Застава, 17. 10. 1893., стр. 1

ЗАСТАВА

КУКУ И ЛЕЛЕ!

Београд, 10. октобра. У Србији има један део људи, који само кукају и наричу. Да им је до какве невоље, пк да их човек и сажали, али ти људи личе на равмажену децу, који кукају и кревеље се без икаква узрока и повода. Та размажена, али матора деца, то су код нас у Србији либерали и напредњаци. Док су на влади били, кукали су, што не могу да искорене из Србије радикализам, да униште радикалну странку. Кад су у опозицији, они кукају и туже се, како су запостављени, како им се чини неправда, како за њих нема закона и т. д. Народ у Србији је срећан, што се опростио људи те багре. Народ их је одгурнуо од себе, презрео их, заборавио их и не обрће више на њих главе. С тога су они и дошли на мисао, да почну политику кукања, шат се нађе когод, да се смилује да погледа на њих, да се за њих закачи и да о њима прозбори у јавности. Врло нам је немило, али по новинарској дужности ми морамо доносити вести о кретању данашње опозиције у Србији. Тај нам посао не би био теретан и немио, кад би о тој опозицији могли да јавимо, како се свом снагом упела, те прикупља снагу, челичи карактер за нову борбу; али нам је немило, што се морамо бакгати и простом, неоправданом, кукњавом напредњачком и либералном. Ми до некле разумемо, ва што ти људи кукају. Док су били на влади, њихови прваци зидали палате, богатили се, ишли су сваки час у неке комисије, вукли грдну дијурну, а на штету државну и на штету српског народа. А данас је, хвала Богу, друкчије. Они су здрави и живи, али нема лиферације, код којих се могу пунити џепови, апетит је онај исти код њих, али сада су ретки масни залогаји. Но та господа не кукају, да им што се вели „одлакне", јер би оида оплакивали своју „судбину“ у тишини, без великог шума. Не тако они, већ запомажу, да се до неба чује и држе, да ће им то што помоћи. Данас те две креатуре намигују једно на друго, „браћа се рукују мила“. Удружиле се две старе отрцане странке, па заједнички запомажу, како пате од радикалне тираније. Својом кукњавом већ су несносни, а ако станете случајно на жуљ каквом старом либералу, заврискаће не само све

њино јато, већ ће то одјекнути чак до последњег напредњам. Они као веле, нека се само прави џева, нека се само ларма и лаже против радикала, нека се представља стање у земљи у најцрњем бојама, нека се убија земљи кредит, нама ако што то џапање не помогне • нахудити нам не ће. Тако небратски, тако пакоснички мисли данашња српска опозиција. Познати новинарски спекулант Пера Тодоровић у својим „Малим Новинама", који је до сада свим могућим госама хтео да служи, потрудио се, да у најновијим бројевима злогласних „Малих Новина“ још већма расплаче ту матору децу. Пишу се читави чланци о томе, како је девиза радикализму од последњег главног вбора у Чачку та, да влада треба по оповицији да равмахне и „распали“. Како је, бајаги, влада примила тај савет и само отпушта опозиционе чиновннке. Но мирном душом можемо рећи, да у Србији још ни једна влада није у питању отпуштања чиновника била толико толерантна, као што је радикална влада. Ивгледа, као да неки извесни чиновници, особито либерали са планом врше шпионажу на позицијама, у којима се налаве, а опозициона штампа држи, да ће се они само тако и као шпијуни одржати, ако се по новинама буде лелекало, како се бајаги гоне чиновници, који су опозиционари. По Србији још има чиновника, који дискредитују ону владу, која их трпи, који интригују против правих радикала, а њих ни глава да заболи. Заиста вредно би било начинити статистику, да се види, колико је огроман број чиновника либерала и напредњака у Србији, који велике положаје ваузимају, и који се одржавају у служби не што су какви капацитети, већ што се хоће да покаже од стране владе толеранција и непристрасност. Међу тим, либерали су дошавши иепарламентарним путем на владу, разјурили многобројне ваљане чиновнике радикале. Тада либерална „Српска Застава“ није ни уздахнула, а сада се бије у прса, кад данашња влада отпусти из службе каквог несавесног нижег чиновника. Данашња народна радикална влада је ваиста и сувише толерантна, а да је код наше опозиције бар мрве свести и мало

