Застава

становиште државне равноправности? Није ли се на једном од постоља јелачићевог споменика и Србин један владика ће га најбоље познавати попео на ступањ, само што Српство не може се подичзти, да је за тим остало и име српско политично уважено, а писменица српска да је остављена бар онде, где је била, и да је школа српска сачувана? Као што чујемо, владика «изнајпре није хтео говорити, али се после предомислио. Наравно, кад се тиче обране српства, народно-црквене автономије, онда се председништво предаје подпредседнику; а кад се хоће да говори, што је вишем премда сумњамо, да сваком вишем месту повољно онда се уседа на „шарца.* Каменар одговора: „Немојте млого кричити око тога споменика, да не пробудите Јелачића*. Трећи је у савезу том: др. Суботић са својом беседом. Саобштили смо је по публицистичној дужности, и да пред нашом публиком имамо подлогу за оцену. Приликом у своје време вратићемо се и на њу обширније. За сад примећавамо, да је говор др. Суботића био окомљен највише противу „странке права,, и нарочито их је напао због њиног нападаја на Србе. Међу тим ми нисмо чули глас Србаља са владине странке, а нарочито глас др. Суботића на хрв. сабору у с.брану српског имена, и то не само на улици, него и у политичном животу; у обрану српске писменице узванијама, где је већина српска; у обрану српски вероисповедни школа. Закључак сабора од год. 1867. кад су признати Хрвати и Срби за једнаке и равноправне, који је закључак Загреб поздравио са оеветлењем томе закључку сад нема ни трага ни гласа, нити је постао закон. Па зар и оно што значи ? Та Срби су и у Угарској признати за „једнаке и равноправне* т. ј. грађане; та тим нам и Мађари запушавају уста. Па тпта је и год. 1867. речено? Хрвати и Срби су исти народ! ТТТта је то исти? Било племенски, или политички узето, Хрвати под тим разуму: Срби су као народ Хрвати, а међу собом у кући и на улици могу се по вољи звати. Разлика је између Хрвата, што „странка права“ неда Србима ни последње „посокачко" право. Оно огледало, које је по дру Суботићу неко „странци права“ пружио, могло би се не само и другим Крватима, него и неким Србима на хрв. сабору пружити. Криво је др. Суботић сватио и посланика Ђорђевића. Овај није изјавио, „да неће с тога да гласа, што би Срби Крајине дошли овамо на нову, велгку борбу“ не, него је казао. да неће гласати, што нису у сабор н крајишки посланици позвани. Сстало оставимо за други пут. Овде смо у општим потезима оценили оне беседе владине стпанке, које су важније, и које српски свет нарочито интересује. Остало би, да усљед и спољашње промене око тројне краљевине, и предстојеће унутрашње промене поводом спојидбе крајине, проговоримо о будућем заједничком политичком правцу оба племена, и о будућем положају и задатку српског племена у оквиру државне заједнице; но како то не спада у оцену саборски расправа, оетављамо то за засебну расправу. Мани Фест цара Александра III.

