Застава, 28. 05. 1895., стр. 3

тако морамо признати да има неједнакости у поседу и која вије природва; а то је ова, која не потиче из способности, дара, вредноће и брижљивости; јер је та већим делом посљедица веприродног склопа нашег привредног стања. И ако дакле признајемо сваки напредак цивилизације, ипак ввђамо, да сваки извалазак на привредвом пољу ве иде у прилог радничкој класи, него се њен положај сваким новим изналаском управо погоршава Американац George вели у свом делу und Armut* на стр. 251.: „Кад би човек вре но што се роди могао да изабере, где да се роди: у Фајерланду или међ црвцима аустралским, или дабуде члан највижег друштвеног реда међ данашњим најцивилизованијим народима, мудар би био, кад би оно прво изабрао“. Нама могу те речи да изгледају претеране, али ко погледа јад у нашим већим местима, ваћи ће у њима на жалост већ нешто истине. Кад би рекли дато све мора тако да буде, да је то природви ток цивилизације, не би рекли истину, јер збиља не може то бити природно, да је ток цивилизације увек такав, да мањина, и то не аристокрација ума, ваља се у сваком изобиљу и раскошу, док милијони гладне и трпе сваку оскудвцу. Рећи ће се: друштво се стара за радевичку сиротињу. Оно подиже разна склоништа, сиротишта, куће за находчад, и т. д. То је просто пука милостиња; а раденичка класа 1 и°ра да има права, док је милостиња само за i огаље. орају се дакле стварати такве привредне околвости, да све те р ечене установе буду непотребне, излишне. Облаци се не разгоне марамом, па се тако и карактер времена не мења ситничдрским испомагањем. Све су

такве установе само палијативна средства, која да како имају своје вредности, али не решавају ни за педаљ даље, дубоко и озбиљно социјалво питање. Државе гледају да ванредним мерама потисну незадовољнике садањега дру• штвенога стања, али то им не испада сретно ■з* руврм; јер ето виђамо да у Немачкој поред свих тих подузећа, с дана у дан расте број раденика са несретвим социјалистичким гласањем. Па и ако ти бројеви још данас нису баш тако огромни, впак су они довољно велики, да нам предскажу озбиљност времена. По том се види да не само држава и општине, но и појединац и цело друштво има пуно право да се бриве за сретно решење акутног социјалног питања. Како и ва који начин? Никако другаче но душевним и моралним узвишењем народа, јер социјално питање ето само да није привредне, но и васпитне природе. У погледу тога, можемо да истакнемо сљедеће речи као аксиом: ~Циљ вишег привредног ступња, који желимо да постигнемо, получићемо само на основу вџшег душевног иморалног ступња нашег народа“. Привредне и социјалне реформе могу само тад бити равнотеже у држави, кад упоред теку са дизањем духовног и моралног образовања бројно јаког вижег слоја нашега народа. Не може се дакле спорити, да виши ступањ интелигенције доноси собом и боље материјално стање. За то ћемо сад да посмотримо школу и народно васпитање у светлости соци- ; јалног питања. (Свршжћв

