Застава

ревић ввје се осећао доста снвжам, а да се може турском даљем освајаву одупрети, ступи у преговор са Сигисмувдом, угарским крвљем в постаде му вазал. А када доцввје ђурађ Бравковвћ Смедеревац даде Сигисмувду Београд у замеву ва свлна места у Угарској, још више в у већој мерв вбвваху се српска васеља у Угарској. Када г. 1439. паде Смедерево у турске руке, пређе деспот ђур«ђ у Угарску и ваставв се ва својвм дсбрвма. Деспот је добво од Сигвсмувда 110 које вароши, којесела, васеока в пустара, мсђу којима спомввемо: Сланкамен, Сент-Андрију, Дебрецвн, Сатмар, Мункач, Токај, Арад, Вел. Бечкерек и т. д. Са ввме дође силан народ и настави се на деспотовим добрима. А вада наскоро за тим Србија воначно потпадне под Турке, пређе амо ђурђев син Стеван, и унув Вук; то је било треће и четврто знатније српско насеље. Сада већ беше у овим земљама велики број Срба, са којим се бројем могло рачунати, па версва пропаганда појави се у одређенијем облику. Из писма, што га је сремски бисвуп Јавов Бјвж г. 1437. пвсао Јевђевију IV. папв, види се, да се у Срему жвво радвло, да се оданде нзагвају „расцијанци схивматици" (т. ј. Србв). МЦарски крвљеви беху доста трпеллви према Србвма и православвој вери, па ће ва версквм прогакзввма вајвише радвтв и Рвм в утгцати ва угирске враљеве. Од r. 1460—1528. Срби у Угарсхој 9 деспота, које су самосталво бграли, а угарски краљеви потвр-

ђивали су вх семо у њино достојанство. Првих 6 дсспста бсху од лове Бранковкћа, а последвв деспст у свом псрвсду бго је Јсвав Чарвојевић (цар Јсвав) који је вмао 10.000 своје војсвев упстрсбгвши згодву врилвку пссле прспаств Мађара ва Мсх&чксм псљу (год. 1526.) грегласв ссбе царем в гмао је и своју малу државгцу, а вада Угарску задеси и та весрсћа да псред султава Емађаше за господсре Јовава Запољу и Фердивавда L, овда Чврнојевић пређе на Фердинандсву страву, Bји већ 1528. год. погвбе од раве дсбгвеве вротвв Запоље. И седа се врсмевуше врилике, јер сеСрби строго држнве Беча, држећи то за паметввју полвтвку, јер самссталвост Мвђара све већма падаше. У сво дсба падају и васеља т. з. усвока, поглаввто вв Бссве и Црве Гсре То беху јуначни Србв, војв ве хтедсше трпвти јарамтурсвв, вего, хотегшв се свствти душмаввма својима, дсђсше га повив Фердинавдов, па се прво сместгше у тгрђввама: Ссшу, Клиси, Крупи г Ливв. Од тгх Срба-усксва постадсше дсцнвје Bspf ждЕвсви г гсрво-варлсЕачЕв гевералати, пе и нм овом месту брдваху српске јумачке трудг Аустрију од Турава. Ти Срби усксци дсбише у више маха зватпе повластице, ве плаћаху вивакве псрезе ва земљу, и бсху свроштеви од ђумрука ва со г т. д., те в дсцввји владари Магсимилијан i Рудолф потврдише повластвце, које Србвма даде ФердвЈвавд L; звамевит је т. з. jßrucker Li-

bell* кога издаде год. 1578. цар Рудолф, којим се варод обевбеђаваше од пхачкања војника. Крсз дуги ввз годива Срби ратоваху и верно псмагаху Аустрвју, ратсвилв су против Турака, Мађара па и протгв шведског крзља Густава АдоЈфв. Натрада им беше год. 1630. издати ,Landes Verfassung*. што вм га даде Фердгвапд 11. а доцније потврди Фердинавд 111., Леополд 1., Карло VI., и Марија Теревија, у ком се уставу велв, да ће Србвма заповедати њихсви заповедвгцв, које је сам цар поставЈвао, и ксји су вспосредно од цвра 38ВИСИЛИ а у адмввистратввввм пословвма били су независни сд Угарске и Хрватске. Верске прилике у Угарској у XVII. веку беху врло неповоЈзве по све вароде, који не исповедаху ватоличку веру, па су и Срби имали многа вла да претрпе. Православви владика у ердељском Београду ђевадије 11. много је посла имао са ердел,сеим ввезсм ђорђем I. Раксцијом, воји је владецв запсведио држећи, да ће тиме Србе вридсбити за ссбе да разашже мсђу Србе књгжгцу, која је рвзјашњивала учеве калвинове вере, а тавсђер и један штампани катвхизис опет у духу валвинсве вере. Када Орестије П. поваже стпорну снагу према РакоцијЕ, он га свргве са достојанства, а место му насилно попуви Стеваном Симоновићем, који беше омрвнут у вашем народу. За чудо, да протестанти у Ердељу, воји су ужасна насиљатрпили од страве ватолика, почеше гонити превославву веру. Измедало је, да ђорђе П. Рд-

