Женски свет

о томе, како би се могао олакшати иоложај жене као матере, дакле у еамој породици, како би ее ту могло материнској нежности веће важности прибавити. „Оне треба да вмају млого ширу наставу“ вели писац. Ово заиста није тек тако избачена Фраза каквог недагога прежватала, већ је резултат оштрог посматрања, и то посматрања бистрих очију, који на први мах виде недостатке. Знам, да ће и саме многе матере у себи рећи: та ми кад смо младе биле, нисмо ни толико училе, колико сад наше кћери уче, па нам је добро било, и нама и нашој породици а гле, сад захтевају још ширу наставу! Но ово ваља добро разумети. Писац овде сигурно мисли, да не треба на пола пута застати, него кад је већ изречено начело, да наука ваља да је и женској приступачна, онда ту науку ваља пружати чисту, а не у млогој води размућену. Да расветлим то једним примером. Густав Аминтор износи нам у једној својој књизи*) разговор једног токорсе добро и фино изображеног девојчета са једним мушкарцем. Девојче је то држало, да кад је она своје женске школе изучила, да даље од тога у науци нема ничега, да она свашта зна и о свачем може разговарати, и сматрала је тога мушкарца са сажаљењем. Но како се убезекнула, кад је у разговор дошао неки рачун, те јој је исти мушкарац, ослањајући се на њено малено знање у томе и уски круг бројева стао расветљавати, како није хиљада крај свима бројевима, како после ње има и већих бројева. Да има носле даље и таких бројева, које човечији ум не може достигнути; да се таки бројеви у науци сваки час употребљују, кад се у науци о звуку и светлости броје трептања, или брзине. Кад је то девојче чуло сад ирви пут у своме животу о тим стварима, оно се престравило и застидило, те је Кроз плач довикнуло: „Па зашто нису и нас у школи то учили, зашто су нам замазали очи тек неким надризнањем, *) Fiir nnđ iiber die de.ntschen Frauen. Von Gustav V. Amyntor. Ову књигу препоручуј емо на прбчитање нашим интелигентним женскињама, у њој he наћи млоге женско особине на врло фини начин описане,

а ми смо себи уобразиле, да смо већ бог зна како учене.“ То је сигурно и писац овога дела, о коме је овде говор имао на уму, кад је рекао, да „женске треба да добију много ширу наставу. На васпитање полаже писац главно тежиште, и отворено изјављује, да му се овај садашњи начин васпитавања ни мало не допада; да би волео, да у томе одемо у натраг, тамо у XVII. век, а то је, да жена буде кућеница; те жели, да жена у XX. веку оде натраг у кућу, јер је жена овога века изашла мало из куће, те и човек онда нре живи у гостионици него у породици. То је баш дијаметрално противно од онога, што женске еманципаторке хоћеју. Оне би баш хтеле, да жена што већма изађе из куће, да је изведу на биралиште; да прави зборове; да бира посланике; да решава разна друштвена пптања; једном речју, да стресе са себе оне грозне окове, што су јој мушки справили, и да буде слободна. А гле, тако славан писац, Жил Симон вели, да су оне за ова два последња века и сувише изишле из куће, да је задаћа идућег века, да жену врати опет! натраг у кућу! Баш је то грозан човек! Ми кажемо да је ово напредан век, да смо у свачем коракнули напред, и да идући век треба да је још напреднији, те треба да још већма унапреди и усаврши, што од овог века у насљедство прими. Па овај век једва је мало извео жеиу из куће и породице, а идући век да је опбт врати тамо где је и била. Леп би то наиредак био ! Признавајући напредак данашњег века, писац нам са јасним потезима црта разлику између старог, доброг времена, и данашњег друштвеиог, економског и политичног стања. То се, дабогме, све односи на Француске прилике, а на остали свет се односи толико, колико је развитак свију тих околности у Француској имао уплива и на остали свет; у колико су дакле исте последице оног преображаја у Француској. Признавајући напредак у свако.ј струци, па и јавном политичном моралу, ј писац напомиње, да данашњи век није на-

118

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 8