Застава
Грчке. Дописник је ив поувдана иввора дочуо, да је кнез Александар ту скоро рекао: „Или hy ја морати у Пловдив, или Алеко паша у СоФију.“ И у Русији И У Китају спремају се ва међусобни рат. Тако „Голос“ јавља, да су обађенерална гувернера и од источне и од вападне Сибирије искала, да се с места повуку телеграФске пруге до китајске границе и дужн>е. Ииначе се с обе стране чине сваковрсне спреме, војска се прикупља и ратни прибор нагомилава, подижу се утврђења и саобраћајна средства. Рат је на прагу. Јавили смо већ, да је и Француском сенату 10. јуна поднет предлог закона 0 амНОСТИЈИ. Како ће се сенат у том питању држати, то се још не вна, али ако вакон одбаци, онда ће влада простом наредбом издати опште помиловање. Вели се, да ће Жил Симон јамачно говорити в а амнестију, не би ли повратио популарност, коју је повнатом беседом о редовничким ваводима ивгубио. „Беч. оп. нов.“ довнају, да ће пре, но што се обнародује вакон о помиловању, Греви управити коморама посланицу и у њој разложити, шта вначи амнестија, по владину схватању. Вели се, да су на то председника републике побудили извештаји преФеката о утиску, што га је коморин вотум у провинцији произвео.
Хрватски сабор.
Седница од 6. јуна. Претседник Пет. Хорват. Прелази се на дневни ред, наиме наставак дебате о нагодби. Заст. проф. Марјановић. Наглашује да је пре две године својим изборником искрено рекао, да признаје нагодбу од год. 1868. дотично 1873. Но мисли говорник, да из признања закона не сљеди, да је закон добар. Говорник је свеудиљ гајио уверење, да ће се нагодба ревидирати. Најбоља прилика да се поправи, била је сада. Усваја приговоре вредних другова дра Врбанића и дра Војновића, те, као крајишник, коме је удес тесно скопчан с овим делом Хрватске, додаје, да му се је нагодба од 1868. боље свидила, јер, ако нншта, садржава бар установе о утеловљењу крајине; говорник у опште са компромисом није споразуман. Осврћући се на закладе верозаконске, пружа хисторичку слику њихова удеса, те доказује из нарави ових заклад’l, да дотације свештенству нипошто нису предујмови, већ да се то само фингира, али држава их не може сматрати дугом. Примећује вечну неприлику државе, која је онда своје лоше папире супституирала с црквеним који су вредили знатно више. Држава је, незнајући господарити, покривала своје потребе државним закладама. Добро би било да држава учи од цркве господарити. (Право, истина је.) Говорник најпосле жалиштоћемо скупо платити обнову нагодбу, и то не властитим већ црквеним новцем. Предстојник Живковић најпре рефлектира на намеру заст. Топаловића, те га кори, што је хтео злоупотребити закон, (Гласови: на ствар, на ствар!) Говорнику је дужност у име владе изјавити, да влада прихваћа у целости елаборат законске основе о нагодби коју је израдио краљевински одбор. Нипошто се говорник не жели упустити у полемику, али нека му се ипак дозволи рефлекс наприговоре који су се против основе дигли. Мисли, да је на том месту крив пут неких предговорника, апелирати на чуство и срце, тим да се може угађати већини јавнога мнења, али о судбини народа другачије се има расправљати. Говорник види три главва противника нагодби: понајглавнији му се чини свакако др, Старчевић, који стоји на негацији тако, да нити овога непризнаје. Ова нагодба плод је земаљског устава, који је излив закона истога закона, по ком г. Старчевић овде седи, који му омогућује нас ту марвом крстити и кога се он неустручава и рабити, питајући владу час ово, час оно. За дра Старчевића нема тога закона, али он је ипак овде и он ипак врши сва права, која по том закону, кому да мањка правни основ, иду. Тога говорников обичан ум несхваћа. Приповеда о човеку, који је стајао на дунавској обали, те нехтејући по сата ходити до моста или узети чамац, да се превезе, рађе је чекао, док Дунав протече. Ако је жив, још и данас чека. Говорник би скоро рекао, да је од узвишенога само један корак до нечега • . но он неће тога рећи; али пориче Старчевићу способност: радити за добробит хрватског народа. Упозорује га на чески варод, који