коци хтеде више правичности показати према Србима, јер он потврди Саву Бранковића за ердељског православвог митрополита и у тој потврдној дипломи од 1656. г. даје митрополиту власт, да управља свом правосл. црквом у Ердељу, да ужива црквена добра, да држи ksноничне вивитације и т. д. Али доцније ч из државвих равлога* затворише митрополита Саву, и он умре у ватвору 1680. r. Писац говори даље о оној знамевитој личности, која личност је највише допринела, да се Срби одазову псзиву цара Леополда I. те после 1690. г. д( ђоше у огромном броју и настанише се у Угарској. Тај знаменити човек беше ђгрђе 11, Бранковић, последви деспот српски. Леополд је дао 1683 г. ђорђу Бранковићу титулу барова, а пет година доцније даде му Леополд титулу грсфовску, те се у тој дипломи, коју је Рајић у својој историји донео, вели, како су Бранковићеви предци били славни краљеви Босне, Србије, Бугарске и т. д. После су нашег деспота на превари ухватили по наредби Леополдовој, лишили га деспотства затворнли га, те је после 22 године тамноваша умро у јегзрској тамници у Чешкој. Деспот се заузимао за прзвославну деру, па то јежуите, који су тада на бечком двору велику улогу играли, нису могли трпити, те га на тако недостојан вачин уклонише из средине српског народа, који га је тамо јако поштовао. (СвршиКе се.)

троши артије и црнила, нећу о њима ни да спомињем. Овдашњи страни новинари, који не плаћају депеше, а све бесплатно својим новинама јављају, причају о свему опширније, и још свет. варају, како је у Бугарској добро, како се Кобург учврстио и како су данашњи бугарски државници господари ситуације. Ко хоће у то да верује, нек верује, али је у ствари тако, да у Бугарској није ни за време Митад-паше овако јадно било, као што је данас. Што се самог Кобурга тиче, у Бугарској нико не верује, да ће он још дуго у Бугарској остати. Још мање га држи ко-год ва способна човека, који је у стању једну земљу и народ усрећити. Сваки га држи за бугарску несрећу и зло, које се ту затекло и које су несавесни људи за „награду“ у Бугарску довели. Он је први владар у свету, ког су за новац бирали и ва ког су жидовски сензали, као што је Валдапфл, радили. Све, што се о Кобургу повољног по страном новинарству пише, ради се за новац и из себичних интереса. И они, који пишу, смеју се, што внају, да пишу лажи. Кобург служи сваком за подсмех, па има већ и неколико поругљивих имена. Нико га не воли, него га сваки сматра за највеће зло и несрећу Бугарске. Једине су му присташе неспособни официри, који се даду за свашта употребити. Покупио је ниске људе и карактере, проиввео их је за официре, па им сад командира, шта ће радити. Овима је прва дужност, да у бугарској војсци шире и подржавају мржњу против Русије и да истој војсци представљају Русију као највећег непријатеља Бугарске и њене слободе. Тако се учи и у бугарским школалама, а неће дуго проћи, па ће се то радити и у цркви. Сад се у Бугарској покавују нова негодовања против Србије. Читали сте, шта је вванична „Свобода“ написала поводом повратка митрополита Михајла у Србију; она није ништа друго захтевала, него да Аустро-Угарска окупира Србију! Ко је ту глупост прочитао, могао је заиста измерити бугарску памет и њихову крајњу поквареност. То су људи, који ни сами не знају шта раде и шта хоће. ЕБима је крив митрополит Михајло, што се повраћа у своју отацбину ; крив им је митрополит, што хоће споразума са Русијом, и што Срби нису безобразни и покварени, као што су бугарски власници, људи, који ва гроше пишу и раде што им се ваповеда. Промена у Србији јако их је изненадила; а нерадо гледају и слушају што се говори о грчко-руском пријатељству. Поштени Бугари пропаст своје отаџбине и виде, да је проиграна будућност Бугарске, али нико не може нпшта. У Бугарској има на стотине и хиљаде људи, који би желили да повале Стамбулова на клупу, па да га батинају онако, као што је он ваповедао, да се батинају Каравелов, др. Хаконов, Гешов и многи други, али нико не сме зуба помолити. У другим државама има неколицина људи, који важе као прваци и који предводе странке и стоје на челу народа, покрета и иначе, али у Бугарској не може тога бити, јер овде само онај може нешто урадити, који има силу у ру кама. Данашњи власници

то врло добро внају, па за то и употребљују све и сва, да се на власти одрже. Народ нема ко да предводи, јер су главнији људи из опозиције морали испред зулума власничких да се уклоне, те је оповиција угушена. Једина је нада, да ће народу једном дозлогрдити, па ће устати и растерати све данашње власнике своје са Кобургом им на челу, или да ће са стране дунути други ветар, који ће све ово оборити и срушити. К.

