Застава

Турску што су се погодиле, да повуку границу тако, вако ће на вадобивепој количини земљишта чието српски и православан живаљ, припасти Црној Гори. у обрану Мацедоније. Први дан Божића приредило је на 2.000 Мацедонаца у Софији велики збор. На том збору присуствоваху сви тамошњи »а-ступници страних сила. Збор је једнодушно изјавио, да је прека потреба по Мацедонију да се изведу скорије бар 23. и 62. чланак берлинског уговора. (У 23. чланку берлинског уговора обвезује се Турска да изведе у свима својим областима европским оне реформе и уредбе које је 1868. год. увела у Крети. При томе ее мора обзирати на народност већине становништва. 62. чланак берлинског уговора ујамчава слободу вероисповестн у свима областима Турске.) Гласови о преласку цариградског патријарха у римокатоличку веру. Два тршћанска листа „11 Cittadino“ и „L’ Indipendente® “ донела су вест, да је цариградтки патријарх одлучио прећи у римокатоличку веру и да се у Ватикану чине припреме за дочек патријарха. Вест је пренешена из ватиканских листова. Уредништво „Српског Листlа“ обратило се на једног пријатеља у Цариграду ради разјашњења од кога је добило овај телеграм: „Вест ннје истинита. Ствар је у овоме. На дан честитања новонаименованож патријарху Јоакиму дошао је и папин нунцијус израити му радост. Овај први случај од поделе цркава учинио је веливи утисак. Из Рима наглашена је потреба заједнице цркава за обрану од безверства. Поговарало се такођер да је учињен позив патријарху, за посету у Риму. Патријар није пристао пошто би ппсета могла тумачити «е као покорење, за које би га црквени сабор свргао.“ У Француској је одступио досадањи ратни министар Шамплу а дошао је на његово место Левал. Узроци «а којнх је досадањи војни министар отступио ови су: Шамплу одавна није марио за освајачку политику француске републике и за њезино продирање у Токингу. Он је држао, да република нема нужде да чини оно, што чини монархија Кад су неки радикални говорници из опозиције нападали владу због њене политике у Тонвингу, тада им је Шамплу и нехотице одобравао са миниетарске столице. Сад га је »аменуо Левал. По себи ее равуме, да се Левал слаае са освајачком политиком Француске, чим се под овим приливама примио министарства.

Одзиви „Застави"

(Наотавак ) Уредништву „Заставе.* Преко Фелдварца 27. децембра. Из челенке свести српске, из непободиме Шајкашке, овлашћен сам да вам одавде, вао стари дописник изјавим нашу радост на промени, која се дееила око „Заставе.“ Имате подпуно право: Кад смо се без „Заставе“ борили па и победили, да како ли ћемо тек с њом! Срдан. Уредништву „Заставе.® Грац 26. деоембра. Никад нећемо заборавити онај дан у коме је са Милетићеве „Заставе* спрананотабилитетскаљага. Српска омладина која је стајала вазда ув народ и оне, који се борише за слободу и право, довикује вам: Немојте да изгубите стечено поверење! Радите поштено и мушки за срећу и напредак евога народа и омладина ће вазда бити уз вас! Уто име нек је Српска учећа се омладина. Редактору „Заставе.* Карловци 25. децембра Српски народ има људи, Има кћери, кма, има Гле „Заставе* истакнуте На народним бедемима. Ох „Заставо" ти нам збориш: „Испијена ј’ горва чаша . . .“ Не питамо где си била Само кад си опет наша. Неколико чланова п Читаонице.“ Уредништву „Заставе." Бела Цркза 26. децембра. Радујемо се, те ће са политичног амвона и опет чути реч слободе и достојанства, а неће нам се приповедати ропско начело, да се улагујемо својим противницима. Само напред; народ вас неће оставити. Мита ђорђевић, Коста Токин и другови. Уредништву ,3аставе.“ Бвч 27. децембра. Задахнути највећим одушевљењем пригрљујемо Милетићеву „Заставу*. Слава народу, који је мушки истрајао у борби. Живио Милетић! Живило ново уредништво! Српсва омладина.*) Уредништву „Заставе." Черевић 24. децембра. , Аво је било до улизивања доста је. Ако је било до срамоте сувише је. Дајте нам мало i мушког рада. i Нивола Марвовић. ) Већи део овог телеграив примљеи је тако нерааговетно, 1 да се не може прочитати. (Ур.) i I 1