Пегроградски званични лист доноси сљедећи манифест: Ми Александар Ш. по божијој милости цар и самодржац свију Руса, цар пољски, велики кнез финландски и т. д. јављамо и стављамо на знање свима нашим верним поданицима сљедеће: У својој промисли недокучљиви свемогући хтео је, да Русија осети један од најтежи удара неумитне судбине, кад је њезина добротвора, цара Алексавдра 11., себи одазвао. Он паде од руке бевбожних убица, који већ више пута насртаху на његов драги живот. Насртаху пак с тога на тај драги живот, јер гледаху у истоме заштиту и заклон не само величине Русије, него и бољитка рускога народа. Поклонимо се пред недокучљивом вољом божијега провиђења, и управимо смемогућему наше топле молитве за спокој чисте душе нашега упокојенога оца. Ми ступамо на престо рускога царства, што смо га наследили од наших предака, и на престо царства пољског и великог књажества финландоког, који суса првим неразделимо екопчани. Ми узимамо ва се тешко бреме, које

нам је богом намењено, у чврстом поверењу на његову свемогућу припомоћ. Нека би он благословио наш рад око бољитка нашег љубљенога отачаства, и нека би упутио наше силе на добро и срећу свих верних поданика наших. Обнављајући пред лицем свемогућега бога нашим оцем положени свети завет, да ћемо, по завештају наших предака, наш цео живот посветити старању за благостање, моћ и част Русије, позивамо све наше верне поданике, да пред олтарем свевишњега своје молитве споје са вашима, и налажемо им, да положе заклетву верности како нами, тако и нашем насљеднику, њег. царск. височанству, великоме кнезу и престолонасљеднику Николи Николајевићу. Дато у Петрограду у години 1881-oj по Христовом рођењу, а у првој паше владавине. ■» « * Садањи цар Александар 111, јесте други син мучепички убијевога цара Аиександра 11. Оп се родио 26. фебруара 1845. године те му је истом 36 годива. Александар је постао престолонасљедником тек по смрти старијег му брата Николе, који је 11. априла 1865. г. умрво у Ници на тешкој грудобољи, На скоро за овим, 28. октобра исте године, ожеви се он заручницом његовог пок. брата, принцезом Дагмаром, ћерком данског краља Христијана IX. која при том, прељав у православну веру, доби име Марија Феодоровна, Из ове брачне свезе произађоше више деце, међу овима и велики кнез Никола Александровић, рођен у Петрограду 6. маја 1868., који је данас јамачно већ проглашеп руским престолонаеледником. Вести o грозном убиству цара Александра 11.

Данашњи листови доносе опширније извештаје о начину, којим злосретни зликовци извршише своје крвничке намере. По извештају „Пре:е“ извршев је атентат на цара, кад се исти враћао са војничке смотре из завода Михајлова у двор велике кнегиње Катарине Михајлове. Возећи се дуж канала, прођу кола поред колумејеког моета. Тек што је цар исти мост прошао плану прва бомба. Уељед јаког потреса изађе цар из кола; у тај мах буде бачена и друга бомба, која се близу кола распршта. Кола се раздробише, у исго доба паде и цар на земљу. Више официра из пратње цареве буду лако рањени. Један полицијски званичник допаде тешких рана. Двојица убица буду ухваћени па месту. Цара дигоше па рукама у друга кола. У истој ствари јављају „Берл. Тагблату": Цар Алексапдвр враћао се са војпичке смотре. Катаринина улица, кроз коју је цар морао проћи, одвећ је уска; иста се граничи с лева капалом, а с десна једним зидом, који је дели од Михајловог перивоја. Зидје висок преко једног хвата. Када кола царева, праћена шесторицом козака, ово место прођоше, плану у један мах под колима бомба, која ова делимице изломи. Један козак из пратње цареве остаде на месту мртав, други један буде тешко рањен. Осим овога буде рањен