Застава, 10. 07. 1894., стр. 2

Жољ се врати свом батаљону и захвалио је генералу, што га је спасао. Јадниче рече Бугар једном сам могао то да учиним. Други пут не ћу моћи то да учиним, а да и мене не осумњиче Ти си добар домољуб, ја те много уважавам. Али ће ти вечито шкодити, што си син свог оца. Најпаметније би било, што би ти у опште могао да учиниш, да се на име првом приликом убијеш. Покушаћу генерале! рече јуначки младић. И Жољ је драао своју реч, јер то беше најбољи начин, да покаже, да није уздајник. Само што је и смрт ћутљива и не ће баш оног, који је тражи. Две седмице након тога, јурио је по пољу Жољ са својим одељењем, као заштита тобцијске батерије. Око њих на све стране зрело жито. Али устаници приметили одељење и запалили жито. Пламено море већ обузело плаветњаке. Сваки час се очекивала експлозија барута и патрона. Вратише се назад. Марнијски батаљон се борио очајно, да спасе батерију, јер су и онако имали мало топова. Али краљеве присташе као да из земље ничу. Жољ се борио као лав. На један пут га лупи у леђа топ, што су га туда вукли и он онесвеснут паде на земљу. Кад је к себи дошао, беше роб. Однели га у непријатељски стан, где је заповедник Жољ, баш испитивао неколико редубдиканаца заробљеника.

Бивши ранар, који је постао старешина над четама краљевих присташа, беше тврда срца као камен према другима, па и према самом себи. Осим дивљег беснила, није осетио ништа друго, кад је сина свога угледао. Ти! Чело му се наоблачило, обрве се саставиле, око танких нервозних усана појавиле се бразде, а у срцу узаврело огорчеве. Честитам ти 1 Дивно одело имаш, врло ти добро стоји и показа руком на Жаково републиканско одело. А знаш ли шта те чека, што си то на себе навукао? Жак равнодушно макну раменима. Много га утукле непријатности, што их имао од оног дана у Ромељу. Пошто није могао да умре на бојном пољу, сад му је било све једно, умро како било, само да се једном сврши! Наоружани војници однеше га у неки хамбар. А након једног сахата већ је стајао на сред поља пред преким ратним судом, коме је председавао отац му. Беше дивно време. Тек први сунчани зраци озарили поље. Све је новим животом дисало. Суд се састојао из оца и најстаријег му брата и још из два натпоручика. Испитивање беше кратко. Жак је исповедио, да је правда на страни оних, који више воле своју домовину, него краља и то је исповедио оном ватром и одушевљењем, што је републиканске борце за слободу псбедиоцима учинило, тамо ва далекој Рајни!

ћути бунџијо! дрекну на њ стари Жољ и окрену се к члановима суда: Пресуду! Молим те, Жољу, та син ти је! рече један поручик, коме се ражалило гледајући младића, кога одавна познаваше опрости му! Председник бесно уписа у записник ово мњење. За тим се окрене к другом: А ви? Ви нисте требали ни председавати у овоме суду. Немам снаге да изречем смртну пресуду. Жољ уписа и ово мњење. А ти? рече сину. Смрт! одговори овај. Мој глас рече сад стари Жољ као председника, вреди за двојицу. Ја гласам за смрт. Са три гласа дакле против два, осуђујем Жоља, Жака због издаје учињене краљу, на смрт прахом и оловом. Натпоручици узверено гдедали овог оца и његова сина. што су на смрт осудили свог рођеног сина, односно брата. Кроз један са;хат ће умрети! Пошљите му попу, ако јадни тај санкилот још није заборавио молитве. Након неколико тренутака Жољ уђе у хамбар, где је Жак чекао на смрт. ’ Судија је судио по својој савести. Отац ти може опростити, пре но што умреш. Хоћеш ли опроштаја мог? И ја сам радио све по својој савести, што сам радио одговори Жак. Не

требам опроштаја, оче. Али се и не срдим на вас. Допуштате ли, да вас загрлим? Загрлише се по обичају, који је постојао, док револуција није уништила етикету и у породичном животу. Натпоручици смотрили Жоља онда баш, кад је овај достојанствено и мирно изишао од сина. Глупа животињо! рече један од њих нећеш тиме ништа добити. Ни краљ не захтева, да угушимо у себи сваки људски осећај! Мало за тим, Жак је стојао пред дрветом неким. Дванаест пушака беше наперено на њ. Паде му на ум, што је рекао у Рошељској равници: То је несрећа временаl Некако подругљиво, у овцме часу храброст своју засведочавајући, поновио је те речи, а за тим гласно' додао: Радознао сам, да ли Годин и сад мисли, да сам и овамо драговољно дошао? Живела републи.... Не изрече последњега слога. Дванаест куршума гц прострелише. Паде. Један од натпоручика тужно је гледао на лешину. Сиромаше! Поносито, храбро си умро! Али каквом силом живи у вами света република, кад сваког појединог од вас посвећује за полубога! Превео Милован.

