Застава

народву. И наста ларма, ввка, неред. Првецв панчевачки хтедоше сатрти свест народну, хтедоше сатрти вољу народну но, заман им труд беше. Народ је овом приликом победио. Изабран је кандидат народни личност, која је раме уз раме делала са тим првацзма док они беху на правом путу, но коју они доцније потиснуше, јер им истину казиваше, јер им прстом на грехе им упираше. И тај кандидат је ево овом приликом изабран једаогласно, јер прваци ти кад видеше да су слаби и немоћни, приступише народу, пригрлише жељународну. Но мислите ли да су они то учинили увидевши своју погрешку; мислите ли да сусеони од срца покајалв? Не. Загрљај тнј не беше искрен. Чујте само даље! После избора овог одржаше они неки скуп, са кога упутише чудно питање на избраног поеланика. Питаше га наиме да се изјасни: „Чији је он, тај једногласно изабрани посланик, кандидат био и хакав ће му правац рада бити?“ Овакав одговор добише: „Ја знам да сам једногласно изабран и ништа више; што се пак тиче правца будућег рада мога, тај ће бити исти такав као и врошли рвд мој. Стојаћу на оном истом становишту, на ком сам идоданасстој а о!“ Овај одговор беше ужасан гром за прваке Панчевачке Они, који већ одавна нису такови, као што негда беху или као што се бар негда показиваху, ве могоше допустити, да овај изабрани посланик панчевачжи стоји на истсм становишту на ком пређе беше; не могоше допустити, да посланик панчевачки иде праввм путем, путем народнвх жеља. Сад да сте ввдели борбу, коју ти прваци звметнуше и с послаником својим и с народом. Ту борбу да сте видели, ua би морали узвикпути: „Бсже, сачувај и сахрани народ мој од лвцемервих пријатеља, од непријатеља ће се сам сачувати!“ Та борба од стране панч. првака тако гадна беше, да је на крају крајева, посланик панч. положио мандат. Кнд дакле план панчевачких првака при избору не могаде испасти, кад је свест народна одгурнула и презрела Кгменка Јовановића, тада мораде ево и посланик панчевачки уклонити се, нагнан на ово ружнвм средствима баш од самих првака панчевачквх. Другсм приликсм опет требала се попунити трећива скупштинска. Ти јадни прваци осетише и опет да је свест народна будна. Осетише те се јаду брзо досеткше, и угушише не, не, потиенуше само свест народну, на вачин ружан, сраман. Кад не могоше сами протурити своје људе у скупштину, а они се бацише у загрљај оружаној сили. Тај избср трсћине скупштинске, који спроведсше прота Живковвћ, Касвпиновић и Каменко Јовановвћ, обављен је не у просторијама црквене општине већ у међистратској дворани. На вратима те дворане стојгху до зуба оружаве слуге мађистратске, којима је заповеђево било да непуштају сваког на гласаве, већ само лоше слуге, горих господара. Хајде јсш воју. Кад год се у Панчеву поведе реч о звтонсмвји, тој теЕоввни нашој, ту ће те одмех видети и чути те панчевачке прваке, како се шире и надмећу самохвалом. Један се хваста да је „носио цигље“, други да је ,зидао“, а трећи, да је „помагао* овом при подвзању те наше автономне зграде. Добро, дспуствћемо! Допуствћемо да ту и њихова рада и њвхове заслуге беше, ели ћемо их запитати, како изгледа то, хвастати се том автоном. зградом као делгм руку својих, а овамо то дело руву својех презирати. Где им је рескрипт? Зна ли Панчево за њега. Данас, кад су већ Сефкерин и Борча увели и спровели рескрипт, данас је у Панчеву, општини, која располаже са вмањем 250 хрљ. фор, при нвплати свештенства још: бир и штола! Хсће ли ти прваци, да се на њвх њихова околвна угледа? Хоће ли они то, да и околина њвхова са протом панчевачким клвкне: в Није за нас автсномија, није за нас рескрип.* Да, то, они хоће, а то хоће, то желе, на томе раде и најзакованији непријатељи неши! Прваци панчевачки хвастају се дакле, да су они негда „помагвли* при подвзању зграде автономне, „зидßли“ и „носили цигље*, хвастају се тим а ми ћемо и поверовати, али ћемо данас отворено рећи, да ови данас не зидају, но скидају цигље те, а народу своме бацају песак у очи. За доказ, колико је тим људима стало доцркве и до бољвтка њена нека лослуже данашњи капелани у Панчеву. Свака свеснија општина наша тражи што боље, спремљено свештенство. Но Панчево је у том далеко застало од млогих малих општина. Панчево јеи у том показало да не штује наређења рескрипта. Панчево је до скора имало три капелана од којих ни један нема испита зрелости; данас их има два, а трећи је не давно изабран у Панчеву за пар.ха. И овоме су криви прваци панчевачки, јер они ве требеју слуге олтару божијем, но слуге ћефу њихову. Ете то су и такове су ствари што се догађају у Панчеву под окриљем тих вајних првака. Ове и оваке ствари не могу служити ни најмањој општини, а некамо ли Панчеву на дику. Све што се у Панчеву на пољу цркв. народног живота доггђа, за све то је кривица на тим взјним прва-