својим материјалним напретком а и бројем показује силнију живахност од нашега, па ипак је ево видио, да му ваља напустити политику пасивитета и негације. (Тако је.) Старчевићевим начином недадујсе хрватске правице извојевати. Заст. Војновић вели aut aut. Но говорник на то пита: шта j'e изгубљено кад се о крајини говори, тим, што се није провела Војновићева мисао? или што би било добљено, да се провела? Шта би било, да је регниколарна депутација рекла: крајину или ништа, па да онда није добила ништа? То није озбиљно, мисли говорник. Сам краљ очински је обећао крајину говорник мисли, да у тај пар, где се почиње спојидбау живот приводити, пркосити не би значило ништа. Баш напротив мисли говорпик, морамо бити за-
хвални краљевинском одбору, што није прекинуо преговоре. И други разлог заступпика профес. Војновића против нагодбе није темељит. Доиста често се чинило, да договори међу хрв. краљ. одбором и међ угарским неће уродити плодом; није се ни овај ни онај одликовао попуштањем; све је било кад и кад на томе, да се развргне. Но попустити је морала једна и друга страна. А да се је борило, то се види из нагодбених списа. Трећи коначно и последњи разлог Војновићев, неоскврњеност нагодбе, није разложен довољно објективно. Говорник мисли, да је неоскврњивост нагодбе очувана већ тим, што влада има средства за њезину чистоћу. Ова нагодба према пријашњим двема јест по мњењу говорника недвојбено „reformatio in melius“, jep управо ову одликује чистоћа положаја, а тражбине наше узајамне су изједначене. Добит је та околност, да већ ни ми Мађарима нећемо моћи спочитавати, да вуку корист од наше главнице, али нити Мађари нама, да им дугујемо и да нас уздржавају. Компромис пак излучује дужност испитивања потанкости. Ни данас се незнаду разлози компромису међу Аустријом и Угарском. Компромисна испитивања би била и овде теоретичке нарави. По овом компромису, признаје говорник, губе обе странке, али Угарска губи оно, чега никада од Хрватске, а Хрватска губи оно, чега никада од Угарске добила не би; у том и лежи ствар тога компромиса. Говорник држи да је ствар иревелантна, јесмо ли добили крајишке провенте рго futuro или нисмо ирелевантна, јер држи, да нам је крајина сигурна, а код спојења се овај фактор и онако изгубити не би могао. Што се тиче онога ~Zwangslage“ ако је каква била, то је за цело била једнака на хрватској и на угарској страни. Код склапања нагодбе краљев. депутацији је био једини пут споразумак, јер пркос не помаже, а мољакати не допушта достојанство хрватског народа. Стварно разлагање заст. проф. Врбанића није га довело до правних конзеквенција. Говорник се позивље на одговорност заст. Шрама. И говорник признаје зло стање домовине онако, како га је рисао проф. Врбанић, али невољи нису границе у Хрватској, она је опћенита и није јој крив овај одношај о ком се расправља. Врбанићевој жељи поправка по мњењу говорникову не стоји на путу овај закон. Што се пак тиче политичкога дела његова расправљања, нарочито мађарског језика, то мисли говорник, да се о том предмету ових дана више говори него што ли је вредно. Влада добива дописе, нетичу ли се управо заједничких посала, на мађарском језику, а влада пише у Пешту хрватски. Да нам знање мађарскогјевика нешкоди, јасно је. И говорник зна мађарски, а осведочио се је, да му је то у ствари хрватских послова користило. У погледу кључа опажа гоговорник, да би проф. Врбанић, који тражи самосталност финансија, најмање смео кључу приговарати, јер без кључа нема говора о самосталности. (Заст. Врбанић примећује: Ја самговорио закључ.' Прелази на закладе. Верозаконска заклада, спојена с угарском износи 14.000000, а науковна 6.000000, заједно 20,000.000. Пропорција пак од 1,500.000 није тако малена према тој сsоти. Говорник допушта заст. Марјановићу, да предујмови нису дуг, али то стоји, да немамо права на интересе. Закључујући, да је кад када добро бити мање патријота, а више државник, препоручује сабору, да прихвати предлежећу основу. Председник затвара седницу у 1 % следећа сутра. Седница од 7. јуна. Председник