које претњом, које пак другим изнуди. Већ вам је јављено, како је поиенута задруга упутила свога послужитеља свима својим дужницима са претљом, да ће им с места отказати зајам, ако не гласају за љихову листу, а вице-управитељ, тако је далеко ишао у својој ревности, да на својој визит-карти отказује сродство свом рођеном тетку, ако гласа за нашу листу. У том случају класично вели: одродандос! Но како чујемо, и теча је свом нећаку лено одговорио, а тога одговора неће нећак сигурно заденути за шешир. Наша је листа била састављена из свију виђенијих независних људи из интелигенције, из занатлијског и ратарског сталежа. У љиховој листи били су сви чиновници из народних фондова и њихове сремско-карловачке задруге. Ми с поносом можемо рећи, да је све свесно и независно гласало за нашу листу, док су пак они целим апаратом, који им је на расположењу етајао, присилили од њих зависне људе: командовали све дворско особље, дворске слуге, наш г. градоначелник командовао не само све пандуре него чак и чикоше. Па кад се ти одбију, кад се одбију чиновници и народних фондова и њихове задруге, а онда по где-који несвршени правпици, медицинари, који су се наравно за што друго спремали, па сад хоће да усреће српски народ као чиновници његови или приватизирајући, хоће да буду ништа мање него председници црквених скупштина онда их толико остаје, да би их човек могао све на прсте избројати. Него би штета била за кроничара карловачког и за историка српског народа овостраног, да не унесе у свој рабош име и заслуге човека, који је као кортеш испредњачио испред свију кортеша на свету. Истина, он као некадашњи јуриста, пе верујем да јеигде у којем, било правномбило филозофском писцу читао, да се овако стиче народно поверење, ал’ баш тај куријозум треба овековечити. Тај господин дакле Јован Јовић кр. судбени пристав у пензији, вицеуправитељ њихове сремско-карловачке задруге, ако и није бирач премда рођени Карловчанин на самом изборном месту бирачима Мити Коларовићу и Јовану Дејановићу отказао је зајам и довикнуо, да спремају новце. И доиста те претње већ се приводе у дело, јер су већ данас тражили од Васе Краљевчанина на меницу од 130 фор. да уплати 50%, и ако је Васа члан саме задруге и као такав има уплаћених на књижицу 111. кола 176 фор. Васа је одмах исплатио целу тражбину, али ће, ако наће довољан број акцијомара, тражити сазив ванредне главне скупштине, да пита: да ли смеју два човека баш тако по свом ћефу располагатитуђи м новцем? Осим тога отказали су зајам Урошу Пешићу, Милошу Цветићу и Станку Илићу. А најлепше је, што су мевице тих људи јуче на сам дан избора доспеле, а они још у суботу дошли у задругу да нешто отплате и да продуже рок плаћању, но господа их одбила, да чекају дан доспелости. Па како управног одбора у њиховој задрузи тако рећи и нема, може управитељ и вице-управитељ са својом кликом да раде, како хоће. Тако бива са осталим дужницима, а управитељ Чакић предигне н. пр. 45 000 ф. без цензуре, па не отплаћује ни интереса ни главнице, и тако то иде до страшног суда, па ни у фрштец! Доиста тај новчани завод дивно врши свој позив! Лепо узајамно потпомагање како се зове! Управитељи његови баш ће се обесмртити, и својим моралним значајем може служити „узорним" иримером свима новчаним заводима на свету. Ми се чудимо, да у управном одбору седе уважени људи: Стеван Георгијевић, Митар Бурна, Радован Малушевић и др. па ипак да овака чуда могу управитељи са странкама терати.

Врло је карактеристично, Како еу господа у својој кортешкој ревноети тако' претерала, да су претили отказати зајам Николи Николићу, ако не гласа за њиховС кандидате, и ако тај човек и не дугује њиховој задрузи, него црквеној опћини. Али све те ујдурме и претње не помогоше; народна свест незавиених бирача одржала је сјајну победу, и зато слава свесним бирачима, који су се онако достијанствено, онако јуначки, онако српски држали! Него ако мрве мозга имају наши противници, да су у стању просуђивати и објективни бити, морају признати, да их не руководе разлози, што се тобоже рђаво рукује опћинским иметком; имају они са свим другог црва у глави! Они рачунају: Кад већ имамо у својим рукама народне фондове, сремско-карловачку задругу којом тако прекрасно управљамо! кураторат гимназијски, магистрат, добимо још и црквену опћину па онда можемо по својој вољи жарити и палити, ми ћемо бити паше, 1 а ви субаше, ви покорна раја. Па кад дође ивбор i посланика за ваш црквени сабор, мандат карловаi чки пашће нам као зрела крушка у крило. Али вам ■ гарамтујемо, господо, да вас та бува не ће ујести! » Гди год буде народ одлучивао, тврдо вас уверавамо, > да ће народ знати, коме ће поклонити своје пове-1 рење, али ви не ћете бити тај, и ту вам не помаже ништа, па да из коже искочите. Е Кад се противници наши нађоше у небраном грожђу, видећи своју извесну пропаст изиграше по’ следњег адута. Вели се, да ће уложити уток против избора, а 5 ради чега, тога валда ни сами не знају. Уздају се 1 јамачно, да ће их обасјати каква милост „одозгоре 0 • и да ће административни одбор уништити избор. А - тако и раде сви богаљеви, уздају се у другога, кад - сами нису ништа кадри. Но их уверавамо, да се ми • ни најмање не плашимо тога, па ако и дође до по■ новног избора, али онда ћемо још другачије радити, • онда ћемо припазити мало чак и на званичне све-1 доџбе и потврде о уплати парохијала и подврћи их i строгој критици, те никога не штедити. 5 Ми дакле стојимо на биљези, па изволите само, з господо, ал „коме прсне чело, куку њему!“

Књижевност и уметност.

