Застава

основу оправдавајућих докумената и не тражећи за себе никакву добит. Ако би влада одлучила да на станици нишкој построји радионице, трошкови, који би се око тога на тој станици учинили, одбиће се од горље суме и предузимач ће бити дужан да на београдској стапици утроши на радове само онолико колико износи разлика од горње суме. Постројеве пруге не обухвата ни мост на Сави, ни везу између тога моста и београдске станице, ни везу са станицом на реци, ни ову станицу који сви радови остају на терет владе. Чл. 32, Кад радови на једној секцији од најмаае двадесет и пет километара буду довршени, влада ће, на захтевање предузимача привремено примити ту секцију и платити предузимачу потпуну цену по одбитку гарантије од 5 на сто (s°/ 0 ). Но присвом том предузимач ће остати одговоран за извршене радове и мораће их и даље одржавати у добром стању до предаје целе пруге. Чл. 33. Кад цела пруга буде довршена и кад све секције постепено буду примљене, као што је горе речено, приступиће се под обостраним надзором мерењу с ланцем од почетка пруге у Београду до границе близу Врање. Ово мерење с ланцем служиће као основа рачуна за салдирање сума, које се предузимачу дугују. Целокупна цена извршене пруге добиће се, кад се дужина добивена мерењем с ланцем помножи средњом километричном цепом, утврђеном чланом 28 ове коввенције, и остатак, који би припадао предузимачу, исплатиће му се одмах и потпуно. Држава ће тада ући у притежање пруге и предузимач ће се ослободити сваког даљег одржавања, али ће при свем том остати одговоран за време од пет година, за послове рђаво израђене, који би се констатовали узајамним сагласијем или у случају несагласија, изборним судом, предвиђеним у чл. 42. ове конвенцпје. Уговорено је, да се дужина од три стотине шесет и три километра, коју има пруга по пред-пројектима владиним, узима за основу приближне дужине, коју она мора имати. Ова се дужина може увећати са два по сто (2°/ 0 ) усљед разлике у пројектима, али се, у колико је то могуће, веће смети увећати већом цифром, осим у случају нужде, коју би влада признала. Чл. 34. Предузимач неће за време трајања радова плаћати порезу на заузето земљиште. То исто вреди за здања и друге зграде подигнуте на том земљишту. Чл. 35. Материјал сваког рода, гвожђарија, алати, машине и све справе, које би предузимач доносио са стране за постројење жељезнице, пуштаће се у Србију слободно и биће изузети од свијуђумручких такса и других дажбина. Предузимач се обвезује да колико је могуће набавља у Србији иотребан му материјал за грађевину. Чл. 36. Сав материјал, машине и справе потребне за постројење жељезнице, које би се узеле у Србији, биће ослобођене од сваке таксе. Чл. 37. Предузимач се ослобођава од жиговине и других такса, за сва акта, односећа се на постројење жељезнице и организацију, докле траје граŁење. Чл. 38. Радови, које би влада могла захтевати осим оних, који су предвиђени овом конвенцијом и њеним додатцима, извршиће се од предузимача и могу бити само њему поверени. Они ће се извршити сходно прописима владиним и вишак трошкова, који отуд проистече, платиће се предузимачу по рачунима, подкрепљеним оправдавајућим документима, у истим роковима као и обични радови, о којима је реч у овој конвенцији. Но разуме се, да ови радови, као и измене у грађењу српских жељезница, учињене у споразуму с владом, неће ни у колико реметити наређењаове коввенције и њених додатака. Чл. 39. У цељи да би вабавио материјал потребан за грађење српских жељезгица, предузимач имаће право, докле грађење траје, да експлоатише камене мајдане и шуме држвне, по цени која ће се утврдити у споразуму с владом. Чл. 40. Сви податци, планови, предрачуни, процене, белешке, типови, мере, извештаји итд. које има влада о жељезници, предаће се одмах предузимачу, који ће за њих платити суму од сто педесет хиљада фравака, Чл. 41. Иредузимач ће бити са свим слободан у избору свога персонала, али ће, колико то буде могуће, употребљавати за чиновнике српске поданике, који би били сиособни за грађење жељезнице Он ће извршивати радове средствима, којима он хоће, али у целоме подлежаће општим законима српским, садањим или будућим и земаљским судовима. Чл. 42. Спорове, који би се могли изродити између владе и предузимача, односно извршења и тумачења прописа ове конвенције и њених додатака, судиће изборни суд, састављен из два члапа. од којих ће једнога именовати влада а другога предузимач у року од једног месеца, пошто на то једна страва другу позове, и из једног трећег, кога ова два члана изберу. Ако се изабрана два судије не споразуму о избору трећега, овога ће именовати главни савет мостова и путова у Белгији. Пресуда ових судија биће извршна и обвезна, нити ће се моћи спорити путем апелације ни којим другим. Чл. 43. Предузимач мора изабрати домицил у

