Застава, 17. 10. 1893., стр. 2

Основна мнсао, Koja се провлачи као црвен конац кроз сва наша автономна наређења, j'eore демократска и почива на вољи народа. Нарочито је то јасно изражено при разним изборима. Бирачи једне опћине утичу на ивбор свога пароха; бирачи једног протопрезвитерата утичу на ивбор свога проте; бирачи читаве митрополије карловачке утичу на избор митрополита и патријарха српског. Само на ивбор дијецезана-владике немају никаква утецаја бирачи дотичне дијецезе. Ми не можемо да нађемо разлога за то и не видимо никакве доследности у том, да владике саме себе бирају, кад те исте и тако изабране владике, без утецаја воље народне, могу да се подвргну избору митрополита-патријарха, где одлучују и утичу на ивбор сви бирачи целокупне митрополије преко својих изабраних посланика. Ми не можемо да видимо ту оне преко потребне везе, која треба да постоји у свакој правој и ваљаној системи, у којој треба да су сви поједини делови доведени између себе у сагласност и у извесни поредак, па да сачињавају једну заокругљену целину. Ми видимо једну празнину у строју автономном, а та празнина осетно смета правилном кретању строја. Та правнина ускраћује право народно, које је у свима осталим сличним случајевима добило свога ивраза. У тој правнини скрива се легло многом злу, Koj'e се појављује у нашем автономном животу. Треба ту празнину испунити згодно и сагласно са осталим деловима Строја, и строј ће се правилно кретати. Опћина бира себи пароха. Протопреввитерат бира себи проту. Митрополија бира себи митрополита. Нека онда и дијец,еза бира себи дијецевана. Дијецеза или епархија оличена је и представљена у епархиЈ*ској скупштини. Њој на првом месту припада право избора. Она је најпозванија као ивраз целе епархије, да бира себи владику. Само на тај начин довешће се поједини делови автономног строја у склад и поставиће се стална веза, која треба да cnaj'a поједине делове. На тај начин сачињаваће изборна система у автономиЈ*и нашој једну заокругљену целину. Избор народних владика унеће тако више живости у автономни нам живот и пдужиће народу прилике, даl’ош једно свеje правО упражњава, што је и до сад требао по природи и духу наших автономних наређења уживати. Тако ће отпасти много и много зло, са Koj'er данас рамље автономни строј.' Отпашће један важан разлог, да се државне власти мешају у наше унутрашње послове, као што то данас бива при избору владика и патријарха. Испашће онај клин, што је ударен у иначе здраво автономно тело с том намером, да прави сваким даном све већи јаз између народа и јерархије. И кад тако буде, онда ће наша дуж ност бити, да укажемо прстом на најдостојније достојнима, које народ треба да бира за владике. ђ.

МАРКО МИЉАНОВ У БЕОГРАДУ.

Београд, 15. окт. Само име тога див-јунака, тога узор • карактера и челик Србина довољно је, па : да свако зна, да је то onaj' чувени црно- : горски војвода, који j’e Турцима много : јада вадао, koj'h их је онолико пута побе- i ђене и засрамљене од Црне Горе одбио и : својим Ј'унаштвом тако заплашио, да су га : се боЈ‘али, као оно Римљани Ханибала. У : рату је увек био јуначан и искусан boj’сковођа, а сада, у миру, прави грађанин ■ и заштитник Hej’anera. ЕБегове су намере i увек биле чисте и родољубиве, а девиза: < све 8 3 Српство. Тога се начела увек i држао, и не престаје га се држати. i А кад преста убој’на врева и наступи 1 мирни живот, као последица дуготрајне i борбе и најпосле победе, дигао се, да ' испуни давнашњу жељу своју: да прође i српске крајеве и види српски народ пре i него му престане куцати срце у јуначким грудима, јер не видети оно, за што је често пута живот свој' и својих војника залагао, држи да је неумесно и неродољубиво за свакога, коме j’e то могуће. Дигао се до душе већ белих власи, али с младићким жаром и кренуо на далеки и доста тешки пут на пут по милом му Српству. Војвода Марко дошао је у нашу средину пре два месеца. Ишао је скоро свуда по СрбиЈ’и, где му је, како од власти, тако и од народа, указивано онако гостопримство и поштовање, какво с правом и заслужује. Свуда j’e разгледао важна места, где су били или знатнији бојеви, или се збивали важнији догађаји и све га је Ј’ако ванимало. По повратку свом из унутрашњости ј'еднако ради уз припомоћ свој'их пријатеља на списа, које је скупио по онамошњим краЈ’евима од народа, а сачињаваЈ'у их већином народне песме и приче. Овде је на сваком кораку предусретан са оном љубављу и почастима, Koj’e и доликуЈ'у оваком Србину. Друштво му чине увек најугледнији Београђани, који желе и гледаЈ’у, да понесе одавде у оно стење вајпријатниЈ'е успомене. Шта више само Његово Величанство краљ указао му j'e особите почасти, јер га j'e два лута позвао у двор на аудијевцију и ручак и послао му једну коњичку пушку као успомеву и знак поштовања свога и своје војске. Члавови друштва „књижевно-уметничке за]еднице“ двжали су скоро свечано књижевно вече у почаст његћву, које је вечери читано нешто ив његових списа, а он сам изабран ва почасног председника. Исте вечери j'e cj'aj’aH банкет код „Коларца“, на коме су били многи угледни грађани као: Милан Ђ. Милићевић, Љ. Ковачевић, генерал Хорватовић, Аћим Чумић, Рарашанин, др. М. Веснић и многи други, где су у његовом друштву провели врло приЈ'атно то вече. Ту је пало лепих здравица и с једне и с друге стране. Но, и омладина црногорска, која је овде по школама, појмила је своју дужност, те је чешће ишла код воЈ'воде и напајала се његових дивних поука. Она му j’e приредила и Ј'едну вечеру у „Гранд-