Талијанци у Албанији и Епиру.

Јањипа (Епир) 19. мзја. Скоро све државе изјављују како су вољне да бране независност и слободу бал-' канских народа. Кад би сви тако поштено мислили и радили, као што говоре, било би заиста добро, али како су то само празне речи, обмане и бацање прашине у очи балканским народима, данас никога нема, који оном верује што поједине државе говоре и изјављују. До сад има само једна држава, која је на самом делу посведочила, да је збиља пријатељ балканским народима и да жели њихову слободу и не зависност. То је Русија. Балкански народи знају и виде то врло добро и због тога презиру све остале државе. Све државе, колико их има не само да унапређују на балканском полуострову своје трговачке и економне интересе, него још бургијају и раде и на верском и политичком пољу. Нигде ни једна не потпомаже домаћи живаљ и ону народност, која се ту од векова затекла, него се хоће да се одроди брат од брата, да сваки ослаби у својој прадедовској вери, да напусти своје обичаје и т. д. Треба прегле дати и пропратити, шта су до сад туђе пропаганде, школе и мисионари на балканском полуострву створили. Они се хвале да шире просвету и да просвећују дивље и заостале народе. Кад би то истина било, нико се не би противио раду. Али како ту нема ни трага ни гласа каквом просвећивању и него се у истини уноси поквареност, а ови народи били би далеко срећнији да никад у својој средини нису угледали тих усрећитеља и разноситеља просвете. Ти разноситељи створили су на балканском полуострву читаву збрку од језвка, убили у онвм народима сваки појам о народности као и о слободи, а намећу му сада место његове прадедовске вере, друге вере, које не уче братској љубави и да љуби ближњи блвжњег, него их заблуђују о непогрешивости светог папе, опроштењу грехова и другим будалаштинама, како би их још већма затупили, а гпто је најгоре, на њиховом огњишту посејали семе раздора и неслоге Вајвећи је отров на балканском полуострву католичка, па онда протестантска пропаганда. Ту друга смера нема, него да се одвоји брат од брата, равбије целина и створи трење измефу оних народа. Све то подржавају оне државе које на сва уста говоре, како им је мила и драга слобода и невависност балканских народа и које се намећу оним народима као тутори и пријатељи, и ако су им у самој ствари заклети непријатељи. У Албанији и Епиру није до пре не-

ког времена било таких пропаганда и бургијања. Албанеска племена живела су у својој првобитности и присвојеној слободи сами ва себе, а мрзели су све што је туЈјинско. Од неколико година обратили су најпре Французи, а после Аустрија и Талијани велику пажњу Миридитима у околици скадарског језера и онамо се већ одавно подржава свештенство, које није из оног народа, него су дошљаци и туЈјинци. Французи су видели, да не могу имати никакве користи од католика, а још мање од погрешне цивилизације, која се на балканском полуострву шири, па су са свим одустали, да онамо подржавају своје мисије и троше новце на беспослице. Али Французе заменула је Аустрија, која се понајвећма истиче и заштићава католиче и друге мисионаре. У најновије време јављају се Талијани као такмаци Аустрије и они сад раде у Албанији и Епиру далеко живље и успешније, него Аустрија. Талијани рачунају да ће им при предстојећој пропасти и могућој деоби турске царевине припасти Албанија и Епир, па да he раширити своју моћ онако, као што су се раширили Млечићи у Леванту. Они тако мисле, па по томе и раде; отпочели су рад и агитовање на свим линијама. Подижу талијанске школе у које увлаче и аустријске поданике, особито оне, који су родом из Далмације, Истрије и другог приморја, те шире свој језик, као што шире мисао о талијанском господству, које ће се по њиховом мњењу као за време млетачке републике на далеко распрострти. Тако они раде, ма да то не одговара тројном савеву и тесном пријатељству које на артији постоји између Немачке, АустроУгарске и Италије. Из тога се види, да Талијани не верују у тај савез, али хоће да се користе и да Аустрију изиграју. Као што раде Талијани, тако исто раде и Немци, који на сваком кораку тамане аустријске, а своје трговачке и друге интересе. Немачка трговина потиснула је већ у многом аустријску на истоку и у турским крајевима, и неће дуго времена проћи, а Немачка и Италија у свему ће да замену Аустрију, која је увек до сад с једне стране ширила талијанштину а с друге немштину, што толико значи. колико да је Аустрија одгајала на својим недрима гују, која ће је кад-тад пецнути. Србин.