Дописи

Вршац другог дана божића. Позната је ствар, како су кадшто неки мађарски судови према нама Србима расположени, према Србима елободоумне народне етранке. Ради илустрације тог расположаја латих се пера. да вам у кратво јавим о једној ствари, која ће се еад у суботу 29. децембра пред белоцрвванским судом расправљати. Оно, знамо ми и отпре, кавва нас правда очекује, и исвусили емо горчину исте много пута, па не би нужно било, да довазујемо нешто, што је нама свима врло добро познато, али ипак за то је нужно, да , се еве изнесе на јавност, те да и најкратковидији санародник наш види, чему се има дана« надати. Трвба свако да увиди, да данас така владавина ( влада, да се лична слободна уништа не верма, као ( што се то еклотантно показало, кад је суд ухапсио , Бранка Токина, Јашу Томића и Лазу Нанчића за то што су у Уљми хусари секли невине и мирне људе. Треба да свако дозна, да се у данашњој вла’ давинској вистеми употребљују често ева средства, само да се политични противници данашње владавине материјално и морално упропасте. У тој цељи је инсценирана и коначна расправа у криминалној парници, коју је овдашњи адвокат и познати „поштењак“ У. Бурнас подигао против дра ђ. Јовановића, адвоката ђуре Цвејића, чиновника Стеве Токина, трговца ђуре Богдановића, пекара , Стеве Маченка, учитеља Лазе Везенковића и књижевника Лазе Нанчића. Ствар је у овоме: летос је споменути У. Бурнас имао у кафани код Милекера оштрија диспута са споменутим оптуженицима. За тим је Бурнас отишао кући, а сутра се дознало, да је неко Бурнаса успут штапом ударио по глави, да је Бурнас пао на земљу, да није емео кући ићи, него је у фуруни код Милекера прено( ћио и т. д. Ии те просте сокачке туче, направио t је Бурнас читав политички атентат, а државни тужилац једва је дочекао то, па после испита код овдашњег среског суда подигао је на песку против споменуте седморице криминалну оптужбу, о којој ће сад у суботу 29. децембра расправљати белоцрквански суд. Ова ће се оптужба разуме се у своt је ништа равтопити, али доста је карактериетично t по данашње стање наше, што је у опште државно ( одветништво и могло допустити, да до оптужбе доt ђе. Ја ћу вам о овој коначној расправи што опширније писати, а да видите, докле су и наши народни противници у глибу денунцијације и потворе »агазили, водим из Бурнасовљеве криминалне пријаве ово место, које у главном овако гласи: „У Вршцу се организовала анархиетична чета по примеру руских нихилиста, па као што руске нихилисте имају свој план и програм, тако и вршачке анархисте. Ови су саставили