„КРИТИКА У МАТИЦИ СРПСКОЈ? У 76. броју „Заставе* је г. Радивој Поповић из Митровице под тим насловом изнео своје примедбе на оцењивање његових списа „Монтењ и Локе“, које је поднео Матици Српској за Летопис, и „Зрнца из на)ке о васпитању’ које је поднео за књиге за народ. Г. Стеван Милованов, као оцењивач „Зрна“ одговорио му је у 79. броју, па ево и ја, као оцењивач расправе „Монтењ и Локе“ хоћу да одговорим. Оно што писац у своме делу налази, о томе ја нисам ништа вашао, шта више то мене са свим изненађује, па сад морам да мислим. да је он то х т е о тамо рећи. 0 сравњивању педагошких система? Ни речи. Него је било млого цитата из дела Монтењових и из дела Локеових у тој намери „да се докаже, да је Локе био управо Монтењов сљедбеник," као што сам то у оцени навео. Но пошто је велика већина цитата из оног Локеовог дела „Мисли о васпитању®, које је већ једном у Летопису било, то нисам ову расправу за Летопис препоручио, да неби читаоци Летописа могли рећи: та то је мени већином познато, те мисли су већ једном биле у Летопису. А јесу ли педагошки назори Локеови од Монте-

ња позајмљени или не, то за Летопис и за његове читаоце није од таке важносги, да би се ради тога морала брзо једно за другим, и опет кажем ђсродна“ ствар изнети. Што до сад у Летопнсу „за седамдесет година није ништа о Монтењу речено“, нека буде уверен писац, да ми је млого мање жао, него што на пример није покупљена грађаза историју српских школа, и других већих потреба за српску школу и њену књижевност. А та тема, коју је писац обрадио, боље би стојала у каквом педагошком листу, кад је већ у Летопису билооЛоке-у говора, па сам то у оцени рекао, и све што сам тамо казао, то и сад понављам. На оне друге примедбе о начину критиковања у Матици Српској нећу да рефлектујем баш с тога, што сам у овој ствари заинтересован. Али не могу пропустити а да не укажем на то, да некако чудно изгледа, да о начину критиковања се изражава онај писац, који ето два своја непримљена дела иште натраг. Тај факт и објективност у писању не могу никако да сложим. Писац је у недоумици, како је то, да се расправа одбије, а опет да се каже за њу „да би по својој изради лепо пристала у који стручан педагошки лист*. На то је одговор врло прост. Узрок одбијању је то, што је сродна ствар већ била у Летопису, и то ctopo. А како је тај састав израђен, што ће бити одбијен, то је за све остале споредна ствар. Па зашто не бих метнуо, да је лепо израђен. Али писац то није разумео, него хоће истину. Писац би хтео да докаже да оцена није добра, па то врло лако може: нека ту своју расправу у ком листу наштампа, па ће онда доказати, да нисам имао право, што сам рекао „да би по својој изради лепо присталау који стручан педагошки лист“. У Новом Саду о Духовима 1895.

Александар Јорговић.

„КРИТИКА У МАТИЦИ СРПСКОЈ."