Политички преглед.

Калај у Босни, Шшу нам дз Сарајева. Овде је био мввиствр Калај. Дошко је амо мирно без пвраде, музиве, депутација и друге хуке буке, а тако исто се тихо и у Беч псвратго. Калају као да се разведрило пред очвма, те дошао до уверења, да су га њсгсви чановници обмањивали и да су све оне параде и депутације само рђаву управу з&трпавале и прикривале. Само сада не мсже да се отресе својвх чнновпика, јер незва, како би оправдао то, што је пре кратког времена Кучеру s друге представљао као неке капацитете, предлсжио их за награду, дспринео да Кучера дсбијетитулу барона, а сад да вх просто из Босне протера. Добро обавештави причају да је Калај до крајности невадовољан с бароном Кучером, па да је већ и рекао овоме, да се спрема за одлавак

из Босне, jep није ва то меио. Причају ■ то , ваво Кучера једва чека да се избави Бзсне, те да опет иде на своје место, где јепре слуано.

Панчево некад и сад.

Панчево у мају 1889. Одмвх ћемо рећи шта хоћемо. Хоћемо две три да речемо о Панчеву и тамошшим приликама, али не онако, као што то прошле године један новоеадски лист учини. Ми нећемо да кадимо ни Панчево ни Панчевце, већ хоћемо на овом месту да рекнемо истину, па ако кога у Панчеву ова истина заболи, знак је да тај није здрав. Ко се још shbo сећа негдашн>ег одушевљења, које је показало Панчево приликом избора Политова, а које сс тицало не толико личности, колико саме ствари, па ко данас погледи по Панчеву п садањим приликама у њему, тај се мора згрозити. Згрозити се мора и сам себе запитати: „Та јесу ли то они исти људи ? И ако су, да ли су ти људи негда искрени били?" Све што се у Панчеву догађа, а што Панчеву не служи на дику, догађа се кривицсм људи, који и негда у Панчеву коло водише, а п сада на жалост коло воде. Ти се људи, те личности се и данас хвалишу, е они ни за длаку нису друкчији, но што пређе беху; тако се хвалишу, а овамо дела их њихова у лаж утерују. За доказ овога што рекосмо, могли би смо овде говорити о делању тих панчевачких првака на политичном пољу, али држимо, да је то са свим излишно. Свима н₽м је данас још у живој памети онај несретни покрет међу некима од наше интелигенције тако звани покрет нотабилатетски. И ко беше међу коловођама тог и опет велимо несретног покрета, који је нашу српску ствар, не унатраг бацио, јер то кадар није био већ задржао ? Ко удари тај срамни барјак нотабилитетски баш у сред Панчева? Они људи што и данас дрмају Панчевом. Ко беше предњак у крвавој уљманској ствари? И опет ти људи, што данас владају Панчевом. Но о овом делању тих панчевачких првака, као што спсменуемо нећемо говорити, но ћемо изнети неке моменте са поља цркв. народног живота у Панчеву, па ће ти моменти показати крзјње рђав рад тих вајнвх првака панчевачквх. Кад је оно др. Св. Касапиновић, последњи пут за посланажа павчевачког за наш сабор извбран био, те тад је, отишав у Карловце, и не нашав међу тадањим посланицгма згодна земљишта за не знам какве цељи своје, свој мандат положио вратио се натраг у Панчево ћутке, не нашав за вредно, да бирачима својим даде рачуна о поступку свом. Година дава је протекла од тог времена, и за цело то време Касапиновић је ћутао. Нодошлоје и опет доба састанку сабора. Панчево се сакупило да бира себи заступника, и на том скупу при том избору, покгзаше се ти панчевачки прваци у свој наготи <војој. Ту је Касапиновић једва једаред, после годину дана проговорио. Проговорио је, хтео је бајаги да даде рачуна о своме раду, но то само излик беше. Друго је он нешто хтео; другу јецељ вмао он пред очима. Хтео је, навме, да за посла« нака преиоручи свога пријатеља и кума: Каменка Јовановића, тог најглавнијег виновника целог нездравог стања у Панчеву. Но народ је на овај избор дошао сасма одлучан. Прекинуо је Касапиновића, рекав му да овде нвје место ви време о давању рсчуна, рекав му, да о Каменку ни да чује неће. Да је коме погледати било, како гњевом севају очи твх вајнвх првака; да је комепоелушати било, ksko им глас грми претњом. Научени да им се ласка евагда и у свакој прилици не могоше сада олако поднети истинити глас свесва народа, не могоше лако гледати разбуђену свест