читав програм, по којем је углављено, који ће присталица владине етран; ке данас бити бијен, а који сутра. Ја сам прва жр' тва тог анархистично-нихилистичног комплота, а за , мном долазе jna ред остале привталице владине странке". Ето, тако војују владине присталице против српско-народне опозиције, а еуд их узима још у заштиту, дов они владине присталице могу чинити слободно сваковрсна недела, као што смо то ми вршчани и сувише прилика имали да видимо и да ее уверимо. Но «ве им то не поможе ни-1 шта, нити ће им помоћи у будуће. Народ зна, ко му је пријатељ, а ко душманин, па према том и дела сважом приликом. А наши противници добиће 1 онавву награду, кикву су и »аслужили. Народно ! презирање свугде их прати, а ту им неће моћи помоћи ни белоцркванско државно одветништво, нит икакав суд у Мађарској. 0 самој пак коначној расправи пиваћу вам као што рекох идућег пута опширније. Карловци. 26. децембра. 1884. Све што нема моралног и материјалног оелонца у народу а треба да је за народ, то пада. „Застава* од повледњих осам месеци овамо због тога је опала. Па колико се сваки Србин мора зарадовати паду „Заставе* од последњих 8 месеци, с’ толико.већим жаром мора пригрлити обновљену народну „Заставу“, која ће хтети, да очува народни понос и да га преда зар сретњијем покољењу. И вувише су . малена наша средства у борби, а да семожемона■ дати ввликом успеху. Дође ли пак до успеха, то i еамо путем, жоји не ваља народни образ. ПредЈсил■ ником «е не вме пувити, ако је правица на нашој ) страни. А милости не требамо. Тражити милост значи или признавати вривњу илн одрицати се права свог. „Заставу“, која ће нас таком политичком убеђењу учити, развио је Милетић, а ево је сада обновише Милетићева деца. Таку „Заставу" поздравi љамо и желимо јој успеха у народној борби »а очување автономије, језика и части народне. Баш.из Карловаца поадрављамо овако „Заставу* да види српски свет, да и овде још није све пропало. Да су вретније „горње“ прилике, Карловци би могли бити град за напредовање српске мисли, која би подржавала народну борбу. Али овако што је за рад, притисиуто је, па се не миче. Грађани Карловачки, већином људи може се рећи добри у обичном животу, али и већина за јавне народнв ствари немар На. У Српству се ствара странка пнотабилитета*; отпочиње борба доскорашњих једномишљеника; отима се „Застава", повраћа се n3aстава,* а Карловчани нжти не хају за то, а многи баш и не »нају за то јер су они „ва патријара“. Њима је патријарева личност начело, и правац за рад. А то су обично и таки људи, који том при-

