Жидов

A. D. GORDON

U vezi s proslavom Histadruti treba da se spomenu nekoje ličnosti palestinskog radnišltva, kcje su u velikoj meri uticale na idejni i sindikalni razvitak radnoga naroda. Posmatra li se danas Histadrut, naličit će. na gotovu zgradu, koju treba postojano uredjivati, e da se ne bi u dogledno vreme desile zamašne štelLe. Ljudi bit će voljni, da povoljno rasude veliko delo u toj maloj radnoj Palestini, ali bit će ih malo, koji će znati za graditelja. Vajar, koji je isklesao simbole te palate za njih je bezimen jevrejski radnik. A ipak je bilo znatnih i neizmerno dragocenih ljudi, koji su krčili puteve i gradili temelje toj novoj radnoj Palesitini. Danas, kad je zgrada potkrovljena, ne mogu se pravo posmatraocu sa strane da prikažu teškoće, što su bile na putu: turski pašaluk, rat, deportacije, izolacija od svega sveta, briitska vojna uprava itd. Danas sve to'spada prošlosti. Medjutim, za bolje razumevanjc ideje, koja se je rodila u toj najbližoj prošlosti, treba da se upozna ličnosti, koje su pobornici radničkog pokreta u Palestini .Jedna je od tih svakako A, D. G o r d o n, Sedi starac, gotovo tolstojevskog izgleda. Proseda, kao bela, puna brada, ovila mu obraze, ćelo lice. Ipak, kao da se mogu da naslute konture oštrih jabučica, koje su sa izraz lica toliko značajne. Veliko, naborano čelo, zavladalo je celim izrazom čoveka. Ono ga beleži misliocem, dobrim, trpeljivim, ali nadmoćnim drugom, koji nikada ne iskazuje ličnih taština, jer nadmoć je njegova u poštovanju, kojeg iskazuju »jašišu«,* kako ga je njegova hebrejska okolina zvala. Samo su mu oči mladenačke, plamene. Mladenačke u starca, pa im zato i izraz može da bude mio, dobroćudan. U tim crtama lica odrazuje se bezazleno veselje, što je u slobodi onoga čoveka, koji je svestan i zadovoljan, što je posvetio svoj život idealu. Ali te ente izrazom su i duboke misli, koja se rodila u borbi s mučnim životom, životom iskušenja i ispaštavanja, O samom životu toga besprimernog idealiste, evandjeliste novih života i svetova, teško je da se govori ili piše. Ne stoga, što taj život ne bi bio zanimljiv s opće ljudskog stanovišta. Nasuprot, Već teško je, da se nadju prava merila za nj, a da ga kod toga ne tumače krivo. Jer on sam ostao je u sumnji. Otišao je od nas pitajući se. Njegova je posleđnja volja bila, da ga se najmanje godinu dana iza smrti ne spominje. Da mu se da, da miruje. Da se ne kljaštari po njegovim najintimnijim mislima i tricama života. Ali i da u roku od godine dana svi dobro razmisle, da li je bio vredan za života, te da bi ga se još nakon godine dana moglo da spominja. Eto, u toj njegovoj poslednjoj leži poteškoća, »hemung«. Ali upravo je to za njegovo biće toliko značajno. To je kriterij s kojega mora da ga ocene, e da prikažu toga »jednostavnog Jevrejina«, kako se je sam često nazivao, Gordon živeo je pola veka pedeset godina svoga života tiho i nezapaženo. Bio je zaista »jednostavni Jevrejin«, činovnik, »buhhalter« poznatog industrijskog magnata predratne Rusije, jevrejskog tvorničara šećera, baruna Ginzberga. Bio je zdušan i revan u svome zvanju, a čim je pristupio cijonističkoj organizaciji svoga gradića, bio je jedan od najpožrtvovnijih njezinih članova. Bio je uzor revnosti u svakom pogledu. Nije se isticao imenom, jer nije zato nasmogao potrebnih taština. Bio je onakova nevidljiva jedinica u cijonističkoj organizaciji, kakovih imade, hvala Bogu, mnogo, a koje uza sve peripetije u političkom životu podaju pokretu snage i sveudilj novih energija. Ali to mirovanje i to prividno zadovoljstvo s danim mu životnim prilikama, bilo je varavo. Latentne i neiscrpive ener-

* jašiš (hebr.) starac.

