Застава, 10. 07. 1894., стр. 1

ЗАСТАВА

Крупни издатци предстоје нашем уредништву тиме, што је против „Заставе“ подигнута парница због чланка о румунском меморандуму и заједници свију угњетених народности. Ми молимо и очекујемо, да нас српски народ припомогне у овој борби за народну ствар, и најбоље he нас потпомоћи тиме, ако нам обилатом претплатом олакша сносити трошкове, који су скопчани са таком парницом. Зато се обраћамо српском народу сада, када, почиње друга половина године и молимо све\ родољубе и присталице мисли о заједничкоу борби Срба, Словака и Румуна, да се својски заузму, да нам за кратко време скупе што eeku број нових претплатника.

ПОСЛЕ ПУТА СРПСКОГ КРАЉА.

Врло би раио било говорити о путу краља Александра у Цариград, као о свршеном чииу, чије би се последице могле већ потпуно оцеиити. Пут српског краља није био узео на себе иикакав званичаи ивглед, коме би се оида дала зиачајна политичка важност, а ипак се о томе путу при свем том мора говорити, као о политичком чину. Приликом данашњег стања ствари у Србији, сваки корак краља Србије и ван и у вемљи, мора се увети више на око него ли, да су у Србији ствари све на своме месту. Не ммслимо д* је пут Александров стојао у свези са данашњим приликама у Србији, али је ипак стојао под утецајем људи, који су те прилике створили и који се данас иалазе око младог краља. Значајаи, врло значајан и судбоиосан може бити овај пут. Ми смо на његову значајност указали још одмах у почетку. Ми смо га повдра вили топлим надама и очекивањима. Ми смо у њему хтели да вндимо и једаи мудар, један истивски краљевски корак ва добро и срећу Србије, за будућиост српскога племена, за чување имена и вере наших сународника у отоманској царевиии. Ми смо у њему хтели да гледамо залогу нових пријатељских веза и тешњих суседних и државних односа Србије са Турском. Ми смо хтели крепити се надом, да у једном мучном часу који преживљује Србија на свсм дому, њен краљ озари и охрабри народ српски. И Србији и њеноме краљу требао је зрак светле наде, и оии су у томе били сложни. После недаћа својих, после успеха туђих, тај је зрак наде у толико потребнији, у толико пречи био.

Но овом приликом морамо да укажемо и иа врло уочљиво држање аустро-угарске штампе ва све време краљева пута. Бечки Коресподенц-Биро је значајно ћутао. Новине су бечке и пештанске биле служене гласовима са краљева пута од својих кореспондената у Београду, са опет уочљивом штедљивошћу и тврдичлуком А уз то су нас поучавали по мало да св не одајемо надама, јер ће иза великих нада доћи у толико веће разочарање! Тако нам је пре иеког времена поручила „Нова [Слободна Преса“. И сад кад се краљев пут завршио, кад је суверен Србије већ у својој отаџбини, питамо, да ли је добре гласе и благе вести донео српски краљ, враћајући се ив престонице султана, или смо с једном тачком даље од наших нада, у области мучнога разочаравања ? Радосни се гласи обичио брже шаљу, а немили и непријатиији даље стижу и дубљи траг остављају. Службени извештаји не даду да у њима што више прочвтамо. Они нам ивносе само спољну страну бављења краљева у престонвци султановој, па, као да, и њу не са свим потпуно и верно, ма да су иначе доста исцрпни и пробраним фравама богати. По неки и неки моменти нам оскудевају, а по неке опет појединости, које нису без значаја, нису забележене, ма да су до ушију наших дошле, а ма да внамо да су оиима, који су службене извештаје на расположењу стајали. Спољна страна путовања и бављења краљева у Цариграду, ако само два момента још довољно нејасна, бар за нас, смемо добро да протумачимо, потпуно задовољава, и ие даје ништа више пожелети. У њој има и једна тачка, која је свакојако врло значајна, али коју су служ бени извештаји прећутали, Каква је унутрашња страна и вредиост овога догафаја. иаравно, то ми сад ие можемо внати, и вољни смо да причекамо још за кратко време, пре него што узмемо реч у том. Овога пута је краљ Србије први пут добио прилике, да дође у додир с највишнм представницвма дипломатским свих великих јевропских држава, који су се, по обичају, сви јавили, пошто су били представљени, па онда и посете своје учинили. Као што је познато аустро-угарски амбасадер је прекинуо своје одсуство, да би могао стићи на време и наћи се у Цариграду за бављења краљева. Али када се са друге стране узме у обзир, докле су већ дошли прилике у Ста-

рој Србији и Македоиији, како је у тим земљама терана иесрпска политика и како се и Бугарима и свима другима ишло на руку, само је Србији било све ускраћено, онда се са пуним правом можемо надати, да ће се наше ствари у Старој Србији и Македонији бар сада окренути на боље. Настаје још велико питање, шта ће бити са пронешеним гласовима о поновном устаиовљењу пећске патријаршије и б постављању српског 1 београдског митрополита за патријарха. Ово је заиста замашно и ново питање и тек прво треба да се утврди факт, да ће до тога постављања доћи, те после да се расправља, којим ће се путем и начином то евентуално постављање иввршити, и колике ће и да ли ће у опште какве користи српском народу донети. Но о том другом приликом.