ликом дођу до подмирења евојих личних и себичних интереса Отуд канда баш то и долази, да су многи „начелни" пријатељи између себе велики лични противници. Таво се бар примећује овде Па да човек не рекне, да то није поквареност! И баш одонуд иввире, одакле би требало да пониче сушта доброта и љубав. За то Карловци и јесу данас такови. Људи су по ееби бистри, нланински предели бистре око и ум, ал бадава, кад туку од »горе“ у главу, а „мора“ се слушати. Задовољите ee овим, као вуводом а да би вам се по каткад и са специјалнијим стварима јављао, ако мојим дописима дате места у цењеном листу „Застави*.

Вести из места и са стране.

Против науке. Аустро-угарска је узела у Босни и Херцеговини да се бори са силним и неодољивим непријатељем, са науком. А ко год се данас борио против науке, тај је пре или после грдно настрадао. Добри ее политичари увек управљајупо законима хисторије. Они из хисторије и из прошлости црпе себи знање како ће да се управљају за будућност. Код нас није тако, јер наши политичари неће да раде онако, како им наука ихисторија налаже, него би хтели да хисторија пише онако, како овги хоће. Може се то учинити, можезавремена, али до данас још нико није трајно утерао хисторију у лаж. С тога велимо да је и жалосно и иепромишљено и ружно што се недавно у Боени учинило. А ево шта се учинило. Венјамин Калаји, данашњи минивтар заједничких финанција, напивао је, као што је познато, хисторију српског народа, на мађарвком језику. Калаји није претериво, није лагао у корист српсву, но је своју хисторију написао по истини. Та је хисторија преввдена на врпски, но земаљсва влада ју је забранила за Босну и Херцеговину. Вели да је књига писана уппротудржавном духу.“ Ако је то иетина онда се ми јако чудимо одвуд може код нас да се трпи министар који пише у „противдржавном духу." Али није у томе ствар, јер није Калаји писао српску хивтоР И ЈУ У „протудржавном духу“, него наша држава води политиву у „протухисторичном духу.“ А политика која севодиу „протухисторичном духу* није још никоме донела добра. Мађари прете Кад је недавно у југославенекој авадемији у Загребу било сжечано отварање галерије слика, кад Хрвати па са њима и сви пријатељи науке и уметности прославише тај дан: мађарски лиетови немадоше лепе речи. Они су аепријатељи сваког напретка кога учине овдашње немађарске народности, јер знају да од образованих и развијених народности не могу умесити мађарски колач. Ми смо у претпрошлом броју „Заставе* донели неке бројеве, који доказују, да југославенска академија живо ради и лепо напредује. Но ево већ беде. Новине јављају да је влада поверљиво довтавила меродавним круговима југославенске академије, да ће се том просветном »аводу одувети државна помоћ ако и даље води политику. А политика и то опасна политика вначи у очима данашњевладе то, аво културни ваводи настоје, да посеју семе напретка и науке у кругу немађарских народности. То смо и ми искусили. Чим наше гимнавије хоће да еу српске гимна»ије, чим наша Матицахоће савесно да врши своју дужност, одмах се вели: „Укинућемо вас, јер ви водите политикј! Тиме мађарска влада постизава то, да сваки развитак немађарских народности притисне ув зид. И опет има у нас људи који на срамоту нашу држе с владом. Онда кад нацртају овај јад у коме емо, мислиш, сад ће кавати: „браћо недајте се, борите се!“ али не, они препоручују баш да држимо с оном владом, која и јесте свему влу врива. И то они онда вову: паметном и зрелом политивом. Огледало правде. Код нас у Угарској дешава се као што је повнато свашта. Па тако се десило и то, да су неве особе, које је вуд прогласио за невине, остале и надаље у затвору. На њих се ваборавило и људи су мессцима невино тавновали. Кажу да је бивало тога и пре, нарочито у прошлим вековима Но ваво се могло то десити у уређеној држави, а какав им је то ред и савеСност од стране чиновника, где мсже и таквог чуда бИти? Дисциплинарни суд кр. табле оптужио је три државна одветнива и два Судска сћветника, који су својим немаром, нехатом и иесавееношћу омогућили, да невине особе тавнују. Па шта се после десило? Суд је једног оптуженика ослободио, а четворици господе чиновника поделио је — укор. Публикаје отворила уста и гледала како то може бити. Већ је хтела да негодује, кад господа осуђеници уложише призив против тако „строге казне. На ово се публива скаменила и ћутећи изашлаи« еудске ееднице. И ми не велимо на све ово ништа. Нијв нам нико врив што живимо у Мађарској. Колера. Из Рима јављају да се колера била до сад само притајила и да је поново почела по Италији да тамани свет. Новинарство. У целом свету има садаотприлике 35.000 разних новина. Дневних новина има на 5.000, које укупно имају 7 милијона читалаца. Евро ;па има 2.500 дневних листова, а укупно 20.00&ћо вина. Америка има 12.000 листова. Азија само7Bs »а Африка још мање, т. ј. 185. У Европи има Не мачка највећи број новина 5.529.

Народна просвета.

