Женски свет

Стр 192.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 7. и 8.

ка искупљена, послужитељ отвори врата и свечаним гласом узвикне:

— Његова ексцеленција !

Министар уђе унутра, присутне хладно поздрави и невесео оде у своју собу.

(Ох, кад не би имао још и ове једине зраке сунчане! Кад му се већ досади живот, који је пун интрига и борбе, у којем једни правди и поштењу теже, а други се његовом паду, његовој срамоти радују, кад већ почиње мрзити и оне људе, с којима га његово звање приморава да се дружи, тада би загрлио своју девојчицу, занео се њеним чистим и невиним очима и тиме растерао од себе за неколико минута оно искушење, оно страховање, клонулост, све, све, што се не пристоји частољубљу једног младог човека. Она девојчица, која је немирна, тврдоглава и непослушна наспрам свакога, једино је оцу своме послушна, блага и добра. Много пута, по више часова, одседи са оцем на једној столици у министарској канцеларији са књигом у руци, иза живу главу не би се'иомакла. (Ово дете беше оцу-министру једина радост, утеха. Другог никог није имао...

А жене».. Висока дама, која своју лепоту, хаљине и наките показиваше свету, никад му не беше сапутник у животу његову у потпуном смислу. Никада га није разумела, нити с њиме делила осећаје, жеље; није га ни волела, дакле, није могла појачати љубављу нато у својега мужа.

Једног дана опет је седела девојчица у татициној соби, као и обично. На један пут. стаде пред оца и озбиљним гласом запита га:

= Татице! Шта је то »дифтеритис«>

Министар се на ове речи укочи од чуда.

Као неко страховање изађе му пред очи. Страсно је себи привуче и рече:

Зашто питаш ово, злато моје» Од кога си научила ту реч»

- Ево, овде сам читала и покаже на једне новине, што стајаху на столу. Зар се не радујеш, драги мој татице, да већи овако дугачку реч умем да прочитам' Дуго је трајало, док сам је прочи-

тала. Хоћеш да ти још једаред прочитам >

— Не, срце моје, не читај!

И још страсније и већма привуче је себи, као да би је од неке непознате опасности, невидљивог непријатеља хтео да сачува.

—-Ех, лудак сам ја, –— рече за тим сам себи. — Много сам радио, може бити много више, него што ми снага моја допушта. Зато сам сваким даном све нервознији. — И поглади чело, са којег је цурио доле хладни зној.

Евице (ООвамо да си дошла. Данас опет не мож' с тобом на крај изаћи. Казала сам ти већ, да оставиш татицу на миру, да може радити свој посао.

Нестрпељиво је викала то млада женица, да јој лепе и фине образе обузе гнев.

Са свим је смешно, да то дете увек држиш код себе. Та данас-сутра по целој вароши разнеће се гласу да је од министрове канцеларије постала дечја соба.

Муж је само раменима слегао.

„== Нека "кажу, а ти опет "буди'им веран одзив; него реците ви мени сви: може ли политика целог света, државни интереси, хвала и слава, и сво благо Будимпеште наћи у мени оне радости и задовољства, које ја у своме детету налазим"

М метне руку своју на плавом косом покривену главу Евичину, која се још већма уз њега приљубила...

И дан кризе, што се унапред предвиђало, приближио се. Стара, али увек нова песма: борба странака, иза које лични

интереси лебде пред очима свакога; ларма“

и вика заведене светине, у којој безуспешна остаје истина, права и одважна мушка реч.

Ко Пешту за време политичке борбе јошш видео није, тај ни појма нема, како се за. један тренутак промене слика и изглед целе вароши. Сваки тежи за неком новошћу, за неком променом. Таква је варош, као оно вулкан, кад хоће на површину земљину да избије. У страначким круговима, клубовима, каванама, на улицама, позоришту, па шта више и при ручку говоре људи о политици. 2 кавани је састанак једне, а у другој ка-

једној

и "оживи

ои ава____