Женски свет

Стр. 166. браћа Наполеонова на престоле, а сестре му за крунисане главе.

Паулина Бонапарте удала се за кне ва Бордеза у Риму, врло богатог мехецена и потомка најстаријег племства. У то доба блистала је по Италији и далеко преко граница њених слава Антонија Кановасе, који је под снажним утецајем ва стару уметност одушевљеног времена, вратио пластику од неприродног рококоа, на класичну преставу облика. Он је стварао младалачке појаве у белом мрамору, које су тада свакога, доводиле до усхићења и заноса. И онда није никакво чудо, што се и лепа, страсна и духовита Паулина Бордеве, одушевљавала за великог мајстора и његову уметност. И она му је с места послужила као модел за Венус, која упола нага лежи на дивану. (Ово је ремек дело првог реда и оно је већ толико пи толико пута у па“ лати кне:га Борђеве, паазвало буру одушеевљења и дивљења. Веле, да је Напо леон беснио од гнева, кад је дознао за овај скок своје сестре; али није се дало ништа учинити против ове недаће.

Још један други члан Бонапартове породице и ако много доцније, ступио је у интимне о носе са једним уметником 81. октобра 1802. год. а то је била рођена принцеза Шарлота Наполеон, кћи Јосифа Бонапарте, најстаријег брата На: полеонова а некадашњег краља шпанског пз брака са Маријом Клери, ћери богатог трговца из Марсеља.

Млада и лепа принцеза Шарлота, удала се за тадашњег престолонаследника холандског, Наполеона Луја. После смрти свога мужа 17. марта 1831. год. она је ступила у односе, са толико у звезде кованим сликарем Робертом. Својим ремек делом „Долазак жетелаца у рптове понтиненске“, француски је уметник изазвао читаву буру дивљења.

Принцеза се много пута бавпла у

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 7. И 8.

његовом атељеју и она му је за многу слику позајмила своје лепе црте. Уметнок је живео у нади, да ће га принцеза узети ва мужа, али од тога није могло бити ништа и он је на послетку извршио над собом самоубиство.

Споменућемо још п то, да је у Данекеровој чувеној мраморној групи „Ари“ анда јашећи ћа пантеру у сусрет Бахуву“ била модел чувена глумица Фосети, кћи врло пмућних родитеља из грађанског реда. Она је без сваког устевања 1807. год. баш када се Данекер бавио са бистом Ш!злеровом дала реч, да ће му бити модел за извесну цел. И већ 1807. године био је модел израђен у пловачи, а три године доцније у мрамору. Што је ово уметничко дело испало овако дивно, има се у првом реду да благодари његовом живом моделу.

За израду појединих чести овог дела, он је по причању употребио још 20 најлешших жена из Немачке, Аријанда купљена је за 54.000 марака од државног саветника Бетмана иона се данас налази у његовом замку у Франкфурту на Мајни.

Најзад ваља нам споменути то, да је Ханс Макарт у избору својих модела, бпо врло срећне руке. Његов атеље у Бечу није се празнио од лепих жена веселог града на плавом Дунаву из најотменијих кругова друштва, које је он онако женпјално бацао по своме платну па их умакао у море фантастичних боја, да човеку при гледању истих срце прекипи од усхићења и дивљења.

Велика уметност пуна је помирљивости; ми ступамо пред њена ремек-дела и не пада нам на ум, да распитујемо за њихове моделе, већ се занесемо од њене племените, неизмерне лепоте, која из ње блиста ведро као кристал.

Београд, 22. фебруара 1907.

Превео са немачког

Раде Д. Крајиновић.