Никола Крестић отвори с дницу у 10% часова. На дневном је реду наставак главне расправе о нагодби. Реч има Заст. Бартоловић. Говорник спада међу оне чланове сабора, који ће гласати за нагодбу. Ноневаља мислити, да он неувиђа и непризнаје жртве, које је Хрватска тој нагодби принела. Кратко разматрање о тангенти, што ју има Хрватска, доводи га до непоколебива осведочења, да жртва није на угарској страни, већ на хрватској. (Живио!) Али установљење трајнога законитога стања у Хрватској захтева, да се одстране све зађевице и запреке споразумно. Оствариће се за тим и жеља утеловљења крајине. Велика је жртва, што је приносимо, али она се даде прегорити за крајиву, Говорник теши се за изгубљене тражбине и тим, што нам је њихова нарав допуштала напустити их. Друга му је утеха, што ће се намирити активум од једнога и по милијона, а кад буде намирен тај активум, и ми ћемо партиципирати на износу за његово подмирење. С њим ће се, мисли говорник, бар понешто утешити и проф. Врбанић. Наравно је, да је увек боље од доходака употребити што већи принос на властите потребе за унапререње материјалнога благостања и душевнога напредка домовоне; али ваља знати, да нам §. 59. нагодбе од г. 1868 виндицира својство државне самосталности; узмемо ли се ми бринути тек за себе и да што више новца за властите управне трошкове добијемо, онда добива Хрватска карактер покрајине („Истина је“) а говорнИк неможе допустити таков положај, већ мисли да се је и нам бринути, да се заједнички део државних издатака покрије. Порезна снага држављанства натегнута је, јер се је показивао државни мањак и покривао новим дуговима. Неби било праведно, мисли говорник, да ми за своје потр₽ sе| тражимо у истом размеру повишење наших покр. а,'
у ком је ово настало код заједничких, јер наше нотребе нису расле у истом размеру. Говорник се нада, да ћемо и том тангентом покрити наше потребе, зато прихваћа 45%. Прелазећ на расправу о кључу, признаје говорник, да су приговори донекле праведни; но он налази у самом установљењу кључа израз нашесамо' сталности. И говорник приговара кључу, да је неизправан, јер су неки износи остали изван рачуна, који би се праведно имали у рачун повући. Еада су вођене нагодбене расправе, остао је крајишки доходак изван рачуна, а сада га је ипак ваљало узети као позитиван чинбеник, или пак урачунати га оном, ком фактично у благајну пада. Говорник констатује још неке разлоге неизправности кључа, али мисли, да је довољно, што констатује, изправка непредлаже нити ради тога, што нема наде, да би се доходак тако повисио, да би нам што год преостало, нити ради тога, што ће Хрватска имати прилику, кад се крајина развојачи, пригодом нове нагодбе, изправити тај кључ. Закључује молбом, да се његове речи несматрају каменом смутње. Говорник жели искрено пријатељство међу обим краљевинама, али жели и то, да одношаји буду посве јасни. Гласаће за нагодбу (Живио!) Заст. Суботић неће ни да брани нагодбу, ни да ју напада; иде тек за тим, да народ добије јасну слику о њој. Нетврди говорник да је то кадар учинити дугим говором, али свакако мисли, да му ваља промотрити оне точке, које могу сликујасном учинити. Осврће се на јучерање говоре, што су били наперени против опозиције у краљевинском одбору. Пошто је и говорник био у опозицији, одговара Шраму, да није истина, да је опозиција хтела, како он рече, главом о зид лупати. Слика оне куће с вратима широм отвореним није баш такова била. Јер доиста врата су била, али нису била отворена, („Право, тако је!