Женски свет

Рур. 5

Лапас видимо једну установу, која може бити и корисна п штетна. То су дописне карте. -

„Лепа дописна карта са уметнички израђеном сликсм каквог дивљачно-живописнога предела; слика познатога каквог чувеног лица; слика каквог јунака за род и за прссвету; слика која преставља ношњу једног пили другог краја или какве народности п томе подобне — корисне су.

Алп, данас, тако много уобичајене карте са сликама порнографске садржине: које престављају све оно, што нам квари укус; што нас одвраћа од нашег узвишенијег погледа на овај свет, — те су слпке п карте бескорисне; оне нису „души

ЖЕНСКИ СВЕТ

7. повластица“, како се наш велики песник изражавао о причи; оне не могу пружити никакве користи, па ма да су и вештачки израђене.

Верујемо, да свака дпчна Српкиња овако мисли о сликама и картама, које оппсасмо као бескорпсне; те свака Српкиња треба да се труди, да не прима то ало туђинеко, већ да пре бира на првом месту карте и слике, које су ближе нашем српском срцу, нашој ношњи, нашој уметности и нашем укусу.

Овакве слике и карте, сваки српски дом.

нека красе

У Ваљеву, 15. фебруара 1906.

Драг. Е. Столповић писар судски,

ЕЈ

Кад би био...

Кад би био славуј птица, Ја би Теби само пјево

И са пјесмом покрај тебе Млађане би груди згрјев'о.

Па кад пане ноћца тамна, Под твој би се прозор свио, Милозвучне пјесме пјев'о

И чувар ти цвјећа био.

Ја би себи међу цвећем, Л'јепо мјесто изабрао

И мирисно шарно цв'јеће Кроз прозор ти додавао.

Ружом би се закитио Да ме она млада краси, Еј, тада би моја драга, За ме били сретни часи.

То је моја пуста жеља; Ал то нигда бити неће, Јер ти други пјесме пјева И други ти бере цвјеће.

Приједор.

Димитрије Ј. Матијашевић.

еј тези

Песма другу.

Са добрим зло, са злим се добро пари, И вечна мена стопе твоје следи; Једаред туга образе ти бледи,

А за тим опет радост их озари.

За осмех често сузу мораш дати,

И свуд се среташ с поразима јава; Анђео туге никада не спава,

И не знаш кад ће на пречац ти стати.

Ал шта би био век без борбе, јада, Празнина пуста, досадна и стара: Тек она душа зна да снове ствара, На јави много што трпи и страда!

Осек.

Славко С. Диклић.