образа, она би требала то да призна. У место признања код опозиционе штампе ми видимо само неку неоправдану дивљу дреку и они би били у стању, да све окрену тумбе, да упропасте и сву земљу, само да заклоне којег својег члана. Али лакше господо, није сада тако лако упропастити и покварити ону зграду, * КO ЈУ ј е народ српски тешком муком кров двадесет година мучно зидао. Да то падне, потребна је већа снага, него што је кукање и пакосно срце данашње опозиције у Србији. Dr. л

ИЗБОР ВЛАДИКА.

Канонске наредбе казују, да се упражњене дијецезе имају попунити најмање за три месеца, а код нас ево се приближује крају и трећа година, од како се у бачк°ј дијецеви уводи иеки ред, па никако да се до законитог стања. Канонске наредбе имају и казне за оне митрополите, који своју дужност пренебрегну и не попуне за времена упражњене дијецезе (IV. в. с. 25. канон.). Али све то не смета патријарху Бранковићу, да ради против канона, јер је он био тврдо наумио, да у бачкој дијецези научи те „проклете радикале“ памети и да направи „реда.“ Три године ће да буде, од како се тај »Р е Д“ уводи, и ми још никако да видимо права реда у бачкој, а тако исто и у будимској дијецези. Времена је било доста, да се „позвани“ размисле и утру пута својим смеровима. Између осталога, да се побрину и за нове владике. И после толико времена једва сад ето стојимо пред чиње ницом, да ће се синод састати. Оутра ће у Сремским Карловцима да збор владика бира себи равне. Бачка и будимска дијецеза од сутра не ће бити више удове. То је једина добит, коју ми давас одатле можемо да угледамо. Кад би избор владика био прави избор, онакав, као што га ми замишљамо, онда би данас народ имао удела у њему. Његова би била одлучна. Али данас то није случај. Не пада нам на ум, да спомињемо и препоручујемо ову или ону личност, која би била достојна, да заузме владичанску столицу. Кад би се нашла таква личност, која би била достојна да заувме владичанску столицу и ми би је истакли и препоручили за избор, уверени смо, да баш за

то не би избор пао на њу, што је народ препоручује, а кад би уживала народно поверење, и о том смо толико пута уверавани, не би дошла ни у комбинацију. Патријарх кандидује, а синод бира. Ту је дакле искључен сваки утецај народни, јер народ са јерархијом тера љуту борбу, вбог тога, што ова хоће да окрњи народва права и себи да присвоји, па је с њоме сваки cnoразум данас са свим немогућ. На првом месту може постати владиком она личност, коју хоће патријарх, односно коју хоће они од горе, јер је у његовим рукама кандидација, па онога, кога не ће, не мора да припусти ивбору. Зависи дакле једино од његове, односно њихове воље. Свака личност пре потврде мора сада да даде од себе онај озлоглашени реверс, који спутава сваку слободну вољу владичину и чиии га послушним слугом патријарховим и оних, што стоје патријарху за леђи. Слепи случај може да ивбаци на површину народног владику и од тог слепог случаја зависи, хоће ли народ имати кандидата за патријарашки престо. Међу нашим владикама је велика реткост, да се нађе који, да слободно мисли и да оно исповеда и ради, што му ум и срце налаже. Ако се и нађе који, и народна га воља изабере за патријарха, влада „не обмађе“ да га препоручи на потврду. И тако поред свега не може народии владика да постане патријархом, јер се ту увек нађе начина, да се изигра закон и народна воља. Народ је жељан народног владике, а народног патријарха у данашњим приликама, или управо рећи неприликама, не би могло никад ни бити. Владике cv природни председници свиjy виших автономних власти. А то значи, да су у њиховим рукама сви коици наше автономне мреже. Измећу њих бира се први и највећи народио-црквеии чиновник и поглавица наше цркве. Он је природни председник свију највишвх автономних власти. Другим речима: ои је управљач автономног строја. И кад би избор владика носио на себи печат народне воље, кандидати за владичанске столице натицали би се у том, који би се више приближио народу свом. А измећу таквих владика лако би било изабрати патријарха. Но како ми данас пред изборима стојимо према наређењима за избор владика, не смемо се од њих никаквом добру надати. ПOДЛИСТАК. РОЛАНОВА КЋИ.