цима, а највише је на Каменку Јованбвићу, чпју je самовољу и ћефове прота огрнуо мантијом својом. Ако у Панчеву и на даље тако ишло буде, ако у Панчеву на пољу цркв. народног живота буду и на даље владали ћефови тих људи онда ће од лепог поља тог постати пустош! Но ми имамо још наде, ми још верујемо у будну свест народну, ми се још тешимо оним: Свака сила за времена а невоља редом иде! Ваљда ће и Панчеву кадгод сванути. Србин.

Слобода вероисповести назаренске.

(Равговор о једним Назареном.) Не давно изишао је чланак у „Застави*: „Слобода вероисповести.“ Казд сам га прочитао, одмах сам зажелео, да наустице чујем, како мисле Назарени и радују ли се томе кораку владином. И збиља, сад неки дан говорио сам с једним. То је иначе млад човек. Около својих 30 година. А „поверовао* је још у својој 16—17. години. Разборит је. Радо прати јавне ствари и „Заставу* врло радо чита. Признат је у кругу њиховом за врло вредног проповедника нове вере. И ево, ја ћу тај разговор да вам приопштим. Држим да ће вас занимати. Питао сам га прво: да ли је читао 72. бр. „Заставе“ а поглавито у њему чланак »Слобода вероисповести" и како се осећао, кад је дознао, да је у изгледу, да ће и њихова вера законом призната бити. »Јесте, читао сам тај чланак у „Застави" рече ми он в и ми се томе заиста радовати можемо. До душе то није за нас нсвина никаква. Код нас је у опште врло добро познато, да се давно ради на остварењу слободе наше вере. А зна се отуда, што су то и наши већи зборови покретали и што су владу молили да нам се вера законом призна.... в Још пре десетак година одржан је у Кечкемету један велики збор назаренски. И тада још упућена је молба једна пред владу, да нам ее вера законом призна. Дакле ми сами баш то трежимо. Да богме, то нејде тако брзо. Протекло је од тога дсба ввше година, а није се ништа постигло. Али није са свим ни без успеха било. Нешто је ипак дсбвјено. Влада је уељед тога згхтевала од нас да јој взложимо вероисоовест нашу у свим појединостима њенгм; желела је да сазна суштиву паше вере, па ако видв, да се не би са државним зако нима косила, да ће учинити предлог сабору. И зато је сад пре две године одржан велики скуп назаренски у Пачиру. На томе скупу одговорено је захтеву владе и вера јој је наша у свима појединостима излсжена; шта више, то је све и штампано у једној књежици. Има и српски превод. Ја ћу ВBм га првом приливом дати да прочитате.... И пошто смо ми уверени, да у пашој вери нема ничега, што би се са државним законом косило, то с правсм очекујемо да ће се то питање тим пре у нашу корист решити« ... То је лепо одговорих му ја. Али колико је мени познато, ви Назарени нећете оружја у руку да примите, и зар то није један велики разлог, да вам се вероисповест не призна. Ето какво је време данас. А тако ће бвти и после. Наша држава мора да има добро уређену и добро наоружану војску своју; мора и да ратује. Па шта ће бити у томе случају, ако „сви* оду у Наварене; зар да је у томе случвју шака непријатељски људи сатре?! У томе ви морате попустити, ако желвте слободу вере своје!... „Истина је, да ми не првмамо оружја у руке. И нећемо га ни примити. И наши су многи због тога патвли. Трпели су свашјаке муке; али су ипак издржали. А то је кинење било само у почетку. Сад је скоро са свим престало. Војничве власти знају за то; знају да нећемо оружја, па су нас и стављале на искушењв, којих се ми никако бојали нисмо... За Христа ћемо све поднети... ,И баш то место самој влади није било јасно. Зато је захтевала ввше разјашнења. Влада мисли, да ће се са рсђајем деце наше а и другим приврженгцвма наше друштво ојачати, те с погледом на војну службу, држави на уштрб бити. Али скупштина је наша одговорила, да се тога не треба бојати Јер у колико смо ми данас „постојани" у вери, наша деца можда већ неће бити такова; јер сад вма довољно примера, да нам деца никако неће бити, што ми. И зато смо тражили од владе, да нам се у војној служби одреде такова места, где вије нужно оружје; а такових места има доств. Н. пр. код санитета и т. д.“ ... Е кад ви тако мислите војну службу врпшти, онда ће те ви имати врло много присталица; али држава зато врло мало војске. Јер сваки здрав момак, пред асентацију, полетеће у Назарене, само да главу спасе. Та данас бежи свако од оружја. А још кад му се даје прилика, зашто да је не употреби. И тако ће док не ислужи солдачину издавати се за Назврена, а после ће, кад га пушка и ратови мимовђу бвти опет онај, који је и био. А шта то значи ? Лагаће се и вама и држави. И онда ззр да се таково што законом призна. То не може бити. Никад држава на топристати неће; негоили ћете ви морати попустити, или неће вам се вера признати... „Па у томе случају било би најлакше* речв ми оњ ,У војни би био лризнат за чистог и вер-г

