Застава

родае странке. А несретии спис, о ком се толико двоји, мисли да ће известитељ прочитати, па ће бити сваки уверен да постоји. Говорник пориче »Zwangslage“, како ју је рисао проф. Војновић, и био би задовољан, да Хрватска никад не дође у већу „Zwangslage“ и да аене посљедице не буду горе од ових. Народна странка извојевала је моралну победу уз материјалну; јер морална је управо то победа, што је бавом сада муж, који онда није био у народној странци. По мњењу Војновића, да смо сложни, лолучили би и спојење Далмације најпосле би Балкан био наш. (Смеј.) Говорник сам не веже се на изјаву јавнога мнења, али мисли, да не ваља јавно мнење заваравати. Засг. Суботићу извраћа на његове речи: да неће ни бранити ни нападати нагодбу, да би по говорниковом мњењу чланрегниколарне депутације управо морао препоручити ову основу. Што се тиче слике дра Шрама, на којој је др. Суботић место отворених видео затворена врата, то потоњем допушта говорник, да је био мало кратковид, те није видио, да су врата затворена, али вели, да није ни тако оштровид био, дабикроззатворена врата видио друга отворена, кров која би се могло изаћи. После како је говорник завршио, да гласа ва основу, пита председник, жели ли још ко о том предмету говорити. Заст. др. Војновић моли реч. Председник даће му реч после. Жели ли ко говорити од вис. владе? Предст. др. Деренчин држи, да се само онда може вршити сдушна критика над елаборатом краљевинског одбора, ако се несметне с ума мандат, што га је сабор краљевинском одбору дао. Иначе се може говорити тако, да се интересирају становити кругови, али је тешко бити праведан. Краљевинском одбору није била задаћа препородити одношаје. Адреса није тако прецизно говорила о обсегу тога мандата, али нико није могао сматрати оно мандатом, што се говорило о крајини. Оно је била тек препорука сабора. Мандат краљевинског одбора бијаше, уговорити нагодбу с угарским краљевинским одбором гледе оних тачака, којим се крепост истицала и то pro futuro. Бранећи рад хрв. краљ. одбора, 'упозорује да има и парламентаризам својих формалних правила, а повредом ових постаје често рад безуспешан. Опозиција на то немисли, већ приказује свету наш парламентаризам у чудној форми. Тако професор Врбанић греши, говорећи о порезу, јер оно, што је говорио стоји у опреци с начином уставности, законом и мандатом краљ. одбора, јер мандат тај био је стегнут само на неке точке финансијалне нагодбе. То исто вреди и за крајину. Дапаче наш је одбор и прекорачио мандат, што је нека питања, pro praeterito решио; али говорник је уверен, да ће сабор ово прекорачење ратифицирати. Оваково сухопарно разлагање, увиђа говорник, да неможе бити по ћуди оним, који увек, било то на дневном реду, или небило, говоре о упропашћењу хрватскога народа; али говорник је дужан тако говорити већ као члан владе, да покаже строго законито становиште њезино. Влвда с радошћу поздравља оне чланове опозиције, који су прешли на моље закона, али би јој жао било, ако то они учинише тек зато, да могу нагодбу нападати као иза шанца, иза кога се да лакше пуцати на савез с Угарском. Влада држи, да је нагодбени закон створио дефинитиван државоправни одношај, дочим је тај доселе био само провизоран. Влада зна, да проти тому одношају устају многи; наводе се проти њој многобројне повреде, пак и то, да нам Угарска зауставља слободан рад; али све то само је разлогом, да Јнагодбу устрајно бранимо. Влада држи, да је многому криво неповерење Угарске напрам нам, а овому веповјерењу јест, бар мали сукривац и овај сабор. Држање хрватскога сабора јест привидно коректно али његовим вакључком нису увјек одговарале изјаве чланова већине, нити су биле у логичном савезу са тим закључцима. Влада жели искрено, да се у будуће непружа сличав повод веповерењу. Аутономгја наша вреднаје, да ју бранимо. Бавећи се питањем о ликвидности тражбин е заједничкога ерара вроти нашим закладама, говорник брани ликвидност. Одговара прсф. ВоЈНовићу, који побија ликвидност из јуристички разлога, да су тражбине увршћене у повис актива заједвички, а ако ли проф. Војновић жели бити на приватноправном становишту, то би се за његов назор морало управо доказати кривотворење јавни изправа. Проф. Марјановићу пак, који се позивље на §. 31. конкордата, одговара, да је Хрватска Јговарала са странком која ненризнаје обвезаност конкордата. Нагодба свакако изискује жртве; тко је изгледао шта другога, вије искрено могао нагодбу желити. Политика је у обће неумољива сила догаijaja. Председник: У главној разправи неможе више витко говорити до проф. Војвовића за свој како га он зове сепаратни вотум и известитеља Мишкатовића. Диже седницу у 1 сах. по подне. Седница од 10. (22.) јуна. У l /*ll отвори председник Крестић седницу. Данас је на дневном реду наставак расправе о вагодби. Председник јавља, да о тој ствари више вико вема речи осим Војновића за свој вотум и и изввствтељ Мишкатовић.