Чл. 44. Предузимач може за своју потребу подићи привремене телеграфске линије по типовима усвојеним у земљи. Чл. 45. У случају ако.би влада држала да предузимач не развија у својим радовима жељену де лателност, имаће право да то питање изнесе пред изборни суд, састављен као што је у чл. 42. ове конвенције изложено, и да од њега тражи овлашћење да у сопственој режији а на рачун предузимача изврши занемарене радове. У случају, ако би се овај захтев одобрио, вишак трошкова, почињен овим извршењем у режији, преко километричне цене, пашће на терет предузимачу. Чл. 46. Влада српска обвезује се формално, ако не би сама градила у режији другу државну пругу од Ниша до српско-бугарске границе преко Пирота, да извршење исте уступи предузимачу под условима ове конвенције и њевих додатака, али по цени која би се одредила узајамним сагласијем и која би се кретала између две стотине десетхиљада и две стотине двадесет и пет хиљада динара од километра. Што се тиче огранка до Смедерева, влада задржава предузимачу за грађење овог огранка право првенства над другим конкурентима под једнаким условима. Чл. 47. Да би гарантовао извршење својих обвеза, предузимач мора ће положити кауцију од четири милијона динара, у вредностима првог реда, које представљају равну вредност по званично обележеним курсовима у Паризу, Лондону, Бечу или Берлину. Ова кауција враћа ће се предузимачу према мери, у којој радови буду извршени, и у сраемери, У којој цела сума месечних рачуна стоји према целокупној вредности пруге. Кад се цела пруга прими, онај део ове кауције, који не би још био враћен, исплатиће се предузимачу, по одбитку суме од пет стотина хиљада динара, која ће остати депонована и од које ће се сваке годиве једна петина враћати предузимачу, докле не истече рок одговорности предузимачеве за рђаво израђене послове, предвиђене чланом 33-им. Ова кауција положиће се, по избору предузимача, било француској банци, било народној банцн у Бечу, било царевинској банци у Берлину, и признанице ће се предати српској влади. Депонована сума моћи ће се вратити предузимачу, као што је горе изложено, само кад влада изда за то налог. Но моћи ће се, у сагласију с владом, папири заменити другима, само ако стварна вредност кауције, која остаје као гарантија, остане иста као пре замене.

О стању у Босни и Херцеговини.