пог Назарена онај само, који би од наше општине добио сведоџбу, да је то. Без сведоџбе нека се ни Један не призна за Назарена, па да колико пута каже да је“... не! То ништа не вреди. Стоји онако као што кажем. Ви морате попустити. Ако не баш одма, али доцније ћете зацело. И не само да ћете попустити у томе, о чему је реч, већ и у другом многоме.... »Ми попустити нећемо и не можемо. Каква нам је вера данас, такова ће бити и сутра и увек. Како данас ми верујемо, тако ће веровати и после нас који буду. Дакле никад и ниучем попустити нећемо и не можемо"... На тај начин вера вам се никад законом признати не може и још више, против вас ће се мо рати предузети у томе случају најстрожије мере, па шта ћете онда? Дакле опет до послетка попустити морате!... ,Па знамо ми шта нас чека. Нас ће да гоне 1 И апостоле су гонили. Тако стоји и у светом писму. И ми смо већ на свашта справни. Дочекаћемо сваку борбу са раширеним рукама, јер ћемо за Христа да гинемо* ... И наравно, ви ћете да се ђ б ор и те“... И ето у томе случају мораћете опет оружјеуруке узимати, па боље сад „с миром“, него после в с чиром“! Рекавши ово више иронично, био сам љубопитљив, шта ће ми одговорити и ако сам скоро у напред читао му речи с чела: „Нас ће бити с оружјем, а ми ћемо њима нашим гониоцима враћати духовним бичем, који ће много јаче дјејствовати, јер је с нама бог?“... Тако је завршен тај одиста занимљив разговор с једнвм Назареном. * Из овога разговора може свако видети, како мисле Назарени о слободи своје вероисповеди; може јасно видети и камо они см ире н о теже. Признају и сами, да од деце своје не очекују ниуколико, да ће им верни пссљедоватељи бити. А чим то исповедају, онда је јасно, да са својом вером на врло трошном основу почивају. А изгледа као и да шпекулишу са својом вером. Изрично захтевати, да у војној дужности „псметне" главе заклоне, вршећи такове елужбе, где неће морати пушке у руке узимати, то толико значи: има доста другвх луда, па нека бране државу у нека гину, ми желимо наше главе да нам сачуване буду. А као што видите, то бога ми није хришћански! И покрај свега тога, заклањати се за „Христа“, за „бога* и њвх непрестано као штвт свој употребљавати очевидна је сбмана, счевидно је да лажу цео свет!... На правоелавне Духове. Т. К.