Драма у четири чина, написао Виконт Анри де Борније, превео о француоког Душан Л. ђокић. Редитељ r. Цветић. (Први пут.) Кад се бацимо у прошлост, пуну бајака и легенада, из које су постале народне епопеје, којима се диче поједини народи, тада осетимо, како смо ми, данашњи људи, кепеци са ситничарским прохтевима према епским јунацима, чија нам успомена изазива дубоко поштовање. Сваки народ имао је какав догађај достојан народног певања и народне традиције Као год што српски народ има своје Косово, као год што грчки има Термопиле, тако исто и француски народ има своје Ронсово. Али ипак као да се наше Косово одвојило и величином саме катастрофе по судбину српског народа и важношћу догађаја у историји светској. И такви догађаји нису предмет само маште народне, такви су догађаји добили индивидуалну обраду. Колико је писаца наших нашло у косовској битци грађе, да своме песничком одушевљењу и машти даде одзива у китњастим стиховима или у одабраној прози. То је било и са француским Ронсовом. Анри де Борније, члан академије француске, дао је одушке својим патриотским осећајима у песничком облику, пружио нам је „Роланову кћер“, кћер онога јуиака, који би се по легендарној замисли сравнио с нашим Обилићем. Доиста ништа величанственије у души песниковој није се могло зачедити! Јер ништа није узвишеније, него прати мрље са части својих родитеља. Па колико ту има узвишености карактера! Ганелон,

наш Вук Бранковић издаје другове своје на бојном пољу, упропашћава киту француских витезова, сарањује славу оружја француског, упропашћава дику народну, витеза Ролана, чији мач допада у руке непријатељске, а само су два мача таква, чувена са своје израде: жоајез и дирандал. Готово нисмо нигде нашли бољег драмског момента, него што га налазимо у овој драми. Издајице Ганелона давно је нестало Његово се име само с проклетством спомињало, докје Ганелон живео у замку Монглоа под именом грофа Амори. Ганелон има сина Жерала, који је ~дорастао и до коња и до бојна копља“, али не зна ништа о несрећној судби свог оца. Где ћете лепшег момента трагичнијег, него кад и син заусти, да с проклетством изговори име свога оца? Жерал је јунак, достојан заменик Роланов. Ганелон је упропастио једног Ролана, али вратио Француској другог Ролана у своме сину. У Жерала је заљубљена кћи Роланова, унука Карла Великог. И Жерал љуби ту дивну девојку, којој је живот спасао. Ни веће љубави, ни мање љубавних речи међу овим заљубљеним! Цар хоће да је Жерал уза њ, док се отац противи. Он је противан и љубави синовљој, не казујући му разлоге. Отац се горко каје, много је препатио, он не да, да тежину грехова осети његов син. Нико не познаје несрећна оца, осим Саксонца заробљеника. Али он чува тајну. У најкритичнијим тренуцима цару се нашао на невољи млади витез Жерал. Опрао је част оружју француском. Убио је Мавра, који је толике витезове француске у двобојима погубио. У очајању цареву био је нова звезда,