*) премда смо ми куцали. Може бити, ко је кратковид, да му се причинило, да су врата отворена! (Смех. Гласови: Живио!) Прелази на предмет. У целој расправи је punctum saliens наше закладе, верозаконска и науковна. Описује исте и њихову иарав, те долази до закључка, да би коначно могло доћи до парнице, коју би Хрватска водила и против Аустрије и против Угарске а боља је по говорникову мнењу макар и мршава нагодба, него ли дебела парница. Што се тиче крајине, говорник је уверен, да се није получило оно, што се је хтело получити. Гаранције за спојитбу нема, јер гаранција главара крајине није довољна. Говорник међутим сматра нагодбу средством, којим се отвара пут до крајине. Ова нагодба није најгора од свих досадањих. Даје нам 45%; по гововникову мнењу свакако је пробит извојевати ово у данашњим околностима. Затим 190.000 форинти беловарскота жупничкога бира и пореза, добивамо дакле сваке године 39.000 више, него ли доселе. Говорник гласаће за нагодбу, којој има доста приговарати, али мисли, да је велик грех навући народу на врат борбу, која није нужна ни корисна. („Живио!) Седница од 9. (21.) јуна. У 7,11 отвори председник Крестић седницу. Први је говорио каноник др. Вучетић за нагодбу. За њим: Заст. Фолнеговић остаје на становишту, што га је већ од пре према нагодби заувео; шта више, он је ових дана нашао нових мотива, да иа том становишту устраје. Народна странка осуђивала је нагодбу од 1868. и рекла да се на том темељу неда по Хрватску ништа користна створити. Данас народна странка тако немисли, али се ипак није нашао ни један од њезиних присташа, да констатује ту промеву. Овде се силно инати, је ли ова нова нагодб. основа „in melius* или B in peius" према пријашњој; а чини се говорнику, да ће напослетку већина рећи, да је B in melius.* Говорник тврди, да је B in peius“, доказује да је 45%, што нам их ова нагодба даје de facto мање, него ли је износ, зајамчен нагодбом од 1868. Крајишки провенти одпадају, војничка такса иде у буцет државни, а за провозаринске пристојбе одправљени смо паушалом од 20.000 фор., премда по суду струковњака, који нема странчарскога интереса, ове пристојбе за Хрватску износе 65.000 фор. Ово све показује јасно, да смо добили неколико стотина тисућа мање, него ли нагодбом од 1868. Говорник се дивио смелости и духовитости дра Шрама, али не његову такту. Рекао је, да смо добили жупничкн бир, провозаринске пристојбе и друго но какав је то добитак? Та то све бијаше зајамченовећ год. 1873. а пређашња влада је крива, што већ нисмо добили. Да су Мађари слутили да ће се ту наћи јунаци, који ће говорити попут дра Шрама, мисли говорник, ни толико нам неби дали. На даље се чуди говорник, како се неби знало за превишњи рескрипт где је? Ми живимо у 19. веку, где папир највећу улогу игра, где, погине ли у Италији граничар, па остави 7 новч,. путује та баштина у његову постојбину, свагде се упише и после потрешених веколико књига папира, стигне напослетку на руке сретноме баштинику. (Смех.) Како да сеу том веку изгуби краљев рескрипт? Ако постоји, го- ' ворник мисли, да би се морао цитирати; ако га i нема, онда нема нико права позивати се на њ. i Ми ћемо овом нагодбом добити 400.000 фор. зање. Но бранитељи нагодбе виде „морални" mel;us. I оворник га не види. Крајина ? Уоператукра-
љевинског одбора нема крајине, ни бан се још није изјавио, да ћемо ју добити, нема ни подписа краљева, који би нам је зајамчио. Сви кажу, да ћемо добити крајину; али говориик пита, зашто регни■ коларна депутација то некаже, него само поједини чланови исте? И говорник се нада, па и верује ' оним, који се позивљу на бана и њему приписују ■ добитак крајине; али то тек доказује, да је поло, жај светлога бана частан, а слаба је част по хр. ватски сабор, да је постигао гроф Пејачевић, који [ се нигда у хрватским пословима није истицао и о • ком се у јавну животу није скоро ни знало, да је 1 он постигао оно, чега заступници народа, чега на; родна странка није могла постићи. То су жалосни , симптоми. Мађари познаду народну странку и знаi ду, да немају разлога с њом обзирно поступати. [ Свуда у њој провирује тежња за некаковим дипло. матством, али да је та дипломација кукавна, по го[ ворникову мњењу доказује овај један дипломатски j акт: извешће регниколарне депутације. Морални пораз изтакнуо се је и тим, што је нагодбена расг права изазвала кризу: ми смо изгубили бана, кога . народна странка није хтела изгубити, али није моi гла уздржати и то је жалостан симптом. Говорник признаје нагодбу, као фактум, тако као што се је Бахова система признавала; али поt риче нагодби законитост из љубави за дом