ни малим прстом макнуле у одбрану сво јих најглавнијих радника. А можете замислити, шта је то, кад је овде на курсу одређено недељно два часа певања, на коме српско учитељство учи певати: ten Aldd meg a Magyart* — и томе сличне песме. Ником човек не треба да жели вла, али ако у опште у члаиова нашег епарх. школ. одбора и школ. савета још има ува, а још и по парче срца, ми би им желели оваку пријатну аабаву. Овдашњи мађарски лист Hirlap* толико се пребацио, да јавно вели: „Учитељство српско иије дошло да научи само просто јевик мађарски, него да научииосећати маа р с к и *. баш онога што треба нашем учитељству, које не говори течно баш тога нема. Јер молим вас овде се пропусти читав час у равјашњењу, шта је то именица и како се вове мађарски, ва тим шта све може бити именица у једној речеиици и т. д. а такве ствари и иаша старија деца школска већ анају. Но међутим држава ни мало не схвата у том шовинистичком бесу свог рачуна, јер је на крили својих илузија рада да утроши око овога „дивног“ посла од прилике по милијуна форииата. Осим овог курса постоје још у Вашархељу, Деви, Лошонцу и т д. исти такви течајеви ва остале народносне учитеље. А сваки овај ва себе стаје силних иоваца. Говори се, да ће при завршетку овог течаја бити неки испит, на ком ће осим предавача бити присутни жупаиијски надворници бачки, пештански и торонталски. Ми у опште не аиамо, да ли ће бити каквог испита, али кад човек види, да све иде — што но наши кажу — ув-ребар, онда се можемо и томе колачу надати и ако су овде већином на курсу све они учитељи, који су или у Баји или при учитељском оспособљењу у Сомбору тај испнт положили. Но код досадашњих апсурдума ие би било чудо, ако би се и са једним гранд-апсурдумом свечано вавршила ствар, а што такве ћошкасте ствари не постоје у другим државама, то се овде ништа у рабош не варевује, само нека је колико-толико грађе, која ће овом по само опасном чивутском шовинивму дати маха да полети. Ја бих вам имао много што још да пришапием, али за сад вам шаљем само ово, да ви опет тамо пришапиете нашим школским форумима, који су на жалост српску дочекали, да им људи а Раља воде главну реч и брилирају као педагошки стручњаци. Држимо, да ако дође једном до народне клетве, да не ће на учитељство пасти, јер учитељство је свом својом снагом бранило, брани и браниће обрав свога варода и свој, а ако пак једном и тај одсудан куцне час, да учитељство малакше, с правом ће се моћи и морати да рекне народу, а у првој линији интелигенцији: Пропаст твоја од тебе Ивраиљу! —ха —

Избор општинског часништва у Београду.

Од како је настала ера државнога удара у Србији, настала је по општинама у њој једна трка и јурија, у којој се напредњаци и либерали отимљу како ће сваки од њих што више заграбити и отети. Како радикали у овим тркама, које се бајаги