Хотелу", где је у друпхтву сњимприлепом и патриотском равговору неколико часова наЈ'пријатније провела. Омладина, ода јући војводи Марку достоЈ'ну почаст, жигосала је оне изроде и „емигранте“, који под видом „патриотизма* експлоатишу политику у Србији, којима је највише стало до уживања, а најмање до народних мука, који или Босну насељавају и тамо уживају на рачун своје браће, или чине, да се у њу други седе< Војвода Марко мисли скоро отпутовати одавде у Војводину, да види српску патријаршију, српске манастире и onaj' део српског народа, кој'и j'e равастирао враке науке на остале крајеве Српства, док су били у мраку незнања под турским јармом. Ми се надамо, да ће Војвођани дочекати и испратити овога родољуба познатом им љубазношћу и гостопримством, да понесе са собом у милу му домовину лепе и приЈ‘атне успомене из дивне ВоЈ*водине. Мн желимо војводи сретан пут и повратак у домовину ! д. Н. ij.

Поглед по свету.

Царевинског веће у Бечу. Гроф Т а ф е је у понедељак ивјавио, да је влада готова, да свима онима, који своје грађанске дужности ваконитим начином врше, привна суделовање у политичком животу вршењем ивборнога права. Њен предлог има смер, да што више прошири ивборно право. Ма да су три велика клуба у већу против владина предлога опреустројству изборнога ваконз, влада остаје при свом. Пернерсторфер вели: Што садашња либерална странка тражи, то би била велика неправда за раднике, који имају права, да буду у већу ваступани. Радници ће чекати и не ће отпочети телесну борбу, док не буду внали, да су ва то доста јаки. Жели, да не дође до крваве борбе и да се преустројство ивборнога вакона реши у духу справедљивости и правога великога напретка. (Младочеси одобравају) Славик: Данашњи ивборни вакон је неправедан. 452 велика поседника, који су чланови и великашке куће, бирају 23 ваступника, а велика маса народа нема највнамевитијег политичког права. Немачкг либерална странка броји 112 ваступника, а младоческа странка само 38, ма да за еобом има скоро једнак број бирача, као млада л и бера лна странка; =- П л е н е р изјављуЈ’е, да није оно исправно, што је тврдио министар председник Тафе. Влада j'e дужна, да јавно мишљење у вемљи не него да га приправља. Тако се вбива у земљама, где послове обављају умни политичари, који хоће, да се такве ствари не изводе као позоришна ивненађења, него као овбиљни политички послови. Владин предлог хоће, да бираче ивванредно умножи, а 6poj’ ваступничких мандата да остане непромењен. Јасно j’e, да ће се она, што се даЈ*е радницима, и нижим слојевима, одузети онима, који то данас имају. Предлог је наперен против и ратарског реда. Тим ће се постићи опће, непосредно и демократско