Господин професор Стеван Милованов из Н. Сада одговара у 79. броју „Заставе“ на моју „Критику у Матици Српској“ из 76. броја „Заставе". Ту износи своје примедбе на моје дело „Зрнца из науке о васпитању“, те ме позива, да се ради тога само њему обраћам, што ево сада и чиним. Свако, ко је моје речи у 76. бр. „Заставе" прочитао, могао се убедити, да ми није стало до тога, како се моје дело у Матици оценило, и што није i примљено. Г. Ст. М. нуди ми услугу и стоји ми у ! погледу тога на биљези, али ја тако велико по, жртвовање од њега никако не тражим. Мени је i управо само жао што га се ништа не тиче зв а н иизвештај г. Тоне Хаџића изнешен у нашој журналистици. Г. Хаџић није могао поднети извештај по својој вољи, но као увек до сад, на основу ■ саме оцене. Сравњујући дакле тај извештај са оценом г. Ст. М. у 79. fp. „Заставе“, долазим до заi кључка, да је збиља извештај г. Тоне, конзеквентан i оцени г. Ст. М. Професор тек вели да се тру> дио да дотера „Зрнца“ према захтевима вњига за ■ народ, но да то није никако могао да учини. Жали i то, и вели: да би се она ипак прерађена требала i да штампају. На основу такве оцене, није могао > званичан извештај друкчије да гласи, но да је дело „веома добро“; јер боље препоруке за ваљаност ■ неког дела, не може ни бити, него кад се оно „крај ■ свих зала“, хоће још да одржи ! Г. Ст. М. може > дакле да буде са званичним извештајем г. Тоне са ■ срим задовољан, јер кад би исти друкчији био, тад i би баш стајго у опреци са његовом властитом оценом из 79. бр. „Заставе“. Закони бар психологије и ■ логике не упућују нас да друкчије мислимо. Г. Ст. М. навађа тамо нека „Зрнца“, и не до> казујући ништа, просто гони читаоца да му верује, да у њима има граматичких (не дај боже), ортографских (после Вука), интерпункциских (зар?), и стилистичквх (та не реци) погрешака и увијених апстрактних појмова. Немам нвшта против тога, да му читвлац све то верује, али баш ако је који „бајштрих“ и том подобво где-где случајно само „случајно" r. професоре и изостао, могао се исти уметвути, јер Немци тако што „о велико звоно“ и не вешају! Они те „маленкости* исправе, јер „књижевниџке® радове не квалификују попут „ђачких!* У самој оцени и г. Ст. М. о том не говори, јер је »о озбиљности" тога и сам добро убеђев. Али збиља, ја страхујем, да моје дело док до мене доспе а то ће чини ми се још дуго трајати не ће чвк на „енглеском“ језику написано бити! Сирота моја „Зрвца“; тад их ви сам разумети не ћу. Бојите ли се и ви тога г. професоре?! Знамевити веки Немац рекао је да је критика само тако „основана", кад критичар може оно што негодује ,бољим“ да замене. Рекосте дакле да је превод т е ж а к. Изнећу Вам дакле некоја од наведевих „Зрнца“ у оригиналу, и молићу да ми их лакше преведете, јер тражим „поуке“. Ево их: 62. Die Grundsfttze der Erziehung sind nicht zu machen, sondern zu suchen ; sie liegen in der Menschennatur. In der Menschennatnr liegt ein lebendiger Trieb zur Entwickelung; sie ist eine organische Natnr, der ; Mensch ein organisches Wesen. Die wahre Erziehung hat darum haupts&cblich Hindernisse aus dem Wege zn r&umen ; sie hat mehr negativ als positiv zn wirken. i Die Entwickelung des Menschen beginnt mit sinnlichen Empfindungen, đurch sinnliche EinđiUcke; ihr hochster Gipfel its intellectnell die Verniinftigkeit, praktisch die SelbstAndigkeit. Das Mittel znr Selbst&ndigkeit und Selbstbestimmnrg ist die Selbsthatigkeit. Die religiflse, wie die