Навештени допис „П. Лојда“ у једном од прошлих бројева о стању у Босни и Херцеговини гласи: „Утеривање пореза у окупираним провинцијама, које је новоустановљена финавсијска земаљска дирекција као самостална власт прошле године спровела, доноси већ сад своје жалосне плодове, и то тако, да ће по најновијим вестима исто у Херцеговини са врвљу бојадисано бити. Кад се одношаји окупираних провинција тачно на око узму, то се не можемо у осталом ни чудити таком резултату, јер кад се у једној земљи, где се највећом и рецимо нехришћанском употребом порезних притисака само у врло богатој години (што ретко бива у овим провивцијама усљед климатских одношаја и грдне промене у температури која кадшто за 24 сахата исто толико гради реомирових достиже,) може само шест милиона исцедити, а финансијска администрација прогута 1,600000 фор., т. ј., трећину целог прихода, онда ту много што-шта мора бити труло у држави Данској. Кад један приватан човек, који у најбољем случају добије 6000 фор. од свог добра, па отуда мора 1600 фор. да изда на управу око те ренте, онда ће то добро сигурно за кратко време доћи на добош, а пошто се провинције не могу каоприватна добра лицитовати, то ће овде букнути устанак, баш као и сад у Херцеговипи. Или се морају окупиране провинције анектирати и припустити свим благодетима цивилизације, на што пак треба врло много новца, или се морају оставити у њиховом специјалитету и не допуштати да усљед набрђене цивилизације устанку прибегавају, јер кад гладном Херцеговцу и последњу козу егзеквираш и тиме га са целом његовом породицом изложиш да скапа од глади, то су онда устанци, као што су садашњи, неизбежни поред свег тога, што у том бедном крају Јевропе жандармерија кошта месечно 36.000 фор. Та развикана отоманска влада делила је у Херцбговини сваке године тако звапи тајин (зрно за сејање и лебац за оне који нужду трпе); ми им узимамо и последњи залогај из уста, а зашто? да у Сарајеву 25, словом двадесет пет некадањих хрватских (Биће и других. У, „Заст“.) послужитеља и дијурниста као саветници празне касе, у пркос крвавом зноју порезника, са златним огрлицама дању и ноћу обседају механе и остале куће у Сарајеву. Шат ови редови нађу одзива на меродавном месту, које ће се уверити, да при такој управи остзју окупацијоне провинције за нае увек извор неприликама. Основна реформа у управи ових окупацијоних провинција је conditio sine qua non не само за ексистенцију ок упацијоних провинција, него и за уплив Аустро-

Угарске на читавом истоку, јер кад ми двема провинцијама мир и цивилизацијом условљен бољитак набавити не можемо, онда је ту логична посљедица, да суседи баш неће много поверења имати у таку форму владавине, а излагати се тој могућности то је за једну велику силу као што је Аустро-Угарска баш због 25 па и због 250 финаасијских стражара некако неполитично, а могло би усљед околности бити и тако опасно, да се штета баш никаквим прописом порезе или одмером пристојаба не би могла поправити, а морало би се у помоћ узети и крв и оружје, да се хрђавом финансвјском економијом изгубљени, а за политични опстанак неопходно нужни уплив поврати". (Да је овакав допис о Босни донео какав славенски лист, који у Босну приступа има, јамачно би му се одузео поштански деби у Босну-Херцеговину. Да и „П. Лојд“ допис није донео хришћапима, а нарочито Србима у Босни за љубав, него из другог рачуна, можда из тактике, јер мисли, да и поред Славија аустријски уплив и рачун у БосниХерцеговини претеже, то је вероватно; но ма какав му мотив био, вредно је сазнати тај допис „П. Лојда.“ У.)

Из паришке коморе.