Д о п и с и.

Вуковар 28. маја. (Народна забава у Вуковару.) На Спасов-дан имадосмо ми Вуковарци , на нашој „Доброј води“ општу славу. Наше вредно , певачко друштво „Јавор“, приредило је „Народну забаву* која је сјајно испала, а имала је и ту блаj годетност, да је на њој учествовао читав Вуковар |без рвзлике вере и народности. Не памти се, да је кад год слична забава при) ређена, а нико не зна, да је икад тако огромне посете било, ношто на окупу ввдесмо разнолика светв, који је похитао овој првој народној забави приређевој и у нашем месту. , Пријатно ће изненадити сваког, кад још додам, i да је забавом овом велика добит по Вуковар сте, чева, јер ту су се нвшли и, тако рећи, збратимили сви наши мештани, пошто им је овом забавом дана прилика да виде, шта се све може, кад је слоге и братскога споразума. Ова ретка свечаност остаће сваком у пријатној успомени и даје наду, да ће ово опште весеље дати и у осталом животу нашега места други ток, да се братски љубимо и пазимо и споразумно на бољитку свим силама порадимо, дочим онај веспоразум, који је до сад влада, дај боже, да ишчезне. Широм Српства овладала је мисао, да се о Видову дне прослави петстогодишњица косовска, те, као што читасмо по нашим листовима, видесмо, да се живо ради на остварењу ове мисли. Ми Вуковарци који никад не изостасмо од овакових прилика, учинисмо своје и достависмо румском одбору за петстогодишњу прославу, да смо и ми ради учествовати, и у ту сврху, а за покриће трошкова око прославе, приредисмо ево „Народну забаву” која је испала неочекивано сјајно. Да би нам у нашем сиромашном месту ово прикорисније испало споразумесмо се, да се друштво побрине и за јело, које ће се гостима издавати и по јефтиној цени продавати, зато је био позван наш женски свет који се овом позиву својски одазва и обећа како о скупљању добровољних прилога, тако и о јелу бригу водити. На Спасов дан имадосмо лепо време, на „Добру воду* похитао је цео Вуковар, да види ову забаву, по пијаци су били дућани листом затворени и доиста тај дан је Вуковор у свечаном руву био. На лицу места, где је забава држана, биле су понамештане шатре а испод лиснатих липа поређани су били застрти столови, за којима су гости седели, на сваком дрвету и шатри лепршаху се српске тробојнице, а певачи и певачице окићени цвећем и знаком гуеала, дочекивали су долазеће госте. Песма се хорила и далско одјекивала шумом, а ерпске здраввде поздрааљале су долакеће гссте,