Реч има др. Војновић као предлагатељ посебног вотума. Заст. др. В о јн о в и ћ: Да се разјасне предмети рече, који засецају у рад краљевинскога одбора, о којих овисе напредак политички и финансијални одношаји наше домовине, у тим предметима свако утицање особних питања мора ставити на страву, јер би то стало на пут мирном претресивању и разлагању. Тога ће се и он у своме говору држати. Две су тачке о којима говорник није у свом првом говору ништа рекао, ал изазван говорима, држаним у сабору, одлучио је гледе ових двају тачака, о кључу приносном наиме и финансијалној управи своје назоре развити. Зашто је краљевински одбор, пита он, предложио, да се у новој нагодби одустапе од свакога кључа? Познато је, колико се приговарало кључу од г. 1868. и пуним правом се приговарало, јер прави кључ или боље подлога кључу имала би бити она квота или тангента, коју је Хрватска док је спадала под Аустрију, плаћала Аустрији. Док је била централизација, били су у Бечу усредоточени сви послови, и многи, гледе којих имамо ми данас аутономију, па ипак Хрватска није више централној влади плаћала него 1 и по милајона на годину. Плаћали смо да како ту малу своту, јер се с нами који смо били изложени вековитим нападајима, који смо бранили монархију више него ли себе, цивилизацију, поступало блажје, него с другима. Кад се почело уговарати међу Аустријом и Угарском, Мађари бранили су жилаво своје интересе против Аустрије, но исти Мађари заузели су по све друго становиште, кад се почела Хрватска с њима договарати, те нехтедоше никако признати стари онај кључ, него је створен нови, кога тврдокорно бранише и год. 1873. Он недржи, даје онај кључ само на папиру и да неима, како некоји рекоше, никакве скоро вредности, предложио је, да се исти напусти, а то с разлога, што је био уверен, да се праведан кључ постићи неможе. С мађарске пак стране наглашавала семного практична вредност његова. Мађари знаду, за што се боре за кључ. Тим су хтели само нас ограничити, да ми на наше аутономне послове нетражимо преко становите своте. Нису паравски у свом интересу, хтели пристати на то, да Хрватска најпре покрије своје потребе из доходака својих, а да преостатак даје за заједничке послове. А да нас што више ограниче отели су нам 360.000 фор. крајишких провената, у перцентуацију нису хтели повући и провозаринске белеговне пристојбе на товарне листове итд. с разлога, да се ту тобоже неможе, неда установити кључ. Чудан је заиста положај Хрватске. Кад се ради за Хрватску, неможе се наћи кључ, а кад се треба кључа против Хрватске, има их стотину. Али какве нам користи од тога што дајемо за заједничке потребе? Колико се долази у помоћ трговини, колико обрту од заједничке управе? И он дели мњење заст. Врбанића да управа без финанцијалнога законодавства невреди много и мало носи. Но ако смо желили постићи самосталност финансијалну, имали смо се за то другом политиком приправити, него ли је била она од ■ 1873 до данас. Ваљало би с тога одма сада почети се приправљати за будућу нагодбу, наравски , у оквиру закона. Неби смјели нигде од нашега права попустити, а бранити и одбијати ваљало би , сваки нападај. Признаје, да ћемо до самостални : финансија тежко доћи, јер питање ово јест питање меЈјусобнога поуздања. Јесмо ли то поуздање за. служили ? Ако га нисмо од год. 1868. до 1873. то , ћемо га тешко заслужити. Народна странка увек ■ се сусретала најбоље с Угарском, избјегавала сваки сукоб, пак што смо ипак получили ? Рекло се са i стране владе, да је хрватски сабор сукривац, што , Мађари немају у нас поверења. Тога неби влада смела учинити; јер она се нема обазирати на поједине говоре, изјаве или листове, него на деловање целога сабора, на закључке његове. Ми би можда стицали код Мађара поверење попуштањем наших правица. (Живио.) Казало се, да су нагодбом наши одношаји дефинитивно решени. Он држи такођер