(Швода. Кн.ивевност. — Уметност. Поворжште.) ПоФторна или недељна школа. п. У појединости пак извело би се, као што ће се ниже чути. А овде још нешто. Можда ће приметити когод: шта је еа религијом ? £ђу остављам на страну. Са редовнои школом, она треба да престане обавезним предавајућим предметом за учитеље. У пофторној школи нека је ввештеници прихвате. Ту ћеје они моћи с* успехом неговати. У интересу самог религијског образовања, ако им је иоле стало до њега то би и било нужно. Основног знања из религије у редовној школи добила су деца доста. Сад им треба вишег дати. А то еу у стању само свештеници Они располажу са богословским »нањем, па дакле и било би умеетно. А учитељу би остала она три главна посла, као што већ горе рекосмо. Посао би тај' био удешен тако, да ученицима буде корисна забава. Све би се врзло око читања, као главног предмета. Читање би било једино логично разумљиво. Ништа да се не прочита, без да се умно не преради. Оно би пак пружало једино здраву и sa живот кормсну храну. Но и књиге би томе захтеву морале одговарати. Данашња школска књижевност наша и сувише је сиромашна, у томе поглавито што се пофторне школе тиче. У књигама би било заступљено све, на што ће уче-' ник у животу наилазити; било у природи, било у привреди било у чему му драго. У» то би се као допуна читали повремени листови, који би знање учениково ј‘ош више богатили. Тако би пофторна школа постала најкорисније забаввште, где би се младеж за практичан живот спремала; како мушкиње не мање и женскиње! Онда би се пофторна школа пригрлила, као мезимче од миле мајке своје; нико се не би од ње туђио, као од находчета каквог. Даље, познато ће бити врло добро, како је наш вемљорадник невежа у писању. Он није у стању на пивмено изложити ни најпростије мисли своје. Узмимо само писмо каквог војака, воји родитељима пише, не требамо друга коментара. Да се слатко човек насмеје изложеним мислима његовим. Главно што хоће да каже, то j‘e тако сплетено, тако »бркано, да човек мора добро комбинирати, шта је хтео рећи. Писмо му се састоји једино у повдравима и то тако сувопарним, да човеку, који чита досадно постаје. Зато је нужно, да се у пофторној школи негује мислено и правилно писање. Оно, што је из редовне школе изнешено служило би као чврвт темељ, на коме би се зграда за живот подизала. Веџбање би се простирало у разним правцима, тако, да би ученику повтало исто тако мила забава, као и читање. Не мању пажњу заслужује и рачун у пофторној школи. Као нужно средство у финанцијалним и трговинским одношајима народним не сме се занемарити. Предмет овај, ако се чешће не веџба прелази брзо у »аборав. Коливо ћемо их наићи који шепртље и вубуре са најпростијим видовима рачунским. 0 сложенијима, које су иначе у школи добро радили, ни појма немаЈ’у прешло им j’e у заборав. А о примени на живот и не питајмо их. С тога га мора пофторна школа својски пригрлити и брижљиво његовати, али у правцу ономе, који ће за живот служити. Вецбање ее мора предузимати увтмено и писмено. Оно прво још понајвишв. Но обоје је корисно једно као и друго. Све друго што овом предмету припада неговало би се исто тако. И то би био најбољи начин, boj’hm би сеучениву улила љубав према свему, што је из редовне школе ивнео према целини; то би био начин, да му се омили пут, којим у животу да ходи са успехом; то би био начин, којим би се вадатак пофторне шволе ваљано решио и жељена цељ постигла! Дете би, сада дечак, или боље момчић, са навршеном петнајетом годином евојом а свршеном пофторном школом, ступило с отвореним и елободним очима у свет. Умно и морално осигурано, корачало би у живот емело и ба» устезања. Неби стрепило ни од чега и ничега се плашило неби. Свест му је пробуђена, наука омиљена. У животу би тежило за што већим умним савршенством. Земљу не би радио више онако, како је то од свог оца, деде и прадеде насљедио. Користвћи ee напретком науке, чинио би онако, како му дух времена налаже. Не би емо више видели земљорадника безпослжчара, који би се на улици повалиолено на земљу и пљуцвао првко камиша. Свави час празног времена евога, или час телвеног одмора, употребио би на умно савршенство своје, те би тражио и куповао корисие књиге и лиетове и њима се занимао. А то би уједно био пут, да се и до сазвања ивтине дође; тако исто пут, који би нас одвео до редова напредних народа. У томе стању пак били би угледни и виђени. Па нека би бог дао, да се тако што пре оствари! А. К—тић.

Народне привреда.

(Звмљораднл_— Индустрија и »анатлијство. - Трго»нна. - Финансија Саобраћа Јна средства.) Да копита у коња не пуцају. Као што препоручује B Fleiecherzeitnng“ треба узети меда и жутог воска у подједиакој количиви, па смешати и згре*