ganze Erzeiehung muss mit der Geburt des Kindes beginnen; sie lieg vorzugsweise in đen H&nden der Mutter. Pestalozzi. 131. Ahme im Belohnen und Strafen die Natur nach, da heisst: dolmetsche dem Knaben die Ztlchtigung der Natur; lass ihn frtlhe die Gerechtigkeit Gottes da sehen, wo sie sich offenbart; lass deu Fehlenden manchmal die nattirliche Frucht seines Betragens frtiher und auffallender ernten, als sie die Natur herbeigeftlhrt hatte, damit er seinen Fehler deutlicher erkenne. Sail e r. 268. le mehr der Mensch des ganzen Ernstes f&hig ist, desto herzlicher kann er lachen. Menschen, đeren Lachen stets affektiert und gezwungen herauskommt, sind intellektuell nnd moralisch von leichtem Gehalt; wie flberhaupt đie Art des Lachens unđ anđerseits der Anlass dazu sehr charakteristisch fflr die Person ist. Schopenhauer. 314. Starke des Charakters erlangt man in der Einsamkeit, aber Geschicklichkeit zur Anwendung dieser Stflrke doch nur in der Welt. Mut ist die Hauptsache im Leben ; Einsamkeit giebt uns wohl Taubeneinfalt, aber nicht Schlangenklugheit. Z i m m e rm a n n. Ц т. д. У 131. Зрнцу навео је г. Ст. М. „мање“ место „жање“; у 165. „зави бош* место „зависи баш“; у 245. „предходно" место „предходио*; у 294. је иза речи „умети* изостављена реч „познавати“, што квари смисао, те ако то нису елучајне штампарске грешке, тад су хотимично критичареве, и нехотимичне, ако рукопис није могао да прочита. Г. Ст. М. вели, да веран превод са страним и научним речима није подесан за народ. II ако му ту доста одобравам, ипак морам нешто да напоменем Такве се речи не дају згодно у друге језике пренети. Оне су као интернационалне, благо свих народа, и боље ће се као такве разумети, но да их преводимо. Ми их можемо народу само по смислу протумачити. Тако би се н. пр. Цилерова реченица, коју ни г. Ст. М. није разумео: „Интересовање је почетак карактера*, могла народу овако разјаснити: „Кад хоћемо да васпитамо децу да буду у свему ваљана и на свом месту, морамо прво пробудити у њима осећаје, који ће их упутити, да се за извесна дела заузимају, те да их се тиче, како се та дела обављају добро или не.“ Према томе бисеиг. професора Стевана Милован о в а морало тицати, како се његова ствар у журналистици приказала! Хтео сам тиме да докажем, да се речи не смеду ковати, те да се научне ствари имају само верно износити, и за народ само разјаснити. Иначе ће дотични писац рећи: „Ја то 1 нисам написао; ја нисам тако мислио, како се превело у ваш језик!“ Приповетке се већ могу да како слободније преводити, а песме још слободније; I те се с тога и не вели: песме се преводе, но песме се препевају. i На послетку морам да изјавим, да ми је и опет ■ жао што се г. Ст. М. трудио и мучио да дотера r „Зрнца* за књиге за народ, те што то ни ј е мо* г а о никако да учини, ма да лакшег посла од ’ тог и нем а, само би тад „Зрнца* место као сад 1 I—2,1 —2, запремала 3—4 свеске. Нека би се дакле г. Ст. М. задовољио мојим пр о-1 мишљеним и стварним одговорима, а нек се [ не брине, да не бих нашао код критичара Матичи> них и више „конкретних примера.* Нека бар од 1 сад критика и званични извештај буде увек иден-1 тичан, јер публика не сме да буде онај Буриданов ’ магарац, који је стајао измеђ две гомиле сена, и I незнајући којој ће да приступи, поред изобиља ра-1 не, цркао. Не ће дакле бити зло, да бар критичари прочитају знамените списе гђе баронице von Suttner: „Das Maschinenalter* и „Die Waffen nieder.“ Бићетад мање шовиниста и на књижевном пољу ; јер рат погрешном мњењу, али мир носиоцима истог! Pnnctum! Митровица, 25. маја (5. јуна) 1895.

Радивој Поповић.

Вести из места и са стране.

Решење дубрсвачког позорншног одборв. У Дубровнику је одржаван скуп главних власвика тамошњег варошког позоришта, те су на предлог уваженог др. Влахе Матијеввћа, познатог Србина католичке вере закључили, да позову наше српско народно позориште, да приреди о јесени један повећи циклус престава у Дуброввику. Сви присутни без разлике разних странака једнодушно су пристали на овај закључак с том напоменом; да ако се неби хтело српско позориште одазвати, онда да се позове загребачко Ми са наше стране мислимо, да би се ваше народво позориште без икаквог изговора морало одазвати, па макар и са неком извесном материјалном штетом, пошто се овде ради више <> моралној добити. Забрана угарског ммнистаротвв. Краљевско угарско мивистарство трговине издало је наредбу о извозу и увозу свиња кроз Угарску, која је већ од 5. т. м. почела важити. Том варедбом забрањује се увоз свиња у Угарску како вз Славоније тако и из Хрватске. Јављајући ово вашем свету у тим крајевима, ми их упозоравамо, да исто тако не могу ни преко Угарске превозити своје свиње, и онда ако би их хтели куда даље на продају терати. Кандидат за великог жупана. Од када је умро изненадно модрушко речки велики жупан Стипетић, од тада је од једном искрсло стотину кандидата на његово место; баш као оно печурке после кише. » Како се каже најозбиљнији међу њима јесте: Владимир Николић-Подрински земунски заступник на троједничком сабору. Ово ће му сигурно бити награда за „пожртвовно“ и „савесно" заступаве зе-