то, али само у толико, у колико се немогу једноставно променити, него једино суделовањем обих уговарвјућих странака, што се и у закону нарочито чита. У одношају с фипанцијалним питањем стоји и састављање буџета. И ту смо добили вешто, чега висмо имали. Добили смо то, да влада наша има право стављати своје опазке ва прорачун састављен по заједвичкој влади. Том би дао веку важност, да је то законом осигурано, но ви тада не, јер ако бан вачиви опазку, а министар Тиса или Сапари нехте обазрети се на ту опазку, ко ће одступити? Добитак би био, кад веби оно, што бан и заједнички мивистар закључе, заједвички сабор могао мењати. Каже се, да само искрено поуздање може поправити добре одпошаје. А ко је крив, да нема поуздања, зар ови, који бране право земље, и који су се за то почели сматрати за вепријатеље? Ту се сећа на поступак у Бруској против тамошњим католицима. Кад су тамо лишили католике права њихових, а ови се почели ради тога бравити, дигнуше вику на њи, да су непријатељи државе те се је с њима као с непријатељима поступало. Тоисто ваља и за Хрватску. Крајишки провенти, били су знак фактичвог поседа, а сад одрекав се њвх, одрекосмо се и власништва. Гледе тражбина угарских остаје при својем т. ј. да оне нису основаве, а најпаче, да обрачунање

није могло бити друго, до ли међу закладама. Кр. i одбор морао је надаље или изходити спојитбу Кра- : јиве, а жртвовати новац, или ако то није било могуће, бар склопити добар финанцијалви посао. Но i одбор нити је једно нити је друго испословао. Кра- i јине немамо, а жртвовали смо 2 милијона нашега i новца, а зашто? За уфање, да ћемо Крајину доби- i ти. Добро је било речено, да су нам врата до Крајине била затворена, пак су била чврсто затворена, а кључеви од њих налазе се у цепу министра Тисе. : Добро је казао заст. Фолнеговић, да нема нигде службепа очитовања, да ће се Крајина спојити. T lyo је да се позивљу ва то, да је нарав компромиса такова, да уговарајуће странке морају попустити. Но погледајте на наш нунциј, па онда ва ма!ј. ренунциј. Од првог није остало ништа, а у ренунцију остало је све те је и прешао у зак. основу о нагодби. Па то да је компромис? Три су била наведена начина, како би до Крајиве могли доћи и то, да си извојујемо, или изходимо или измољакамо. Мољакали смо три столећа и писмо ништа измољакали; изходити смо настојати такођер, но и тад бадава, дакле није нам преостало, него ју извојевати. Од стране владе, каже се, будимо државници и радимо као државници. Но пита он, зар се у том састоји државништво, да пристајеио на оно, што други хоће, или да изгубимо парницу и да се натрошкове осудимо? Пребацило му се, да му политика није реална, него да је идеална, Реалном сматра он ону политику, која има пред очима цељ и приправља се, да постигне тај цељ. То пак јест неки идеал. Реците, који је био реални темељ, да ли онај до ut dec или можда да ја дајем теби, премда ти мени ништа не даш? Није се хтео лишити тврђава, јер знаде, да је она политика реална, која ненапушта средства. Говорник закључи речма: У овој земљи неће се ни једна странка, ни једна влада моћи одржати, која не буде чуварица права, (Живио и одобравање.) Предстој. Живковић моли реч, а пошто по пропису пословника влада увек има реч, то му ју председник даје. Живковић жали, што није предговорника посве јасно разумео, г. др. Војновић рекао је, да је само заст, Бартоловић заузео право становиште према нагодби; али заст. Бартоловић стоји на становишту елабората, а др. Војновић остао пам је дужан рећи, да ли остаје код тога, да се нагодба не прихвати, или пак збиља мисли, да би ваљало заузети становиште Бартоловићево. Др. Војновић свакако је говорника изненадио, јер он је био уверен, да ће се др. Војновић пустити у полемику с онима, који су нагодбу бранили, но др. Војновић саставио ■ је посве нов говор и донео посве нове разлоге. Др. Шрам одклонио је