бисмо се и смејале и плакале. Киша нас је све до Бјељине пратила.

Бр. 6. ЖЕНСКИ СВЕТ.

93