некаквим изборима зову, не учествују, то и једни и други славе „победе“, о којима причају после у у својим новинама тако с пуно сласти и радости, е би помислио човек да су збиља где на бојишту били и какву победу однели. Међутим ту о каквој правилној изборној борби и победи нема ни разговора. Чиста једна међусобица напредн>ачко-либерална око отимања онога што је туђе и у подваљивању један другоме у том отимању. И кад загледате у „Видело“ и „Српску Заставу“,ви видите да је ова кокошиња војна на туђем буњишту велика и опака, те се слушају жалопојке на једној страни о напредњачком бесу и насиљу а на другој о томе како се запомаже: шта се ово о Србији ради, те се од ситуације, која је требала да је ведра и чиста као ведар и насмејан дан, направила нека либерална дубара која не да напредњацима душом данути. Причају се ствари које тако јасно карактеришу онај хаос и неред који је у земљи завладао, да му никаква коментара с наше стране не треба. Ту пре неки дан читасмо, како је један окружни начелник за два месеца послао својој кући на десет хиљада динара, како се бивши пандури постављају за кметове, како се међусобно бију и убијају и т. д. Има у овој трци и жалосних, и смешних, и тужних и веселих појава и знакова. А што је нарочито карактеристично и поучно за садашње стање, то је ово: Измакли се радикали па сеире шта се ради, не учествују у тим тако званим изборима и пуштају обадва своја противника да покажу и одмере своју снагу сами, без њих, те да се види колико их у опште ова земља на површину може избацити. И знате шта се при том видело? Да и једних и других нема ни толико, да могу свуда по општинама засести и образовати часништва. Има пуно општина где ни од лека нема ни напредњака ни либерала, где не могу ни „бирачке одборе" да саставе, ни кметове да нађу. Хтели не хтели морају да моле радикале да дођу да гласају, а негде и да се оставе свакога покушавања да бирају. На многим местима толико их има да таман стигну број кметова и одборника, који се онда сами бирају, јер других гласача за њих у општини нема. Напредњаци, да би дотерали бар малко до снаге и броја либералног, крштавају људе својим именом, само да би их било више, те да бар од либерала не изостану. Тако иде по свој Србији, а од рада каквога у општинама и држави ни помена нема. Начелници, напетани, писари, практиканли, пандури све се то дало на једини посао да истраже у Србији барем толико либерала и напредњака, да могу општинска часништва образовати, па им и то не иде од руке. Како је у Србији, тако је и у Београду. У Београду се договарали заједно, па либерали после отказали своју љубав. За што и кроз што не знамо добро. Они нам веле, што месни одбор, као надлежан, није ствар руководио, а г. Богићевић, опет вели, да су сеони, становници „дубровачке улице“, који су либерали, договарали са својим одбором, јер су и сами одборници у месном либералпом партијском одбору. На том договору дали су места радикалима и без њихова учешћа, како веле због тога што хоће непартијску управу и неки патриотски сложан рад, а како ми мислимо, опет због тога да који део радикала намаме на учешће и избор, те сакрију своју голотињу и придаду садашњем стању ауторитет које оно нема. И доиста п избор“ у Београду је врло карактеристичан и за напредњаке и за либерале. У Крушевцу десет напредњака и тридесет либерала сложили се да им напредњак Белотрепић буде председник, а либерали присташе да му кметују, а овде у Београду по удешеној и лепо скомбинованој сраз-

мери, нод вођством и кметством питомог, меког и неутралног г. Богићевића не могоше. Мора да има нешто за што то не мога бити. Зли језици говоре, да је за то што би се онда показало, да либерали с напредњацима заједно не би могли извести на биралиште ни ону најмању цифру гласача коју су сами радикали свакад изводили. А то би, знате, био бламаж, јер онда шта би било с оних 3333 бирача који никоше крајем 1892. године, па одмах после несташе као да у земљу пропадоше?! За то, веле, да су либерали одустали. Да ли је баш то истина или није, не можемо утврдо рећи, али тако људи говоре, који се разумеју у тактици либералној. Осташе сами напредњаци да поведу у бој где никога нема, своју снагу, и да оживотворе „споразумну“ листу, јер они су, знате, врло мирољубиви и за споразум згодни кад их на прсте можете да избројите и кад у бој не смеју. А већ, чим су с камцијом власти у рукама, они онда не осећају потребу за то као што говораше њихов Гарашанин. Они опда нуде преко Петра Стамболије „солидну мањину“ радикалима! И шта би на биралишту које напредњаци нађоше остављено и од либерала и од радикала? Би једна брука и комендија какву Београд одавно није доживео! Пошто се једва саставио бирачки одбор дођоше чиновници, послужитељи општински и државни, са напредњацима на челу, и истераше равно 276 гласача!! Кад се одбије она званична пратња, која је напредњаке пратила, на овај „избор“, онда he једва бити 120 грађана који закитише својим учешћем ово стање. И сад сваки може видети и лепо оценити како престоница гледа на овај садашњи калабалук који се зове ера неутралности и стишавања страсти. Преко четири хиљаде грађана својим одсуством протестују и изјављују своје неповерење. Они неће да буду учесници овога ненормалнога стања. Само мала четица напредњака даје му свој благослов, јер она се само онда види и распознаје кад других нема. Ништа нису помогли ни писари полициски, који су ишли од дућана до дућана, и од кафане до кафане, те „обавештавали“ грађане престонице, како треба да гласају за ону дивну споразумну листу. Тако је „избор“ уБеограду изнео на видик две врло поучне С!вари: један врло јасан и важан протест престонице против садашњега анормалнога и неуставнога стања, и снагу и силу напредњака у приликама за њих најповољнијим и најбољим. Да рачунамо онај број од 276 најповољније за њих, па је ресултат опет тај: да их у Београду нема више од двеста, И сад нека ко рекне, ако може, с образом, да се једна котерија која у престоници од преко 6000 гласача има свега двеста људи, и која је међу тим владала седам година Србијом, на у том месту има и цео свој генерални штаб и један велик број чиновника може рачунати као странка! Ништа јој, како се види, није помогао ни онај уображени процес „одбирања", који је баш овде у Београду требао да се покаже. Сад се са свим лепо и тачпо по овом може судити и колика је снага котерије у земљи, коју они у ,Виделу“ сваки дан надувају да би представили, е су и они нешто у овој земљи. Значајно је још да „Видело“ о избору беогргдском ћути као заливено, нити налази да ту треба што „одбијати 11 од оних 276 гласача. „Одјек*.