по мњењу говорникову све Бартоловићеве препорне точке тим, што је побио неизправност кључа, у коме па нема крајине, али спо, јитбом крајине тај приговор по себи одпада: у осталом је кључ изправан, али може бити неправичан, за тим стилизација нагодбе не смета, да буде наша брига, да пе,' буду подигнуте против Хрватској неправедне тражбине, а наше тражбине да узчувамо; ! а и што се тиче треће тачке, доходарине, то је др. Шрам такођер јасно образложио, те би нам ваљало нових протудоказа чути, да нас у нашем уверењу i уздрмају. На опаску Војновићеву гледе Деака , примећује говорник, да је Деак истина мислио не, када, да Хрватску не ваља доводити у онаково ту, торство у ком је била под Аустријом, т. ј. под ап, солутизмом, али говорник двоји, да би Деак тако , још данас мислио. Међу тим је до хрватскога народа, да си стање поболша; ова нагодба не ставља , му запрека, да за свој напредак створи увјете, које си и мора сам створити. Чуди се говорпик штованом једном предговорнику, који се позивље не само на год. 1848., већ чак на 1525. Јавно право Хрватске оснива се на посве другом основу, и док ми у данашњем јавном праву будемо дозивали прошле векове, дотле нас неће нико сматрати елементом за напредак и државви развој довољно способним. Што се тиче онога, што је говорник чуо са сваке стране од противника нагодбе приговарати, да нам се њом премало даје, то он мисли, да је опет до вас, као што је рекао био, да се развијамо и на основу овога мало радимо о том, да стечемо више, те присподабља с овим приговором болесника, који је тек мало болестан, али при добром апетиту, па си претовари желудац. (Смеј.) Завршује доказујући, да влада свакако има уплив у надзирању вагодбе, те да није тај уплив онакав, како су га пеки предговорвици сликали. Известитељ Мишкатовић закључује расправу дужим гсвором. Разложивши, да је установи нагодбенога заксва, по којој се фивавцијска нагодба сваке десете годиве мењати има тај разлог и та намера, да се уговарајућим стравкама даде прилика, ако је једвој течајем тих годива порезна снага поварасла, а другој пала, да овда према томе размеру и привосве дужвпсти за укупве послове врсмевпти мсже, развио је известитељ у савезу с тим разлогом закова ту мисао, да ни једној стравци, идући ва уговарање финанц. нагодбе, није допуштено а priori восити одлуку, да мора задобити бољу вагодбу, вего што је врвашња била, јер врај такве одлуке свих трију странака не може се ви мислити о вагодби, до које стоји целокупност монархије, већ би морало следити њезино расуло. Управ вако жели др. Врбавић, мислио је и краљевински одбор ва билавсу последњих десет годи-

на, у које име није му требало посебних дата тражити од владе. Да је порез данас прама години 1868. двострук, показују изкази о приходима монархије оне године и о приходима монархије, који садањој нагодби за подлогу служе. Да ти порези не потичу из помножена благостања народа, да претешко тиште народе, доказују честе расправе и ва хрватском и још више на угарском сабору. Но шта је могао одбор против тога учинити у договору с одбором угарским, који ни сам не зна, што би против тога учинио у својој земљи? Зар није заступник Фолнеговић навео расправу, малко претерану додуше, као што је свака опозицијонална расправа, расправу Беле Лукача, да је Угарскаколонија Аустрије? Зар се Аустрија не тужи, да је колонија остале Јевропе? Зар се не расправљап »тање у велико, да ће Јевропа постати колонијим Америке, која својим продуктима притиште господарство у Јевропи? Што је против свега тога могао учинити краљевински одбор? Носи ли жртве Угарска, она бар инвестира своје жртве у продуктивне сврхе, мислп др. Врбанић. На то је већ одговорио заступник Фолнеговић, да Угарска не зна инвестирати. Говорник признаје, да је нарочито много инвестирала и жељезнице, којим плодом, показује оних 15 милијона, што у буџету сваке године