Женски свет

Бр. 7. и 8.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Отр. 183:

вани састанак друге странке. На пијаци опет искупио се силан народ и слуша говор свога посланика. Свуд и на сваком месту само се о посланицима говори. Дневни листови пуни су брзојава о хвали и одушевљењу народном код овог или оног посланика.

То вече су министри држали заједнички савет, међу којима беху и аустријска два министра. Доцкан у вече свршише саветовање и господин барон је касно дошао кући. Беше уморан, али зато сасвим задовољан. :

— А где је бароница> — запита послужитеља, који му скидаше горњи капут.

— Високоблагородна госпођа је већ легла.

= А Евица"

— Такођер је већ легла.

Пошље служитеља на поље, а он на прстима да се и не чује, оде у детињу собу. Од како му се родила ова девојчица, никада није пропустио, ма како доцкан да дође кући, а да своју ћерку није

обишао и видео. И овом приликом, дакле,

оде у девојчицину собу, да је обиђе. Није га осетила, кад је ушао. Наслони се на чипкани и лепо намештени кревет...

— Татице!

Лице јој је горело, очи се светлише и тако лежаше међу јастуцима. Глас јој не беше онај стари, весео, умиљат, већ промукнут и болан, који оца устрели у срце и ожалости га.

; — Татице!... тако ме боли... овде врат, грло...

За један Минут беху у кући сви на ногама. И послаше по најгласовитије великоварошке лекаре, који кроз кратко

време стајаху већ око постеље болесничине. Беше заиста дифтеритис у јакој и такој мери, да није у обзир узимао ни родитељску љубав, ни интересе државне. Пружио је крволочну своју руку, да покоси овај млађани живот, овај млади цупољак, а оцу девојчицином одузме памет, скоро човек да полуди.

Ова немила вест брзо се распростре по целој вароши. Сви се журили, да министру саучешће изјаве. Али министар

све ове папире саучешћа, побаца у пећ. И дању и ноћу немирно је шетао горедоле по пространим собама и увек лебдео над постељом болесне ћерке своје. Матери је велики овај бол олакшало то, што се сита наплакала, али министар осети у себи да не може ни да седи, ни да спава, ни да једе, ни да пије, па ни да ради. Увек је тумарао из једне собе у другу. Кад би опазио да који лекар долази, истрчао би пред њега, зграбио га за руку и заповедајућим гласом повикао му:

= пасије је!

Евица се борила свом снагом против подмукле бољетице своје. Овако је прошло два дана. Трећи дан скоро је право лудило обузело оца Евичиног. Побегао је од куће потајно, трчећи. Не могаше више слушати болно крчање и тешко дисање своје кћери. Било је баш пред зору. По улицама, пуним света, трчао је министар горе-доле, али у палату не смеде отићи. Пде иу К... улицу. Без икакве цели и овде је тумарао овамо-онамо. Сироти раденици и чељад иђаху овуда и ма да му у сред лица гледаху, нису га познали. Но сваком су за то у очи упадали трагови велике туге и жалости. Занатлије, трговци и гостионичари баш отвараху своје радње и у рукама држаху новине са сликама. По овима гледајући господина где тумара њиховом улицом, познаше га и сажаљеваху га, та за Бога, читали су а и они знају, да му је мала Евица јако болесна.

Али он не гледа и не познаје никога, док га неко не гурне од остраг с речима: — Господине!... високоблагородни господине ... дајте ми једну потуру...

Али он ни да се осврне, та ваљда није ни разумео, а ни чуо речи ове сироте жене.

— Будите милостиви! Та то није много за вас. Само две-три потуре молим, не на лебац не треба мени. Једну малу свећу рада сам да припалим пред иконом пресвете Матере Божије... да... помогне... да ми спасе моје једино дете!...

Жена поче јецати.

Ово је већ чуо и разумео министар.