ЖРТВА.

Маја 21. године 1793. домаширао је пети Марнијски батаљон у Ле Сабл Долов-у. Већ три недеље дана како момци маширају, па ни једног дана да су се одмарали. Ишли су с Рајве у Пиренеје. На путу међу тим примили су заповест, да се придруже к трупи генерала Бугара у Вандеји. Мучна и проклета работа! љутили се многи својевољци међу јунацима, који, испрашивши тур Прусима и Аустријанцима на Рајви, волели су сад да се бију са Шпањолцима. Све једно! говорили су други разбојвици или Шпањолци, главно је, да се боримо за републику. У супрот претуреној муци, батаљон је дивно изгледао, кад је дефиловао испред старинског двора старог Бугара, кога је револуција начинила подмаршалом и који је задовољно гледао лепи батаљон, који је толико одударао од вегових ронђавих новака, ових са Шаранте дошлих хусара без кова, пешака без пушке и □ропалих матроза. Јунаци! рече генерал ова борба исто тако мало годи мени, као и вами; али место, на које нас је судбина наша поставила, место је победе или смрти. Мишице ваше осветнице, посвећене су републици, коју су напали људи, који су и сувише покварени, а да би

могли да схвате значај слободе. Али ти лупе жи не ће постићи свој смер. Будимо ми само сложни, па ће све добро бити. Израз допадава озари лица јунака. Али генерал не беше човек од људи, што много воле да говоре. Одмах за тим пошље чету, да заузме капелу Ерми. Другог дана добије генерал анонимно писмо овог садржаја: „Грађане генерале! У твојој трупи се налази син хајдучког вође Жоља, син онога, против кога се ти бориш, који је најжешћи противник републике и који нам је већ толико јада починио. Твоја је дужност, да здереш образину издајника. Па ако ти отац издајице и умакне, штенац тог маторог курјака у власти ће да ти остане“. Сто му мука! викну Бугар то ни је тек што год! И он се баци кову на рамена, те одјаше капели Ерми, где су баш јуришали на краљеве присташе. Грађанин Жољ Жак! викну генерал громко. Ево ме! рече младић али почек, генерале, док испалим пушку И он испали, али баш у тај мах му прострели капу непријатељско тане. Хе, високо летиш, високо смејао се младић весело. Ваљан ми се чиниш дечко рече генерал ходи амо, хоћу да говорим с тобом.

За тим одведе младића у страну и оштро му гледаше у лице. Реци, да живи република! Живела! Колико пута заповедаш да живи. Добро. Искрен ми се чиниш бити. Али читај ово, што о теби пишу. Хеј рече Жољ све је то истина, генерале. Да, Жољ де Машекул, глава устаника, мој је отац. Али ја више волим Француску, него веног краља и за то сам тако далеко побегао од свога оца, коме сам и сувише добро смер видео. Судбина ме донела и опет у домовину моју. И то је, како видиш, зло! Али реци, је ли онај издајица, коме је баш мало пре над главом звиждало тане непријатељско? А породица ти? Немам друге осим свог батаљона Браво, ваљан си дечко Домовина пре свега! Презиреш потказивање. Бори се само и 'даље! Али сиротог Жоља узастопце је пратила зла коб због имена му. Није само Бугар добио безимено писмо о вему, већ и Годин, кога је република поставила за свог ратног повереника код трупа, дознао је такође о сину оног бунџије. Годин не беше тако великодушан и доброћудан, као генерал. Хиљаду опасности их окружавале. Па се бојао, да ће га оптужити због мекуштва. Тако се догодило, да након три дана ухва-

тише Жоља, кога су баш онда ранила парчад од распршталог се картача. Глупост! рекоше другови му. Жољ је захтевао, да му војници суде. Другови ме познају. Знају, даја нисам одговоран за дела свог оца и свог брата. Знају, да сам добар домољуб. Али га старешине послаше у Ромељ, где су га заробљеници задиркивали и заборавивши на своје јаде, гласно тражили каштиговање издајице.’ Шта више било је и таквих, који су тражили одлучење, јер их, веле, бешчасти син таквог једног страшила. Жољ Жак само је трпељиво сажимао раменима. То је несрећа времена рече али за то и опет живела република! Сад му је строго судио. Не могуће је, да је хајдучки син што друго, до хајдук. Како ће да му поверују, да је без скривених мисли стао у редове плавих? Не судите право рекао је Жољ просто та више користи има онај, који се бори против републике, него онај, који се бори за њу. За тим поносито указа на рану на свом челу. И ова рана сведочи, да сам верно и поштено вршио своју дужност. У Ромељ донели нову гилотину. Џелат једва чекао да опроба нову справу. Жољ већ био на стратигату, кад га спасло писмо генерала Бугара, на велико чудо радознале светине.