још један официр и једпо дете, који туда прођоше. При овој првој експлозији буде цар више ока рањен. Цар искочи из кола и у исти мах распршга се и друга бомба. Последице су познате. Тешко рањени Цар буде од официра пратње, од вел. кн. Михајла Николајевића и од престолонасљедника, који је одмах похитао на место злочина, у зимски дворац пренесен. Дворски лечник Боткип изјави одмах, да нема спасења; ипак буде предузета ампутација ногу. Цар је издахнуо око 4 сахата, без да је к себи дошао. Пре тога примио је св. причешће. Злочинац, којега првога ухватише, довикну својим друговима: „Реците моме оцу, да ме не броји међу живе.“ Тројица злочинаца уапсени су; један од њих брапио се револвером. Као што се дознаје, изишли су двојица злочинаца на коли цару у сурет; бомбе им лежаху у г.рилу, завијене у белој хартији. Место на којим је злочин извршен, буде одмах војском поседнуто. Прва бомба направила је у земљи јаз, који је преко једне стопе дубок, а који у пречнику четир стопе износи; јаз што га јс учинила друга бомба, није тако дубок. Земља је сва крвљу оросена. Потрес је био тако јак, да еу раздробљени прозори и на оним кућама, које лежес друге стране канала. Народ се скупио са свију страна. Узрујан изненадним и гнусним злочинством, владао се народ озбиљно и мирно. Када пак око четири сахата самртно звоно са зимњег двора даде народу тужну вест, да је цар-ослободилац Александар 11. измучио тешке муке, да је престао[живети, тада народ пе мога више одолети својој тузи и тешком болу, и свима грунуше сузе низ образе. Кад се зачуло звоно са зимњег дворца, смејао се томе један ђак; народ који беше ту на близо, хтеде га на месту утући; с тешком муком једва га спасе полиција. ђак овај стављен је у затвор. У истој ствари доноси „Аж. Рус“ још следеће податке: Атентат је извршен у близини перивоја Михајлове палате, који лежи на Катаринином каналу. Цар је био на повратку у зимњи дворац; на путу пратило га је једно оделење козака. Не далеко за цареви коли, сљедовала су кола вел. кн. Михајла. Кад се прва бомба распршта, изађе цар из кола, да прегледа двојицу Козака, што падоше као жртва ове прве епсплозије. Тек што је ступио на земљу,

плану пред њиме друга бомба, која му обадве ноге раздроби. Потрес је био тако жесток, да се од њега раздробише сви прозори цркве, која лежи на другој страни канала. Вел. кн. Михајло и помоћник министра полиције, Дворжецки, ког су комадићи распрштале бомбе на 45 места обранили. прискочише први цару, те га на Дворжецковим соницама пренесоше у зимњи дворац. Злочинац, који је прву бомбу бацио, ухвађен је; други је умакао. На степеницама зимњег двора онесвести се цар усљед великог губитка крви и пе дође више к себи. Примив свето причешће, издахну цар око 4 сахата. У свима црквама држу се молитве за спас душе убијеног цара-ослободиоца. По извештају, што га доносе „Беч. оп. нов.“ био је цар истога дана па до ручку код вел. кнег. Катарине Михајловне. После доручка, који се око 7,3 часа свршио, пробавио је цар још неко добау дворанама кнегињине палате. Беше врло добро расположен; у веселом разговору са велпким кпезовима, који такође присутни беху, проведе време до трећег часа. У три сахата одвезе се цар из палате. Тек што се кола мало одмакоше од двора кнегињивог, улети једпа бомба кроз стаклени прозор са леве стране кола и паде управ пред ноге цара и његовога ађутапта, који заједно с царем у коли сеђаше. Цар, који непозлеђен оста, отвори врата и скочи ва поље из кола, која у исти мах опкољена буду козацима из пратње цареве. У тај пар распршта се непосредно пред царем и друга бомба и сви приметише, како се исти на земљу стропошта. Све ово догодило се тако