ивборно право. Праведно j*e, да извесна количина праћења порева и поседа имаде своје иввесно право. То су ствари, Koje се тиче социјалног питања, и докле год не буде ивједначена борба, различан посед и равлично плаћање порева, биће у Јавном животу елемента, које не ће смети законодавство изгубити из вида. Кад се укине начело плаћања порева потиснуће се граћани и ратари, кој‘и плаћаЈ’у, масом, која не плаћа порева. Само они могу пристати ув владин предлог, који хоће, да се ова два реда лише свога досадашњег поседа. Немци имају права да захтеваЈу, да се њихов посед не смањује. Изборно преустројство, које није створено на основу споравума свију странака, носи на себи знак смрти. Влада жели, да јавно мишљење одврати од потпуног неуспеха унутрашње политике. Бернрајтер поткрепљује свој’ предлог разлогом, да влада жели да у помоћ привове ниже редове а овим ће ојачати словенски елеменат. Аустрија је уметничка творевина, ва коју су ти елементи врло штетни. Пољак Јаворски вели, да би преустројство изборнога закона било смртни ударац за самоуправу. оно би водило до влаС ти. Одбор ва изуветно стање држало је своју седницу у четвртак Ова седница била је јавна. То је решено у царевинском већу са 101 гласом против 60 Влада је хтела, да ова седница буде тајна. У уторак j'e настављења дебата. Др. Крон а в е т е р. Закон noßHaj’e опћинске и државне грађане, а либерали разумевају под тиме патриције. Криво је миелити, да раднику не припада с тога изборно право, што је зависан. Побија Пленеров назор, да ивборници по новој основи не плаћају никаква порева. Не пита се ко порез носи у поревно звање, него ко га плаћа. Хохенварт. Влада је ивнела пред веће из ненада важно и озбиљно питање. Тим се може народносно питање врло вамрсити. Предлог би потиснуо политички положај средњега реда. Стадницки се боји, да ће ти нови разреди ивборника бити легло анархије. Предлог би пореметио наше народносне одношаје, Шлевингер. Где се умешају Чивути, тамо мора вавладати неслога. И једино решење свију политичких и социјалних i питања лежи у ослобођењу од Чивута. i Крамар. Политички посед није вишта > друго, него законска неправда. Праведно > ивборно право први је услов помирљивих s одношаја. Гласа за изборну реформу. Дуi жност је државе, да раднике приведе јав* ном животу. Не боји се социјалних демо> крата, j'ep он стаде у поштену демократску странку, koj'oj' је смер демократски ‘ федераливам. Ток времена иде ва правом демокрацијом Koj'a не nosHaj’e угњетавања равреда или народности. То је наша вера и нада. Притиснуто јаче све на вишескаче. Прве последице изуветног стања у Прагу покавале се приликом ивбора градских већника у Прагу, који су били у среду. Младочеси су том приликом извоЈ*евали сј’ајну победу; треће ввборно тело су освојили, а у другом избрном телу у

КУПЉЕНО ИМЕ.

Француска прича. Слуга, који је код врата стојао, пријави: Господин гроф Ла Рош-Амори и грофица Ла Рош-Амори. И у вратима, застртим дивном завесом, указа се млади пар. Коракнуше неколико пута у празној дворани према председнику, у пола се поклонише и учтиво се јавише. Глава републике се укочено поклони. Иза леђа чух глас: Доиста су они! Је л’ те, ви их не би ни познали? * Окренух се и видех Ноарета, јест, Артура Ноарета. Нисам га видио петнаест година и за то се време јако променио: некад ватрено му око угасило се, црте на лицу му развукле се, а тело му се чисто изгубило у оном од већ пространом и аљкаво навученом оделу. Тако изгледаше онај, кога сам познавао као врло елегантног човека. Ноаре набраним челом показа на грофа Ла Рош-Амори-ја и запита: Ви га не познајете? Та он је то, онај мали. Који мали? Мој син, Леон. Онај господин, што га сада приказаше? Да, да. Та увек сам вам говорио, да сам га наменио грофовству. Зачуђено га гледах, али ме он продрма за руку и продужи: Испричаћу вам све, само што овде не можемо говорити; хајдмо у собу за дипломате. Али онамо је забравен улазак.

