Живот Дра Јована Суботића 2

г Нећу седнти, одговори он, нисам уморан“. Пак онда стане по собп овамо онамо ходпти и прегледати, што га к себп прпвуче. Чудан гост! Неће да једе, неће да седн, а неће нн на једном месту да стоји, да се комотно човек с њим може разговарати. Једва једаред привучем ra једнпм питањем ближе к столу, па онда га у полу силом на једну столицу код стола посадим, те почнемо разговарати. г Ви дакле учпте овде на академији малање? 11 „Та мучим се као враг у цркви!“ „Без муке нема науке, одговорим ја, а временом преетају муке сасвим, а наука плаћа се златом.“ „Код нас? Мислите!“ „Мислим, да како; шта више уверен сам да је тако.“ Он се насмеје неверно, па одговори; „Нема ту код нас злата: да је само подоста предерани форинтача!“ У оно време било мањак ситнпх новаца, па су се дерале Фориптаче на четирн комада, те је сваки заступао и вредио ио 15 кр. „Сад је тако, одговорим муја, али докВи свршите, и дођете у вилајет, биће ту и дуката.“ „Ја сам задовољан, само да не морам гладовати.“ Ова ме реч побуди, те га оштрије погледим. Изг.тед му је показпвао, да гурмандски 109 ) не живи. Од онога новца, што је заслужио прије, него што је у Беч дошао, највећи део већ је био потрошен; а у Бечу се заслуживало мало, те се морало кубурити. Смплује мп се на срцу. Мало nj>e био је у Бечу опет млад Србин, Вулетић, који је имао дара за ту уметност, па је сиротовао и гладовао, те је павукао на себе болештину, која га је млада у гроб одвела. И овај сад учини ми се да иде истим трагом.

109 ) Фраиц. goimnand, изелида.

159

Покрет