подмирује дефицит жељезнички. Све своје путеве окретала је Угарска према Немачкој, а сад јој Бисмарк закрчује пут великом тарифом и царином, те је почела увиђати своју криву жељезничку политику и гледа према јадранској обали, где јој нико извозу и увозу не може дизати насиоа и кланца. Ал на том путу лежи Хрватска, те нове околности морају доћи н>ој у прилог. У све остале господарске сврхе налазим у буцету од 200 милијона фор. само 100.000 намењени паушал, дочим је те исте године незнатни буџет хрватски за те сврхе определио 20.000 фор. Но нека би Угарска и више инвестирала у те сврхе, правично се мора признати, да инвенстира само свој новац, јер оних 55 постотака, што из Хрватске у име скупних послова долазе, једва томе дотичу, да подмире оне скупне послове, којисуцелој монархији заједнички, за остале инвестиције не преостаје ни новчића. Добра политика, интереси заједништва и други интереси налажу, да се у продуктивне сврхе и у Хрватској инвестира, но одбор није мислио, да му јеутом погледу слободно стављати категоричне захтеве. Биланца дакле последњих десет година, врло неповољна додуше, није могла стојати на путу уговарању нагодбе. Ал је одбор нагазио на другу запреку; на крајину, које спојидбу народ од прастарих времена пожељива у садање силно захтева Одбор је спојидбу покренуо, и из највиших устију задобио свечана обећања, рад којих бијаше вредно два три месеца имати стрпљења јер испуне ли се обећања, највиши интерес земље очуван је без кризе; неиспуне ли се обећања, криза ће и онда бити, онда оправданија, него ли сада, а тим и повољнија за Хрватску. Прешав говорити на компензацију заменитих тражбипа, известитељ је прочитао службену исправу по којој његово величанство само одређује писмом од 24. новембра 1865. да пре, него се управа заклада од фин. министарства преда угарском намесништву, имаде се међу Аустријом и Угарско-Хрватском обавити ликвидација и повратак оних предујмова, што је ерар тим закладама давао, а још нису повраћени. Када дакле сам цар, који је одређивао, што се има закладама давати, то назива предујмом, који се има ликвидирати и повратити, онда одбор није могао да непризна дуга, лежећега на хр>атским закладама и да не пристане на то, нека се изравнају тражбинама на крајишке провенте, које је угарски одбор и онако у сумњу доводио и порицао. Јесу ли пак закладе имале дуга, онда Хрватска није компромису поклонила 2милијова ф. како то уверава др. Војновић, као што др, Војновић нема ни у том право, да крајишки провенти рго futuro иду по праву у буџет хрватски, јер се у Загребу уплаћују. Одатле би сљедило, да сви они приходи, који потичу нз Хрватске, а уплаћују се у коју угарску благајну, нису хрватски него угарски. Известитељ признаје, да је краљев. одбор примивши паушал за транспортни порез и искључивши војену таксу из хрватског буџета, пристао на то да хрватски буџет има 40 до 50 хиљ ф, мање на годину, па с те страве садања финансијална нагодба јест лошија од досадање. Ал хрватски буџет неће имати мање своте, него је до сада имао. А осим тога боља или гора нагодба може се и мора по том судити, да ли Хрватска размерно више него Угарска доприноси за скупне послове. Ако то нестоји, ако поврх тога покриће за аутономне послове неће бити мање, него до сада, онда будућа нагодба није лошија од прошле. По што није ни једно ни друго, ввје ни нагодба лошија и за то ју сабору препоручује. Кућа је чешће повлађивањем прекидала говорника а на крају говора многи су заступници честитали, дочим се са леве галерије чуло неколико псикања, на што ју је председник дао одмах испразнити, Пј елази се на гласање. Пошто је довољан брсј заступник а затражио да се поимевце гласа устмено то се по пропису пословника мора томе захтету задовољити. Председник моли бележвика Стековића да чита имена а остале бележнике да бележе. Питање гласи: Прихваћа ли високи сабор з»-