која је обасјала његово старачко чело и разведрила помућену душу. Повратио је цару Роланов мач дирандал; повратио је величину славе француске! Такав је јунак достојан мача и кћери Роланове. Ну тада баш цар познаје Ганелона, кога би још једном желео уморити; и у колико мрзи оца, у толико љуби сина. Најзад отац иде по заповести царевој у хаџије, кријући још црну тајну од сина свог. Али сад баш настаје врхунац драмске радње. Цар је вољан, да се вереници сутра пред олтаром закуну на верност, чувајући тајну. Али је открива Саксонац, који је у грофу Амови познао Ганелона. Сад тек видимо величину карактера Жераловог. Љуби и оца и Берту. Он је недостојан цареве милости. За сина Ганелоновог нема места у двору цареву. Син издајице свога народа не може узети кћер хероја Ролана. Он иде, да на бојном пољу заслужи милост цареву. Не може добити кћер Роланову, али је добио мач Роланов, добио је благослов Бертин, царев и целе Француске. За што бисмо анализирали даље ову драму, која је писана патриотском љубављу према Француској и према уметности. У драми је све до савршенства: и обрада карактера и заплет радње. Ну овај комад првог пута на нашој позорници није код наших глумаца нашао довољно пажње. Приказивало се са мало пажње и недовољном студијом. Г. Рајковић приказивао је Ганелона са свим хладно, без великог усиљавања, глас му је био без оне потребне интонације, а речи је изговарао развучено. Већ је другог пута г. Цветић постигао бољи успех. Ну код нас се слаба пажња обраћа на то, да ли је

подела улога дсбра. Редитељима је то сасвим споредна дужност. Дао би Бог, да од сад то не буде. Г. Гавриловић првог вечера можда заморен ранијом игром Шајлока у „Млетачком трговцу“, био је још несигуран у својој улози, али другог пута дао је Жералу праву његову вредност, да је потпуно заслужио наше признање. П;ца Јурковићева није заокруглила своју улогу. У неким сценама оскудевала јој је студија, па чак и неразумевање. Овом смо се приликом тек уверили, колико би гђца Нигринова успела, да створи од Роланове Берте. Гђца Ј. у сцени, кад говори Жералу да га љуби, не имађаше онога властелинског поноса, што се удаје за онаквог витеза. Она пружа Жералу руку, и ако је пре тога одбила толике просиоце. За Жерала је та њена понуда у неколико милост, јер где би се он усудио, да проси Роланову кћер! Г. Миљковић (цар) није био одушевљен игром својом. У трећем чину, кад познаје Ганелона, није пазио на неке околности. Тако он треба да позна с терасе Ганелона и бесомучно вичући „Ганелон!“ да га ухвати за врат и обори на земљу. У опшге у његовој игри опажа се замореност. Нарочито су се одликовали оба вечера г.г. Љ. Станојевић, М. Петровић и И. Станојевић, нарочито први, који је да ситница обратио пажњу својој улози, приказујући заробљена Саксонца. Топло препоручујемо ову драму публици, а захваљујемо преводиоцу, који је и овом приликом обогатио репертоар нашег позоришта.

Чед.

„ЗАСТАВА” аалааи редоажо: ередом, петком ■ веделом на целом табаку, а уторком иа по табажа. ЦЕНА ЈЕ • ■ А у стро-У гарсжу: ia целу годжну 14 ♦. ■. ia по године 7 ♦. к, ia четврт године 3 ♦. БО н. ia 1 1 ♦. 20 н. За Србију м годжиу 32 днн., на по године 16 днм., ■а четврт годнне 8 динара.

ОРГАН СРПСКЕ НАРОДНЕ РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ. БРОЈ 160. У HOBOM ОАДУ У НЕДЕЉУ 17. ОКТОБРА 1893. ГОДИНА XXVIII.

8» 01 ЛАСК алака м М I жовч. од ■pero овахих витнжх влом; м ажат ea влака ао 30 ■овч. свакк иут. ДОИИСИ шалу се уредништву, а ирвпмата ■ огласи администрацији „ЗАСТАВЕ” Уредижштво ■ администрација „Заставе* аала • s» се у куки г. Ст. Јеетика, главна улжца. НЕПЛАЋЕНА ПНСМА не нримају се PEKOLIHCE ие вракамо. Поједини бројеви стају 10 иовч