Ноаре за часак стаде да се колеба, за тим се исправи. Сад ћемо видети. Собу за дипломате чувала су двојица поред врата. Ноаре им приђе. Је ли дошао већ г. посланик енглески? Јесте, господине. ~ Добро. За тим се окрене к мени и протекторским гласом рече: Извол’те унутра, господине конзуле. Свечано прођосмо крај оба лакаја и смерно се повукосмо у кутић. * Ви ће те се сетити, поче Ноаре, да сам био ожењен, живео сам истина растављен од жене, али сам био ожењен, кад сам се упознао са Хортензијом, Леоновом матером. У оном тренутку, кад се родио, беше право копиле, јер је и Хортензија била удата, а није било начина, да га њезином мужу бацим на врат, јер је овај већ од три године био у Америци или Кончинчини где ли. Сиромах малиша није имао имена; пријавио сам га истина под именом Леон Жилбер, што је неком имену наликовало, али ипак није било право. Онда сам као што знате, заслуживао много новаца. У спешна предузећа летела ми у уста, као у Дембелији печене шеве. Био сам сретне руке. Много сам радио. Вечито сам радио. Онда ми милијуни пређоше преко руку али ја не могах ништа да сачувам 0 будућности ни сам ни мислио Највеће своје страсти задовољавах и тако не могох ништа метнути на страну. Али ништа за то! Био сам млад. Имао сам велико познанство, а добра подузећа као да ни-

цаше из земље. Само ме је пекла будућност Леонова и ја хтедох да му је осигурам. Баш у то доба растадосмо се нас двојица. Јест, био сам десет година ван Француске. Имао сам пријатеља, кога сам познавао још из гимназије и с времена на време се састајао с њим. Овај дечко не беше сретан у животу, и кад год се састадосмо, ја видех, да је пао за један степен ниже. Покушавао је много што-шта, али му није ишло за руком. Почео је да тргује својим рођеним новцем, што је увек велика глупост и тако је пропустио и време женидбе, којом је могао да стече важности своме имену. А име је имао лепу и тако дугачку генеологију, као какав поштен 'кројачки рачун: Гроф Рене Аженор Роже де-Листра де-Ланд Ла Рош Амори. Лепо име, је л’ те, и при том троструки племић! За што се тим именом не би могао да назове Леон? * Купих име и грб. Стало ме 500 луједора; мислим, да би га продао за 50 франака и једно и друго, али сам хтео да га помогнем. Како сте могли да купите име? Ви сте доиста врло наивни!... Знаће те и сами, да ми га није уступио актима кр. бележника, већ матрикулама признао дете за своје, тако, да је Леон данас прави и несумњиви гроф Ла Рош Амори ... у толико пре, што је онај други умр’о. Кад се Леон окитио тим именом, ја сам га према имену и васпитао. С новцем нисам кубурио. Пре свега сам га учио јахати. Леон је данас један од првих јахача у Паризу. За тим сам га учио циљати. Леон данас на двајест ко-

рачаја убије муху. У мачевању нема му пара. Имао је два мегдана. У првом пробуразио противнику десни длан, у другом оцекао десни кажипрст. Четир пута био је секундант. Једном је један од мегдавџија и умр’о. Та ви знате, да у Паризу два пут бити повереник, значи једаред мегдан делити. Свега је дакле имао четири мегдана. Мислим, да је то за младог дечка доста. Добро говори енглески и шпањолски језик она два народа, коме припадају најбогатији људи. Изврсно зна да свира на гласовиру, виолини, а донекле и на гитару. У осталом, учио сам га и правопису, те је и у томе прилично вешт. 0, у мало не заборавих. Кад је био од 14 година, узео сам му учитеља за „вист‘‘. То не значи много, али упамтите, да добро вистовање даје права на петнајест хиљада ливара годишњег прихода. У свему узевши, оно зна више него већина људи, који су академију свршили ... Шта бих постигао, да сам га дао, на пример, да изучи за доктора права? Највише то, да би данас био какав чиновничић у министарству или код какве банке, те би мучно зарађивао свакидашњи свој хлеб. Док овако ... * Пријатељу, врло се смешно нешто догодило са мном Једнога дана, када ме срећа окружила са свих страна, ја морадох због незнатне неке боље у кревет. Болест је међу тим добијала све озбиљнији карактер’ Та болест је трајала шест недеља. Кад сам се најзад подигао из постеље, нисам био ни за што. Хтео сам да продужим своју трговину, али више није ишло. Људи, које сам само онако познавао,