брзо, да је цар већ у својој крви лежао, док мимопролазећи њему притрчаше. Цар је лежао онесвешћен на калдрми; обе ноге беху му ниже колена сасвим раздробљене; лице му беше сасвим пребледило и сви држаху, да је м тав. За неколико минута беше се искупило стотинама душа око места, где је цар лежао. Нико није знао шта пре чинити ваља; да ли да се пође у потеру за злочинци или да се пружи припомоћ рањенима. који усљед атентата пострадаше. Цара дигоше на једue сонице, у којима му један лечник на брзу руку привеза љуте ране. У три сахата и 45 минута испусти цар душу у наручју свога сина Алексапдра. Званичне петроградске новине донесоше наскор j пошто је атептат извршен ванредан додатак сљедећег садржаја: Божија се воља испунила. Данас у 3 сахата и 35 мивута одазвао је Свемогући цара Александра Николајевића у други бољи живот. Неколико мивуги пре но што је издахнуо примио је цар св. причешће. Исти лист донео је манифест новог цара Александра 111., којега на другом месту саопштавамо. „Н. сл. Пр.“ доноси следећу вест: Приметив, да су два поморска војника ухватили оног риђобрадог момка, који прву бомбу бацио беше, изађе цар из колаизапита зликовца за иче; зз тим изда налог да га одведу у притвор. У тај мах раснршта се и друга бомба; цар Александар стропошта се на земљу с узвиком: „Помозите!" Вел. кн. Михајло, који се налазио у Михајловој палати, беше већ ва прасак прве бомбе на улицу истрчао, те доспеде међу првима на место злочина. Тешко рањепога цара пренесоше одмах у зимњи дворац; ту га скинуше и пружише на један ћилим, који брзо у крви огрезну, па га онда однесоше у његову спаваћу <обу. Помоћу лечника скинуше одело с њега. Ране, које се указаху, беху грозне и само видити. Једна нога беше до бута а друга до колена сасвим раздробљена, труп распаран, лице повређено. Лечници Круглевски и Маркус пружише цару прву помоћ. Приправе за ампутацију вогу беху Ју свему довршеви. Лечници употребише сва могућа сретства, да што више крви к срцу спроведу. Усљед овога поче срце живље куцати, дисање постаде дубље, и цар отвори очи за кратко доба. У тај пар пружи му присутни свећеник св. причешће. Лечници се спремише да предузму ампутацију, кад у исто доба опазише, како куцање срца све слабије и слабије, дисање све тише и тише постајаше. Око 3 / 4 на 4 сахата престаде и једно и друго сасма цар Александер беше престао живети. У то доба беху се већ искупили сви чланови царске породице, што су у Петрограду присутни били. Кад је било око 4 сахата, приметише сви, где на зимњем дворцу свукоше до пола заставу што се над кровом иетог лепршала; у исти мах зачу се и звук самртничког звона. Када ово виде и чу народ, који је у немој тишини сакупљен стајао око зимњег дворца, клекну доле, скиде капу, прекрсти се и помоли богу. Није бизо видети скоро ни једне особе> којој овом приликом сузе у лице не удрише. Ова тиха манифестација народа мората је свакога ганути. Петроградски „Херолд“ доноси ово о атентату: Цар је био опоменут, да не иде на војничку смотру, но он не хтеде веровати приопћеној му вести. Пошто је смотра била обављепа, одвезе се цар у палату вел. кнегиње Катарине, где је доручковао. Око ’/ а два сахата крене цар својој палати, наредив возачу, да узме пут крај канала. Кад је цар дошао од прилике до половиве зида, што ограђује перивој кнегињине палата, распршта се прва бомба, која учини великога квара царевим кочијама. Цар изађе одмах из кол°. Један официр притрча цару и запитл га, да није откуд ране допануо. Цар му одговори сасма мирно: „Богу хвала, ја рањен нисам, не плаши се ништа хоћу да видим рањене војнике." Многи војпици из пратње цареве и још пске приватне особе лежаху рањени на земљи.