и те. жње за искреним појатељством с Угарском иза сла) вом династије, којој неможе такав одношај на срцу j лежати. Том нагодбом нестало је Хрватске са лица i земље, а мора завидити заступ. Бартоловићу, који j у кључу види истакнут индивидуалитет хрватске ! краљевине. Главни израз индивидуалитета јест су. веренитет, а ми ни у економски властити послови i нисмо суверени. Хрватска је индивидуум; и дете i је индивидуум, а Хрватска је право политичко дете, . шта више: дете, коме није по нарави краљ отац, I већ се морају за њ бринути Мађари, који пи сами t себе незнаду управљати. како би требало. (Галерије г одобравају, председник опомиње на мир). §. 70. на. годбенога закона од 1868 вели, да се ова нагодба може променути само приволом обоих фактора. Но . говорник двоји, да су обновитељи нагодбе кадри . Мађаре склонити на промену, кад су напустили ове > покушаје, које су били у то име подхватили. Ми ( данас властитим новцем неможемо градити ни пе. даљ жељезнице; ту не хасни закључак хрватскога , сабора, већ морају дозволити Мађари. Говорнику пак није мед сладак, макар га и кроз стакло лиt зао (смеј) као др. Шраму, који видн благотворно , дјеловање жељезнице на 4000 кмтр. мађарског зиj љишта. За промену имао би говорник више наде, _ да смо под абсолутизмом, још би се могли уздати у неколицину упливних мужева, даћенам код краља испословати побољшице. Овако се квалифицирамо j за беамтере и просјаке. Слављени Бела Лукач, доказав, да је Угарска 100 милиона више у ЦисL лајтанију одправила, него ли је примила, завапио j је: „Нисмо ли колонија?" Говорник пита, ако је Угарска колонија, шта смо ми онда? и одговара: L чорбине чорбе чорба. (Смеј.) Господарствена моћ i је у жудијским рукама, а жуди увек су упропашћивали народ агрикултуран, као што је Хрватски Сапари одговорио је на интерпелацију барова Ожеговића, да није могао наћи Хрвата, премца Давиду ево до чега смо дошли. На концу мније говорник, да му се је обазрети и на речи предстојника Живковића, које су биле i намењене краљевинском заступнику. Тета Аграмерица назвала је говор његов формалним јустифициј равем несретнога краљевичког заступника; сличиа , судбина могла би једном стићи и говорника, зато се на те речи и оеврће. У осталом мисли, да је ' тета Аграмерица слабу услугу учинила Живковићу, ( јер зна се, да није симпатична јустификаторска улога, коју је Аграмерица њему допитала. Што се тиче саме ствари, држи, да је њега, као и краљевичког заступника, као и његову пресветлост, изабрао народ, а ово право да није тзк нагодбом стекао, будући је то право много старије од нагодбе, па да говорник и неће признавати нагодбе, зато може признавати годину 1525, прагматичну санкцију и сабор од 1861. Чуди се говорник, кад предстојник Живковић ту пази на закон; али да Рјека има право и дужност овамо слати два заступника, то он зна, па ипак невели ништа. Зашто се не распали на те пунтаре? Завршује молбом на оне, који буду гласали за нагодбу и који ће тим савесно своју дужност вршити, да му верује, да би он, говорник гласајући за њу, чинио издајство на својој свести. (Галерије одобравају.) Заст. др. Јордан жали, да не може избрисати из памети читавих 900 година, јер онда би се сложио с предговорником. У подужем говору побија предговорника и професора Војновића, те обилним примерима из европске и хрватске повести настоји доказати, да је нагодба неуклонив постулат околности и за то ће гласати за њу, Заст. Карло Михаловић моли, да му се искрене његове речи приму усрдно, јер говорником није. Уверенје, да на овом месту нема неправице; сваки који своју дужност савесно врши, ради о добру домовине. Неможе веровати дру Војновићу, Д а је народна странка изгубила поверење, те је осведочен, да ће показати и доидући избори, да томе није тако. Неразуме заст. Фолнеговића, који је доказивао да је све „in peius", па је видиоово „peius’ и у том што се влада променула; говорник пак неувиђа, да из тога, што имамо другу владу, може следмти, да је refonnatio in peiua. Не стоји ни то, да је бан склопио нагодбу и у опће радио без нд-