које су пропраћане са „млогаја љета* и пуцањем из прангија. Весеље и песма је текла непрестано, а када се тихо вече спустило, онда су лампиони силни осветљавали оне зелене просторије, на оближњим висовима паљене су бенгалске ватре и приређивани ватромети, који су присутне јако задовољили, све је лепо ишло, да је доиста велике похвале вредно. Касно у ноћи вратише се певачи са лампионима а уз песму кући, праћени од силног света, који је такође кућама ишао; весељаци пак продужише на .Доброј води* и даље весеље и ту тако дочекаше и зору. Ја нисам у стању да довољно опишем ову народну забаву, али се латих пера, што видим, да се нико пре мене нашао није, да о овоме пише и јавности изнесе. Поред моралне потпоре наших суграђана могу јавити да је материјална добит ове забаве лепа. Пало је на 800 фор. Ова свота по одбитку трошкова, разделиће се на два дела и то један ће се послати румском одбору за видовданску прославу, а други иде за заставу друштвену, која ће се дати правити за прославу двадестпетогодишњице постанка вуковарског српског певачког друштва в Јавора,“ а то ће бити до године. Овом приликом нека је пред светом изречена благодарност вредном одбору певачког друштва, а и г.г. певачима и певачицама, на труду кога уложише око приређивања ове забаве, а такође и шти ваним госпођама, које се својски одазваше позиву друштва и све силе употребише да иста што сјајније испадне. Овом приликом опште признање сваког нека прими брат Макса Шећерковић трговац, који је ову мисао око приређивања „народне забаве* покренуо и не само речју него и делом показао, како се буди свест и браћа сложна скупљају. Утисак ове забаве огроман је у нашем месту и сад јавно сваки вели, да Србин само кад хоће све је у стању. А. П. Сомбор 31. маја. У једном од последњих бројева „Заставе" тужих се на вемар и малаксалост овдашњвх Срба, а уједно се жалих на наше певачко друштво, што неће ићи на видовданску прославу. Тај допис имађаше утиска, те се ових дана хтеде одржати скупштина певач. друштва, да се договори о учествовању при прослави, а нуз то се многи заузеше око скупљања прилога за подмиру трошкова. Па шта беше? Полиција у свој својој ревности забрани држање скупштине, а вредно пази и на купљење прилога. Није ли грозно! Полиција најревносније истражује, ко ће да иде на видовданску прославу. Полиција је ревносна, а брани се тим, што вели: да се видовданска прослава сматра као векадања мајска скупштина, па тешко оном, ко оде тамо! Није ли грозно! Маја 26. дођоше овамо г.г. М. Јовановић комичар и Г. Кондић, певач, те желише приредити певачко вече, а уз суделовање Iђце Зорке Остојићеве из Вуковара. По доласку се обратвше на г. г. Нику Грујића и Пају Дракулића, да вм буду наруци. Г. Грујић одеукапетанију због пријаве, ног. Николић капетан не дозволи, јер немају дозволу од угарског министарства. По заузимању г. Грујића капетан дозволи, да наше певачко друштво приреди тог вечера али .декламаторско-певачко вече*, те да дотични само суделују. Певачко друштво даде штампати и плакате и закеже вече на први дан Духова... Сутра дан позваше г. Грујића у капетанију, те му јаве вест: да је велики жупан забраниото „декламаторско-певачко вече*, и да се не може никако дозволити, јер се дознало да ће бити неке демонстрације (!!). Мада је давана гаранција за потпун ред, ипак истаде безуспешно. Забрана је строго одржана. Зашто? И ми питамо зашто? Демонстрације, какове!? Због забране те, они људи дођоше уматеријалне неприлике, но српско грађанство притече им у помоћ али наједаред ти капетанија ухвати Миту послужитеља срп. више дев. школе, те овај мораде рећи коме купи и какове су паре. Мита и данас не зна од страха, шта хтеде полиција с њим. И ми не знамо, па се питамо: Зар смо дотле дотерали, да нам се чисто невине ствари спречавају, а да нам се подваљује којекаковим измишљотинама? Заиста не знамо ништа на овај поступак дакажемо, но се само морамо чудити. Чудити се, адокле СBмо да се чудити морамо? Зар је наш положај тако ниско пао, да смо и кад спавамо, предмет унутарње борбе и страха нашој власти? Но да се не би сами ми чудили, а оно нека се цео читалачки свет чуди. Биће нам лакше! Грађаноки.

Вести из места и са стране.

Иопит зрелости. 7. и 8. јуна одржани су на новосадкој срп. вел. гимназији строги испити зрелости. Од 14 припуштених кандидата, од којих су редовни деветорица, а петорица приватни; положили су ови са врло добрим успехом: Душан Петровић, Бошко Коњовић, Љубомир Вуловић и Лазар Ненадовић; са добрим: Миливој Бабић, Дејан Михајловић, Димитрије Стојковић и Богдан Мвнојловић а за зреле су проглашени: Лабуд Гвјнчћ, Совра Јаконић и Евђеније Дамјанов. Дројицч имају после два месеца да понове испит из латинекога језвка, а један нз математи&е.