Цар пре свега нареди, да се пружи помоћ рањеним козацима. Злочипац био је одмах опкољен од присутног народа; један војник преображенске гардијске пуковније беше му стегао руке, ,у којима је држао нож и револвер. Спазив ово, приђе цар зј o . чипцу, запита га за име, а затим нареди, да га одведу у затвор, те се упути пешице двору. 3 10 . чинац је млад човек од 21 год.. зове се Руеаков а учио за последње две године на рударској академији; исти је унијат. Тек што се цар неколико корачи одмакао, баци други ‘један младић неку ствар баш пред саме поге цареве. Зачу се ужасна детонација, која је била тако јака, да су сви около стојећи на земљу попадали, и да од прозора оближњих кућа, па и оних с друге стране канала, ни један читав не остаде. Кад се дим развукао нађоше цара крвљу обливеног на земљи, а око њега многе рањенике. II злочинац беше пао на земљу, но оста неповређен. Народ са свију страна појури на њега, и полиција је имала много муке да га сачува од огорчености народне. Тешко рааеног и онесвгшћеног цара подигоше на сонице варогаког гапетана Федорова и однесоше га у зимви дворац. Лечници пзјавише да се ампутација ногу пе може извести, и да цару нема викакве помоћи. Из овога што до сада саопштисмо не да сесасма сигурно изрећи па који је управо начин злочинство извршено, јер се познаге вести у многоме укрштавају, чему се није ни најмање чудити, кад се узме у обзир, како се ово недело изненада збило и каква је грдна забуна морала владати у првимах у свима петрог радским круговима, па и у новинарским. ♦ * Најновији атентат, који је уништио живот цара Александра био је по реду седми у ниау крвничких подувећа против руског владаоца. Први нападај на живот цара учињен је 4. априла год. 1866. кад је исти, после обављене шетње у петроградској народној башти, у своја кола седао. Злочинац, именом Димитрије Каракасов, беше иабацио ив револвера један метак на цара, но овај оста неповређен. Неки раденик по имену Ивановић Комисаров, који се на близо десио, удари влочинца по руци и спасе тако цару живот; у име награде добије исти руско племство, влочинац пак буде погубљен. Други атентат учињен је 25. маја 1867. год., кад се цар Александар бавио у Париау. Кад се руски владалац у друштву са царем Наполеоном 111. са војничке смотре кров булољски перивој у Парив враћао, дочека га у истом перивоју неки пољски ивгнаник, именом Беревовски, и опали на њега ив револвера. Ђуле не погоди цара, а паришки суд осуди влочинца на доживотну депортацију, у којој је и умрво. Трећи насртај на живот царл ослободиоца иввршен је 2 априла 1879. од некога Соловјева; вликовац, који четир метка беше избацио на цара, од којих срећом ни један не погоди, буде ухваћен и на скоро ва овим погубљен. Четврти атентат учињен је пред самом Москвом 19. новембра 1879. приликом повратка царевог из Ливадије у Петроград. Bликовци бацише у вавдух желевнички влак, мислећи да се цар који међутим већ прошао беше у истоме налави. Пети атентат догодио се у самоме Петрограду, или боље рећи у самоме двору петроградском, на дан 5. Фебруара 1880, када влочинци нокушаше да баце у ваадух ону одају вимњег, двора у којој је цар обично вечервао са евојом породицом, Шести нападај на живот цара, о којим се по новинама много писало, но који је званично као неоснован проглашен, осујећен је пре но што су га зликовци извршити могли.

Политички преглед.

Убиство цара Александра то је догађај, којим се сав образовчни свет у овај мах у првом реду занима. Испред њега се за један часад губе сваколика политичка и доуга питања од веБеи маае важчо ти, почевши од великих међународних ( падо најситнијих државних. Политички значај догаIjaja од 1. марта ми смо веВ обележили; на другоме месту дон >симо за се опис самога злочинства и других догађаја и чинова, што уза њ иду. Овде Пемо за сад да видимо, какав је утисак убиство цара у политичком погледу учинило на страни, ван Русије, и как) тај догађај разматрају. То се најбоље види по дотичним новинарским гласовима. Разумљиво је, да нас у првчм реду мора eaнимати, да чујемо, како у Берлину мисле о догађајима од 1, марта. Верлински „Нац. Цјтг“, који јео руским стварима добро обавс ттеи, акојм осим тог има свезе са немачким спољашаим звавем, пишс: „Које Ве особе нови цар око себе искупити, о томе се да богме само субјективно може нагађати. Но о томе у главном нема сум® ? < да ће са свим нови људи изаћи на среду, адО' садашњих главних особа, малим изузетком. Д а ће нестати са површине. Који су ради својв личности дошли до нечега на двору, тих ће Д а богме првих нестати. Узима се, да ће гр. ДорисМелнков задржати знатну улогу. Можда ће и Валујев таку добити. Сваколика унутрашн> а и спољашња политика, која се до сад чешће колебала, гостаће сталнија. Променавладеун ' сн пре свега у данашње политичко стање неи®'