У седници од 22. фебруара посланичке коморе, у којој је Клеменсо интерпелисао о неком шиљању оружја и муниције у Грчку, беху присутни посланици кнез Хохенлоје, Лорд Лијонс и Есад-паша, као и посланик Когалничано; гроф Бајст није био међу слушаоцима. Клеменсо управи на владу ова питања: је ли истина, да је влада продала барута некој бечкој кући, којој је поверено, да зготови грчке картуше? Колики квантитети и по којој цени су одаслани, и који ће се још одаслати? Како се слаже то одашиљање са досадањим владиним изјавама ? За што се приватвим особама не допушта експорт, кад влада сама експортира? (Ларма.) Мивистар-председник Жил Фери одговара, да таке интерпелације већ и земљу и комору утруђују и изнесе доказ, да владин поступак у сваком погледу одговара законским прописима. Држава је у том случају индустријалац, и имала је пред очима једино интерес фабрикације барута и интерес државног богатства. Кући Рота у Бечу, која већ од дужег времена стоји у одношају са Француском због набавке оружја, одаслано је 34.000 килограма од заисканих 100.000 кила барута. Тај пазар је учињен, пошто су на то пристали и министар финансије и војни министар. Парламент није о томе обавештен био с тога, што није било прилике за то. Интерпелација та требала би да је и у немачком сабору и у парламентима аустро-угарским поднесена. Владе немачка и аустро-угарска знале су за те пошиљке барута, али се ниеу за то бринуле. Шиљање оружја забранила је француска влада, и то против добра права, управо из претеране деликатесе, само да не би и сенку сумње на себе припустила. (Дуготрајна ларма с десна, допадање с лева.) При шиљању барута, који је бечкој кући одаслан био, није влада ни знала, камо је муниција опредељена била. Влада има посла са пристрасношћу једне странке, која малициозно уп требљује ма и најмањи повод, па да јој систематично опонира. (Допадање с лева.) Француска има мирољубиву, али никако страшљиву владу; ову последњу улогу неће садашња влада никад играти. (Велико допадање.) Клеменсо узе на ново реч. Његова разлагања су такова, да их често смеј и ларма на левици прекида, дочим му десница своје допајање изражује. Клеменсо подуже разлажући ствар тврди, да је војни министар деловао о својој глави. Жил Фери упада му у реч: „Није тако, он је радио у споразуму са министромфинанеије." Клеменсо рече па то. „Верујем вам, кад ме ви о томе уверавате. Мене су друкчије известили." (Ларма с лева.) У даљем току његовог говора приповеда Клеменсо, како је он потражио војног министра, и како му је овај казао: „Ви мислите, да ја не знам, да је барут за Грчку." Ова изјава изазове врло бурву сцену. Војни министар: То сам ја вама казао? Клеменсо: За цело. Војни министар(врло узбуђен подиже ce): Ја нисам никад то казао! Клеменсо: То је одрицање довољно; а и могуће је да сам се забунио. (Велика ларма) Клеменсо (оштро): Ја сам у републиканској држави и имам права, да интерпелишем војног министра, нико ме не може од тога зауставити. (Велика ларма, председник опомиње на ред) Клеменсо: Како је могла влада порицати, да је Грчкој муницију послала, кад је барут већ одаслан? Министар-председник: Ми смо одаслали то на неку бечку кућу а не на владу. (Ларма с десна.) Клеменсо: Како је могла влада, у чијим су нотама тако суморна прорицања била, потајно лиферовати и казати, да би била то клевета; кад би Француска Грчку на мир опомињала и истој по приватним трговцима лиферовала оружје и муницију? (Допадање с десна, вичу: прост дневни ред. Ироничан смеј с лева.) Клемепсо предлаже на послетку овај дневни ред: Комора прелази на дневни ред, пошто сажаљева несугласност владе у речима и делању њеном. Министар-председник иште, нека кућа гласа о предложеном дневном реду (Допадање.) Исти се са 311 против 156 гласова одбије. За дневни ред гласаше целокупна десница.

Д о п и с и.

