Живот Дра Јована Суботића 2

ЈозеФ Јиречек ина ту заслугу за мене, што је он посредовао, те ми је министар гроФ Тун поверио, да напишем српске читанке за нпжу и вишу гимназију, који ми је посао онда гдавне изворе издржавања чинио. Јиречек је п другпм књпжевним пословима свој глас у даљим круговима иознатим п признатим учинио. Из онога времена сећам се још једне наше особе. У оно време бавио се у Бечумлад један Србпн, који се учио на академијп молерској, о ком се говорнло, да га учптељи на тој академији хваде. То је био млад човек из Мохола у Бачкој, који је код познатог нашег дрквеног модера Нпке учио, пак онда у последње време у Беч на академију дошао, да се усаврши. Пошто сам увек младпм људима у помоћи бно, поручим и овом, да ми дође да се познамо, па шат узмогнемо један другом у чему бптп на руцп плн у помоћи. Он је стајао негде даље на Видну, н ппсу ми могли управо казати, у којој улпди и у ком дому станује, да ја њега потражим, него преко друге, треће ли руке даде ми се, да му моју жељу приопштпм. Један дан седим ја с мојом супругом нри столу, кад ал’ ето ти неко звони на вратих. Пусте га. У собу уђемлад један протегљаот човек с пуном брадом. Како уђе у предњу собу, не хтеде се јавитп, ко је, ни шта ће, него унраво као на јурпш уће у собу, где смо ми били при ручку. Како уђе, каже се ко је, па онда се стане на све стране окретати п разгледатп, што му се оку иокаже. Ја га замолнм да седне е нам да обедује, што се баш на столу на.ђе. Он одговорн, гледећп по собп: „Нећу ручати, ја сам већ јео“. Понудим га да седие. нак да ее мало норазговорпмо.

158

Покрет