Женски свет

По љепоти, ни по доброти својој, горњијем пјесмама не уступају : Међу Срикињама, У з II ех а р, Мл ад о ј С р п ки њ и, X а ј е л а в н о је Србин бити,Пред пролеће, Покојном Војиславу, Српска вила и Бесмртном Љ у б и Н е н а д о в и ћ у. Особито су допадљиве и њежношћу својом освајају наспјесме: На сестрином гробу и М о ј о ј с еј и. Прва иочиње овако : Све пролази, пада, Све заборав крије, Али моја туга Још престала није. Све пролази, пада, Али туга тајна, У мојој је души Као вјечност трајна! Ја не могу, сејо, Увенути цв’јете, Заборавит’ никад Успомене свете! У другој пјесми одсијева љубав братска према сеји • Љ у б а в, к о ј а н е б о м д и ш е ! као што пјесник, у истој цјесми, вели. Оволико сада о нрвоме дијелу; па да пређемо на други. У овоме дијелу су, — као што напријед рекосмо, — саме љубавне пјесме. Али ни ово нијесу пјесме, као у толиких млађих иесника: нразни уздисаји, празне жеље, а најпразније мисли. Ове су пјесме потекле „од срца ерцу“, — испјеване су под утисцима најњежнијих и најискренијих осјећаја. Прва од ових ијесама је : Т и с и. Ти си она сила света, Ти cu онај Бог, Што си дигла небу, вису, Крила духа мог. Ти си звјезда, твоме зраку, Сл’једи путник млад, Ти му дигла нову вјеру Оживила над. Ти си небо, у твом оку : Сунце, рај и бог, Па и ова пјесма моја Дар је сјаја твог. Одмах за овом, долази лијепа пјесма: Љ ељов дар, па онда Ружа, Пјевај јој срце м о ј е !

Пјевај јој срце моје ! Стреси звјездице сјајне, С бесмртног величанства звуком љубавног мил>а, Да њима уресим свето њене косице бајне, У којима се љева мирис питомог смиља. Какав лијеп ночетак! Даље су лијепе ијесме : Љ у б им, Пр у ж и ми пехар, Колико пута кроз бескрајне сно в е, Рајски таласи, коју овђе износимо : Кад погледам груди твоје Чини ми се: као да су, Два голуба запливала, Светог раја по таласу. Ја полетим тице -грлит’ На срдашце моје врело, Па у талас светог раја Утопи се жиће ц’јело. Осим ових морамо истакнути ијесме, које се њежношћу и искреношћу одликују нада све друге. Те су пјесме: Сахрањено миље, Свјетла ј е м и c’o мој а, 3ароб љ е н о тиче, Мо м е анђелу, У дуб и н у ду ш е мој е, Руж и н пупо љ а к, Цвиј е т а к у рос и, oтво р и л а си двери, Ни прост ор ни судба, Иа растан ку, Веч е, 0 ник а д виш е, У сн ови м а иПр о љ етњ а ноћ. Но норед ових пјееама, у овоме дијелу, још се иетичу: Лаку ноћ, Твој уздисај, Анђео љубави, Заљубљени анђео, а нада све Путник. У овој ијесми излази пред нас пјесник и као сликар, који вјешто слика: „Слатко чедо“ у липином хладу, те нам изгледа, да то дјевојче збиља пред собом гледамо са „расиуштеним, лијеним власима“ и омејком на лицу. У заносу пјесник овако јој довикује: Бјежи и ти, момо, бјежи, да не гледим, Твоје рујне усне и бјелину груди, Твоју л’јепу чедност поштујем и штедим, Ал’ човјек са срцем може да полуди. Опиће се душа млада, Замаглиће око моје, Па посрнут’ могу тада На пребјеле груци твоје! Но овђе морамо нешто н замјерити пјеснику, а тс је: што је норед красне пјесме „В е ч е“, штампао пјесму „Мирна ноћ“. Обје ове ијесме скоро су једно и исто, а обје се скоро једнако свршавају. Ево свршетка пјесме „Вече“: И сада славуј њежну пјесму буди, М звјезде сјају тајанственом дражи,

174

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 11