Из ПОД Пљешивице. Тај лепи обичај, да се на дан св. Саве по српскоме свјету дају бесједе, које С У ® Ј С Д НС стране огледало будне народне свијести, а с друге чувар и његоватељ оне свете успомене, коју сваки Србин прама свому просвјетитељу на срцу носи, није на нашу велику тугу био одомаћен у овим крајевима. Густа тама немара са свију нас је страна обавила, и ту таму редко просјече која свијетла врака у ком српском листу, чим се сако покаже, да и овђе Србин живи, али како ? Тужно и чемерно ! Тек у најновије доба почео се је народ овамо по мало освјешћивати и долавити до спознања, да се врло грјеши прама свјетињама српеким, ако се и надаље остане у тој летаржији. Наша малена Кореница показала је у том погледу њешто више живота, него што се то у другим мјеетима горње Крајине опажа, Ту је већ пред 5 година основана „Српска народна читаоница“ са потврђеним правилником. И та ће читаоница, увдати се у слогу и свијест чланова, с временом тако се раввити, да ће Кореници и околици на дику и понос служити. Овом приликом је већ учинила један корак у напријед, давши на св. Саву српску бесједу. Та вам је бесједа, могу Вас поуздано увјерити јер сам и сам присутан био испала на опште задовољство. Једно, што нам је особито драго, јеет, да су наше Српкиње биле прве, које су се с одушевљењем прихватиле те ствари и иввеле су је тако да им на част послужити може. Него да вам у кратко опишем ту прву српску бесједу овамо, Са веселим лицем и надом у срцу, да ће ту наћи лепог уживања, ступали су наши домаћи и страни, којих је било из Петрова-села и Бихаћа, у лепо урешену дворану „Читаонице“. Председник читаонице г. прото Кнежевић поздравио сакупљене са неколико топлих рјечи; напоменуо је радост над будном свјести и вавршио је са жељом, да се само овај лепи обичај брво неутрне ! После њега говорио је један члан: успомену на св. Саву, којом је вгодом дотакнуо и мане данашњег нашег друштвеног живота. Говор је саслушан са пажњом а вавршен је са живио! За тим су чланови читаонице одпјевали сложно пјесму св. Саве, а госпођица Маца Кнежевићева декламовала нам је лепо ина опште вадовољство пјеему: „Српкиња сам и остајем/ Након томболе била је онако ваједничка српска вечера, на којој је пало лепих и одушевљених вдравица, а посље тог млађи свијет тражио је весеља и вабаве у пјесми и игри, која је до бијеле воре трајала. И тако смо ми ето спровели једну лепу вечер, спровели смо у братској љубави и вееељу, са жељом да се опет на скоро тако саетанемо! На концу немогу пропустити, а да не споменем брата Србина Стеву Прицу, у чијој је кући читаоница смјештена који је драговољно уступио гостима све своје просторије бев икакове одштете. Његова госпођа и госпођа Анка Тишма највише су доприњеле, да је бесједа испала онако сјајно, на чем им овђе буди изречена свесрдна захвалност! —т Д Вел. Бечкерек у петак беле недеље. Будан и треввен дух овладао је од неколико година већ и млађим нараштајем милога народа нашег. На све стране чујемо и читамо, како се тамо и онамо оснивају певачке дружине, које равне и по народ наш кориетне вабаве приређују, у којима удруживањем, слога и братство прво место имају. Тим удруживањем поче она своје родољубље речима и делима покавивати, поче се ваувимати, да себе и свој мили народ у чисто српском духу просвети, држећи, да се само онај народ међу сретне уврстити може, код кога је просвета у свим сталежима довољно ваступљенаt Читаоцима овог велеуваженог листа биће повнато, да се и овде обравовало Вел. бечкеречко црквено певачко друштво, које и своја правила потврђена има. На Сретеније о. г. у вече при' редило је наше црквено певачко друштво беседу са игранком ув суделовање младих Српкињица овдашњих, а у корист друштвеном Фонду. Оно усхићење, које ie владало међу присутнима, када се укаваше на бини: „двадесет и четир белих лабудова, а ва њима милопојке двадесет и четир славуја'!* Равигра се у нами срце лепим песмама, да је шаптање толико трајало, L док се свака песма није по двапут одаевала. Да си само видео, читаоче, како заиграше прстићи њежни г!јце Христине Ђорђевић! Раввесели и удиви нас њено вешто свирање на гласовиру, а то сведочи онај украшен „венац*, који јој је из ложе бачен. Јошт речи не нађосмо да ее вештини поменуте гђце надивимо, ал се укава на бини надалеко чувена вештакиња певачица гђа 1 Кокић, да пева песму „Гуслара“ ув пратњу гласовира. Ово неможе описати перо, јер ту само је-1 цање сува ив многог српског ока ивавваше певачицу, која нам по ново па још еа живљим осећајима одпева ту исту песму. Али врху евега увнео нас је мушки вбор са песмом, „Сабљица оштра" па још кад на вахтевање публике одпеваше „Бранково коло“, с усклицима „живили певачи*! не беше краја.