gije sve su se većma gomilale, kcndenzovale u tom čoveku, I onda su jednoga dana morale probiiii. S pedeset godina preselio se sa ženom i sinom u Palestinu, Odbacio je gradjansko zvanje mirnog, malenog činovnika, da podje ususret nesigurnoj, mučnoj budućnosti radnika. A to onda, pred gotovo dvadesetipet godina nije u Palestini značilo isto, što i danas. Šikane podmitljive turske uprave, apsolutna, a i pravna nesigurnost radnika, smešno malena sredstva cionističke organizacije, koja se još nije pravo mogla da odluči, da pristupi praktičnom kolonizatornom radu, sve su to bile zapreke, koje bi svakog trezvenog posmatrača mogle da prinukaju, da se kani jalovog posla. Ali A. D. Gordon bio je stvoren iz druge materije. On je znao, da će jevrejski narod steći Palestinu samo onda, ako osvoji rad u toj zemlji. A za tu spoznaju, koja se vuče, kao crvena nit kroz sve njegove spise, trebalo je živih primera, da bi se mogla primeniti na realnost života. A. D. Gordon je uspeo, da nam dade takov živi primer. Kao obični težak radio je na oslobodjenju zemlje i osvojenju rada. Nije smalaksao ni onda, kad su mu uzastopce pomrli žena i sin. Ostao je sam,— ali sam tek unutar porodičnih granica. Njegova prava porodica bila je njegova radna zajednica, kvuca, ili u širem smislu, ćeli radni narod mlade Palestine, On, koji je bio jedan od prvih, koji su potaknuli stvaranje »mošav ovdim« (radničkog naselja), nije se skanjivao, da do smrti ostane veran svom radnom kooperativu kvuci. Nakon nekoliko godina neprestanog vrludanja po zemlji, tražeći kao beskućnik rad, jevrejski rad, uspe, te dobi od Narodnog fonda zemljište za obradjivanje. To je bila kvuca, koju je osnovao u Daganiji, na najistočnijem izgranku Emek Jezreela, na zemljištu, koje već zapravo pripada Transjordaniji. Kad su svi članovi kvuce, priča jedan njegov znanac, znali da počivaju, te da se odmaraju od mučnoga težačkog rada, iskrsao bi najednoč odnekale lik starčev. Ta njemu starcu bilo je dovoljno jedan ili dva sata odmora nakon posla, za koji su mu mladi drugovi trebali ćelu noć, da odahnu. Sedio je dugo u noć, podnimio rukama glavu, te se zamislio pogledom spram bledoga svetla neugledne lampe. Onda bi izvadio odnekale papiri__ će, da ih ispuni sitnim pismenima. Pisao je. Vezivao redak za redom, misao o misao. Teško je stvarao. Svaka napisana reč, svaka iskristalizovana misao stajala ga je borbe. Tada ga najednoč obuze objavlenje, kao nadahnuće u proroka. Svladao je materiju; naborano mu se §,tantčko čelo razvedri kao u mladog čoveka od dvadeset godina pobedio je. Tu je Gordon u ekstazi. Ekstazi, koja je ista, kao ona kod »have« , kad bi se zahvatio u kolo svojih mladih drugova, da u ritmu plesa oseti oslobodjenje duše od telesnih prepreka. Ritmičko gibanje do egzaltovanosti, ekstaza duše do besvesti. Taj se razvitak može točno da uoči u njegovim spisima. Ako se pristupi primerice čitanju njegovih pisama, te se ne zadrži na neobičnosti uvoda (neobično za profinjeni evropski ukus), koji su obično jednostavni, te odaju jaku, uverljivtt notu, ne će se moći odmah da zapazi ništa osobita, kao verovatno već kod svake prve rečenice Ahad Haamove, Za Gordona se ne može da ustvrdi, da imade pregnantnu i sopstvenu tehniku stila. Njegov stil nije sistem za izražavanje, jer je podredjen ogromnoj snazi uverenja, koje neobuzdano bukti i probija iz svake napisane reči. Njegov stil nije retorički, već odličan zbog mira i jednostavnosti, kao da se i ne radi o čemu drugome, već o prijateljskom razgovoru izmedju mene i tebe. Nema u njegovim spisima napirlitanog tona retorskih dikcija. A ipak ima u svakom njegovom eseju ili listu snažne arhitektonike, koja je upravo zato tako snažna, jer nije simetrična.

BROJ 52.

.2 I D 0 V«

3