ГOВОР којим је председник сазивачког одбора новосадског Аркадије Варађанин отворио општу учитељску скупштину у Новоме Саду 5. (17.) јуна 1894. год.

Драга браћо и сестре! Историја васпитања из пређашњих векова није нам забележила ни један покушај из учитељског друштва, који би износио тежњу и жељу, да се учитељство састаје у мање и веће скупове, да се ту заједнички договарају о свом и школском унапређењу. Тек овај наш век износи нам гомилу примера, како се народно учитељство заузима и одушевљава за својим моралним и умним усавршавањем на друштвеној основи; данас је то код напреднијих и образованијих народа у Европи и Америци постала тако обична и призната ствар, да се на раду тих учитељских задруга огледа не само висина свести и умног напретка тог слоја друштвеног, који је позван да шири морал и образовање народно, него се на снази те чињенице мери и културна висина онога народа, јер у напредног и просвећеног народа, напредно је и његово учитељство и обратно, где је напредно и просвећено учитељство, ту је и народ онај стекао угледно место међу образованим и напредним народима. Које учитељство не осећа у грудма својим племениге тежње да усрећи народ свој у чијим прсима не гори плам чисте љубави за благо, срећу и напредак свога рода, оно не ће никад подићи, никад усрећити народ свој. Ако игде, а оно за учитеља важи она: Који учитељ није срцем и душом одан за свој свети позив, тај није достојан ни оног лепог имена, што га је узео и носио сам Господ Бог наш Исус Христос. А где се огледа та тежња учитељска за усрећивањем свога народа, где се опажа та љубав за благо, срећу и напредак народни? Огледа се на његовом марљивом и савесном раду у школи и цркви народној, а опажа се на жељи и тежњи, да се у својој струци усавршује, теда у своме позиву све касније и боље резултате износи. Без ове лепе жеље, без ове овравдане тежње постаће му временом и онај главни задатак несносан, теретан, ништав. Без ове душевне и моралне хране, учмануће одушевљење, угасиће се она љубав, која треба учитеља вавек да загрева, вавек да оживљује и крепи на мучном и теретном путу његова тешка али благословена просветна рада. Ми српски учитељи у митрополији карловачкој нисмо у том погледу заслужили никакав прекор нити имамо шта себи да пребацујемо; ми смо потпуно свесни били свога позива и задатка, што се најбоље огледа у оној непрекидној тежњи да се удружимо зарад лакшег и бржег свог унапређења. Мисао удружења овога провејава учитељетво наше већпуних 30 година и избијала је отворено на зборовима и скупштинама у Сентомашу 1867., у Великој Кикинди и Новом Саду 1868., у Ст. Бечеју 1870. и 1871. год. Године 1870. усвојио је то начело и наш народно-црквени сабор и спровео то у уредби школској од 1872. год. Кад су учитељи видели, данаши аутономни школски органи не врше тај део уредбе, који се односи на зборове и учитељско више усавршавање, онако као што би требало, прегли су по ново 1886. год. у Сомбору, да оснују самосталну задругу за те цели; но и то се осујети; али мисао није за то легла нит се успавала у грудима учитељским тим неуспехом. Учитељство је покушало онда само да се састаје у опште скупштине зарад појединих цели и састало се 1889. у Великој Кикинди и 1890. у Старом Бечеју. Овај су рад еваке године продужили учитељи арадског протопопијата ове године и велико-бечкеречког протопопијата. Али се види, да је тим начином снага расута и да не може донети оног берићета, који се од таког моралног и културног тела очекује и тражи. Избили су овде онде и јавни гласови из учи-