Поглед по свету

Талијанска влада против анархиста. „Млетачке новине“ јављају, да је влада послала 50 полицајаца у Француску, Енглеску и Швајцарску, да пазе на одбегле талијанеке анархисте. Ти полицијски агенти носе собом слике и опис личности тих опасних анархиста. У Италији траје непрестано затварање сумњивих анархиста и број затворених особа прела зи преко 2200. Из Рима су протерали Галантерија и Подрету, анархистичке новинаре, који су пре тога у Болоњи издавали сатиричан лист, али и оданде прогоњени били. Ш панијасе спрема Шпански ратни министар наредио је 100.000 комада пушака Мауверовог система; патроне ће се градити у шпанској вароши Толеду. Састанак румунске омладин е. Ив Букурегпта јављају, да ће тамошње румунско друштво послати у Ердељ велику депутацију који ће конферисати са члановима вабрањеног сибињског средишњег одбора, о разним питањима, која се тичу Румуна. Арнаутско-турски зулуми. „Гласу Црногорца“ пишу из Зете: На Иван дан напали су неколико Арнаута на православну цркву у Врању, које село броји до!близу сто домова, разлупали врата и опљачкали је. Ово је било на самој нашој граници. Кад се то ради пред нашим очима, шта се не ће догодити дубље у Ар бавији и по Старој Србији ?! Овај нам сведочи, да су искрени сви они вапаји, што кад и кад иродиру из Старе Србије у који наш лист. Докле ће ово тр-

пити висока порта? Зар док се не каква сила, да окупира и Арбанију па да ред уведе. Талијанска победауАфрици. Ив еритрејске колоније долази важна вест. Талијанска војска освојила је варош Касалу. Ово се сматра ва велику добит и напредовање Италије у Африци. Дервиши су са својом војском узнемиравали предстражу талијанских колонија. Дервиши су се кренули из свога утврђеног места Касале у источном Судану и напали су талијанску стражу, али их је талијански генерал Баратијери ивненада напао и потукао. Дервиши су оставили на бојишту два топа и много застава. Варош Касала има 33 000 становника. СуЈјење атентатору Леги. Када је у Риму прочитана оптужба против анархисте Леге, он је рекао, да није подигао руку против Криспијевог живота, што Криспија лично мрви, већ је хтео Криспија да убије као једног од преставника данашњег друштва, које неда радничком сталежу, да живи. Лега вели, да су га непрестана гоњења полиције довела на мисао, да ступи у странку анархиста. Неки сведоци тврдили су, да је Лега био врло вредан раденик и да је био чистог, неокаљаног живота. После говора државног тужиоца и Легине одбране, порота је иврекла, да је Лега крив, и суд га је осудио на 20 година робије. По саслушању пресуде, Лега је уввикнуо : Живела анархија!

СА КУРСА МАђАРСКОГ ЈЕЗИКА.

Фелеђхаза, 4. јула. На курсу у Фелеђхави налави се до сад 75—77 учитеља; од тога броја су четир иемачка учитеља, две-три румужске учитељице, 17 српских учитељица, а остало све српски учитељи, међу којима жма оседелих радника шкодских, који кров годину-две ступају у мир, а има и миадих, младићких снага, којима је Фелеђхава може бити прво теже искуство повива учитељског. Утопија мађарска жашла је вадовољен>а евојој машти, кад нас је овде све искупила, где смо се сви збратили и као таква непробојна фаланга бар у срцу и души морамо да исцрпљујемо пехар, навдрављен од стране необувданог шовинизма српском учитељству и српској школи. Ми заиста ие можемо да равумемо иаше автономне школске власти. Рецимо, да нас овде и потурче, наше власти же бж

„ЗАСТАВА“ валмл рвдоаио: средом, петком и недељом на целом т*баку, а уторком иа по табака. ЦЕНА ЈЕ •а Аустро-Угарсжу: на целу годжну 14 а. на по годжне 7 о. ж. на четврт годжие . 3 ♦. 60 ж. на 1 месец 1 ♦. 20 ■. За Србију на годжиу 32 джи., ■* по годжже 16 джж,, ва четврт годжие 8 джжара.

ОРГАН СРПСКЕ НАРОДНЕ РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ. БРОЈ 107. у новом оаду у недељу io. јула 1894. ГОДИНА XXIX.

За ОГЛАСЕ плака ee но 8 новч. од о»жив врсте оваких ситиих слова; аа жиг се пл*к* по 80 новч. сваки пут. ДОЦИСИ шаљу се уреднжпггву, * претплма ■ огласп адхжнжстрацжјж ~ЗАСТАВЕ И Уреднжштво ж аджжнжстрацжј*„3аетаве* жала»■ ее у кукж г. Ст. ЈежтиКа, главна улжца. НЕПЛАЋЕНА ПИСМА нв нржмају oe. РУКОПИСЕ же враћамо. Поједжнж бројевж отају 10 жо»ч.