Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа II, стр. 332

-=- 239 —-

ископа шанац, спрема великом Турском шанцу, који је на десној обали Мораве био, и у исти са војницима и са оба топа, која су Срби имали смести се. Тад дође и Јова Добрача са Гружанима и по ниже испод Раићевог шанца ноћу шанац ископа, и са пола Гружана у исти смести се.

Те ноћи Турци испод Добрачиног шанца кришом на МагарећемБроду пређу Мораву, и кад сване 4. Маја јуришом ударе одоздо на Кнеза Добраче шанац и обколе га, гди су се васдан тукли, но храбри Гружани јуначки одбијали су Турке. Но једна чета Гружана, која није могла стати и затворити се у шанац, и која је била у шибљу сакривена, пође Добрачи у шанцу у помоћ, па како у поље наступе Турски коњаници, облете Гружане и стану ји сећи, Срби у нереду побегну Рашћу у Шанац, који је ближе њи био, па како је који дотрчо до шанца он је преко шанца прелазио у Раићев шанац, и тако прескакањем Раишћев шанац обурвају, гди се Срби и у Раићевом шанцу помуте и стану из шанца на другу страну искакати и бегати, и тако како су с једне стране прелазили преко шанца, тако су на другој страни излазили и шанац са обадве стране бегајући поруше. Без смртни јунак Рашић вико је Србима: „Не бежише браћо, но удрите, од Бога не нашли! Како би своје шопове оставили!" Знаше како нам је без њи! Колико нам ваљају свуд м свакада!“ А кад види да га нико не слуша, он викне овако: „А оно ћу ја код њи остати на оба свјета цм довека:“ Турци јурну у шанац, и Рашић имајући у десној руци сабљу, а у левој пиштољ, убијајући и секући Турке и бранећи сам Србске топове, славно

погине, гди сав изсечен на комаде буде, да му се ни трага од тела његовог наћи није могло.

И тако славни Рашћ, лични Кара-Ђорђев Барјактар 4. Маја 1815 год. тедом у шанцу подине, а име његово светлиће између први Србски јунака докле је год Србства. %)

Духовник Ђера прича, како су Раића ожалиле његове ћери, снахе и баба његова Јања. Ево неколико врста из те запевке:

„Дуовниче, и тако ти Бога! Јели близу тебе погинуо 7 Кажи мени што за свекра мога Имала сам брата рођенога Ти си с њиме тамо војевао ! Па остадох и без њега јадна

#) Историја Милутиновића, види од стр. 270—272.